Почетна / Свет / Крај Украјине

Крај Украјине

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Све опције су и даље у игри, укључујући и ону на коју се већ годинама упозорава – да ће у једном тренутку Русија, на овај или онај начин, повући признање Украјине у дојучерашњим границама

За оно за шта су Западу у Украјини биле неопходне три године припреме, три месеца реализације, милијарде долара и небројене посете високих функционера и „група за притисак“ – Русија је учинила за само три дана. Полуострво Крим, једна од најважнијих стратешких тачака на свету, фактички је отцепљено од Украјине, у којој су власт преузели ултранационалисти, а снаге лојалне Москви контролишу још неколико кључних региона у јужном и источном делу земље. Како год да се заврши ово одмеравање снага Запада и Русије, једно је сасвим извесно: Украјина у облику у којем је била од 1991. па до краја 2013. године, више неће постојати. Да не буде никакве забуне, није била Москва та која је ову промену иницирала, већ су то биле снаге које су са маскама и бејзбол палицама стајале на кијевским барикадама.

РАТ И НАГАЂАЊА Са друге стране, Русија је несумњиво била спремна и свој интерес је пронашла и у овако радикализованим околностима. Нова, посткомунистичка Русија никада се није помирила са отимањем Крима, што је пре тачно 60 година, фебруара 1954. а „прослављајући“ три века од враћања Кијева у заједничку државу са Москвом – декретом учинио Никита Хрушчов. Међутим, ако је неко помислио да нових компликација неће бити и да је битка за Украјину завршена, грдно се вара. Она је, наиме, тек почела. О томе сведочи и то што су, после укидања руског језика на тлу Украјине одлуком парламента, неки од водећих кабловских оператера прекинули емитовање три највећа руска телевизијска канала, под изговором да „позивају на рат“…
Већ првих дана заоштравања, након што је 1. марта Савет Федерације (Горњи дом парламента) одобрио председнику Владимиру Путину „употребу Оружаних снага РФ на територији Украјине до нормализације друштвено-политичке ситуације у овој земљи“, јавила се лавина гласова, првенствено са Запада, који су у свему видели окупацију и почетак великог рата. Убрзо, међутим, скренуло се у супротну крајност – западни аналитичари су наједном почели да уверавају како „никаквог рата неће бити“. И владајући Кијев је преко ноћи променио реторику. Уместо претњи да ће проруски, јужни и источни делови Украјине бити заузети блицкригом а Русија бомбардована атомским оружјем, Арсениј Јацењук и Александар Турчинов, нови премијер и в. д. председника државе – позивају Москву на преговоре. Нема више позива чеченском терористи Доку Умарову да је сад „прави тренутак да нападне“, јер „Русија није јака као што изгледа“, што се неопрезно отело из уста Дмитрију Јарошу, лидеру неонацистичког покрета „Десни сектор“, кога је због ових речи Русија ставила на међународну потерницу. Међутим, разлога за превелики оптимизам нема, јер украјински борци неонацисти нису случајно пролазили кроз припремне кампове за обуку у Пољској и Литванији, што је и сам Путин у уторак изјавио.
Како то све тумачити и шта се може даље очекивати на „украјинском фронту“? Зашто је дошло до таквог, макар реторичког заокрета у политици „новог Кијева“? На крају крајева, зашто ни на Западу више нико не говори гласно о „кажњавању Русије“ и увођењу санкција? Одговори на сва ова питања међусобно су најдубље повезани и испреплетани, односно један из другог проистичу. А своде се, у најкраћем, на моћ. Руску моћ, војну и економску.

[restrictedarea]

ТРАНСФОРМАЦИЈА Ако је било допуштено косовским Албанцима да прогласе независност и ако је то допуштено и другима, у разним деловима света – зашто не би могло да буде допуштено и Русима са Крима и из других делова Украјине, поручио је Путин у уторак, разговарајући са новинарима „кремаљског пула“? Још је рекао да се „не разматра“ варијанта прикључења Крима Русији, али то, наравно, не значи да се неће разматрати у будућности. Јер, како сада ствари стоје, Аутономна Република Крим одбациће, на референдуму који се планира за 30. март или раније, онај префикс „аутономна“ и остаће само република. Односно држава. Тако ће Украјина, по свему судећи, доживети у најмању руку трансформацију из унитарне у федералну државу, састављену од две или више јединица. Суштински, Крим и проруски делови Украјине биће независни од власти у Кијеву. На тај начин, биће зацементиран утицај Русије на овим територијама и блокиран пут у НАТО. А Запад то неће моћи да спречи.
Управо је зато руски председник затражио дозволу за употребу армије на територији Украјине како би поспешио и подржао ове процесе. Јер, то је апсолутно у складу са вољом народа који после 23 године „незалежности“ схвата да је животни стандард опао најмање петоструко а да су, уместо државе, добили провизоријум у којем царују тајкуни, неонацисти и стране обавештајне службе. Док су, са друге стране, они народи и земље који су остали чврсто уз Русију, попут Белорусије и Казахстана, већ одавно прележали дечје болести транзиције и крећу путем каквог-таквог благостања. О новим, прозападним властима у Кијеву да се и не говори – они су већ признали да без 35 милијарди долара нових зајмова не могу да преживе!
Било би неозбиљно искључити могућност да ће Кијев прибећи насилном покушају „ослобађања окупираних територија“, под притиском профашистичких елемената који смисао постојања виде у вечитом рату против Руса и Русије. О односу војних снага Украјине и Русије много се говорило ових дана, али је довољно напоменути да би Кијев једва скрпио неколико десетина исправних авиона за напад, док руска Ратна морнарица вишеструко надмашује украјинску. Чак је и главнокомандујући РМ Украјине Денис Березовски само дан по свом именовању на дужност – прешао на страну Крима! Утисак је да Европа уопште није одушевљена могућношћу ратног сукоба. Русија такође, она је већ, без употребе икакве силе, поставила темеље нове архитектуре и сада само треба да то преточи у правне норме и легализује нестанак зомбиране прозападне творевине познате као Украјина.
Због тако чврсте позиције Русије, западни лидери су првих дана кризе одашиљали поруке о могућим санкцијама против Русије. Међутим, када се ситуација трезвено сагледа, приметиће се да су они тим порукама више храбрили себе него што су плашили Путина. Јер, у случају Русије то неће бити нимало лако. Ради се, наиме, о стотинама милијарди долара годишње. И, како је то објаснио Путин, свако ко покуша да уведе санкције Русији – мора и сам бити спреман да плати цену. Он је очигледно спреман, али да ли то заиста желе „западни партнери“, који на руско тржиште извозе огромне количине своје робе?

ПОТРЕСИ И „КРИМСКА ПРЕЧИЦА“ Европа покрива из Русије трећину потреба за енергентима, посебно за природним гасом. Сваки поремећај на тржишту, који би у случају већег заоштравања био неминован, водио би до скоковитог раста цена а ембарго за руско тржиште узроковао би укидање бројних радних места у Европи. Јасно је да би то изазвало потресе на Западу, чак и да није актуелне економске кризе. А Русија би компензацију могла да пронађе на Истоку, где су отворена врата за повећање сарадње са Кином. Са друге стране, ту је и Турска, са чијим премијером Реџепом Ердоганом је Путин постигао „сагласност оцена“ поводом догађаја у Украјини. Ово је утолико важније ако се зна да Турска има велики утицај на кримско-татарску заједницу, чија улога може бити пресудна за будућност полуострва.
Међутим, украјинску кризу треба сагледавати из ширег економског угла. Последњих месеци све је актуелнији спор између Европске уније и Русије око такозваног „Трећег енергетског пакета“, односно ограничења која Брисел покушава да наметне Москви када је реч о изградњи гасовода „Јужни ток“. Русија се изричито противи идеји да део капацитета сопственог гасовода уступи „независним“ играчима, како захтева ЕУ бирократија наводно ради спречавања монопола. Што је и разумљиво: у питању су огромна улагања у „Јужни ток“ (процењују се и на више од 50 милијарди евра) па ће у случају да се још неко „накачи на цев“, исплативост пројекта бити знатно смањена. Зато Русија жели да убеди партнере да је „Јужни ток“, који је осмишљен тако да заобилази територију Украјине – идеалан начин да се избегну турбуленције изазване нестабилношћу у овој земљи. Међутим, постоје и неке друге идеје, које постају занимљиве у случају проглашења независности Крима. То је управо могућност да Русија искористи кримску територију за пуштање цеви „Јужног тока“. То би знатно скратило трасу цевовода и појефтинило подухват, имајући у виду да би се „кримском маршрутом“ избегло полагање цеви у најдубљим деловима Црног мора.

PAX PUTINIANA Како наводе аналитичари у Кијеву, иначе ненаклоњени руском председнику, овај својеврсни Pax Putiniana на Црном мору садржао би неколико кључних елемената. То је ресурсно и инфраструктурно везивање Крима за Русију, уместо за Украјину, од које у овом тренутку потпуно зависи. Затим, неутрализација или стављање под руску контролу перспективних гасних налазишта у Црном мору, на која се већ мераче Американци и Европљани. На тај начин, биће елиминисана оба конкурента – и Кијев и Запад а Русија би значајно раширила не само војни, већ и економски утицај у Црном мору. Колико је све ово тачно и оствариво, биће познато веома брзо. Јер, нови лидер Крима Сергеј Аксјонов (сада је већ потпуно јасно да ће он стати на чело проруских снага) делује веома одлучно да до краја спроведе референдумски процес. Већ из саме формулације референдумског питања биће могуће извести много јасније закључке о будућности полуострва Крим, али и јужних и југоисточних делова Украјине.
У овом тренутку назире се неколико могућих сценарија. Прво, да Крим и друге проруске области добију неку врсту проширене аутономије у саставу унитарне Украјине. Овај сценарио изгледа мало вероватан, јер су дезинтеграциони процеси већ далеко одмакли. Други сценарио је федерализација Украјине, где би исток и југ блокирали све једностране и екстремне намере запада. Ово такође изгледа као тешко оствариво, пре свега зато што би таква држава била углавном парализована у доношењу одлука, што би, ипак, неко време могло да опстане. Трећи модел је конфедерација независних држава, али таква творевина би сваким даном постојања себи утирала пут ка формалном распаду, као што је био случај са Србијом и Црном Гором. Четврта опција је да Крим прогласи независност, по моделу Косова, односно Абхазије и Јужне Осетије а да исток и југ бар привремено остану у саставу крње Украјине, опет у функцији стечајних управника и обуздавања запада земље. Овај сценарио би највероватније значио само одлагање грађанских сукоба већих размера. И на крају, пета могућност јесте формирање и отцепљење „великог Крима“, у чији састав би, поред самог полуострва, ушле и све области истока и југа Украјине, које будућност виде у загрљају са Москвом, а не са Бриселом и Вашингтоном. То би значило потпуни распад земље и крвави сукоб око граница.

СНАЖНЕ ПОРУКЕ Сада је готово немогуће проценити који је од поменутих сценарија најближи реалности – јер су сви теоретски могући и умногоме зависе од договора великих сила а такав договор још увек није анонсиран ни у назнакама. Опција коју такође не треба искључити јесте и бржи или спорији пролазак Украјине кроз све, или готово све фазе, с тим што би први корак био најближи тренутном стању. Мада не морају ништа пресудно да значе, знаковите су две изјаве, двојице руских лидера – Аксјонова и Путина. Први је у среду изјавио да Крим неће ступати у преговоре са нелегитимном влашћу у Кијеву, напоменувши да је, управо из тог разлога, двојицу кијевских емисара ових дана на разговор примио „у ходнику“. Ова порука је веома снажна, поготово у комбинацији са другом, да одлуку о одвајању Крима од Украјине могу донети само грађани ове републике. „Ми ћемо извршавати њихову вољу“, нагласио је Аксјонов. У овој изјави нема великих нејасноћа, ако се зна да је убедљива већина Кримљана за уједињење са Русијом.
Исти акценат, али из своје позиције, ставио је и Владимир Путин, дан раније у Кремљу, рекавши да Русија неће признати резултате председничких избора које Кијев организује 25. маја, уколико они буду одржани у атмосфери терора што данас влада. Одговарајући на питање да ли ће Русија поштовати Будимпештански меморандум из 1994. којим Москва признаје суверенитет Украјине у замену за одустајање од статуса нуклеарне државе, Путин је објаснио да Русија није обавезна да извршава обавезе дате ранијим властима у Кијеву, јер се у тој земљи десила револуција. Руски председник каже да се у Украјини догодио противуставни преврат и да је услед револуције створена нова држава: „А са том државом, и у односу према тој држави, ми нисмо потписивали никакве обавезујуће документе.“
Овим речима Путин је ставио до знања најмање две ствари. Прво, да је његов однос према Кијеву и даље на клацкалици и да ће будући потези зависити у великој мери од понашања Јацењука и другова, али и њихових ментора са Запада. И друго, да су све опције и даље у игри, укључујући и ону на коју се већ годинама упозорава – да ће у једном тренутку Русија, на овај или онај начин, повући признање Украјине у дојучерашњим границама. Уколико је такав план заиста у агенди Кремља, бољи тренутак од овога за његово отпочињање тешко да су могли пожелети. Јер, како је у полушали и сам Путин пре неколико година изјавио – половина Украјине је Русија. Није много погрешио, јер се на око 45 одсто територије ове државе данас вијори руска тробојка. И биће је веома тешко скинути.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Нема сумње да је опција враћања Крима и промена граница, дојучерашње
    Украјине реална и могућа.
    Оно што је такође могуће је (покушај) муњевит пријем Украјине (или „нове Украјине“) у НАТО и (по наредби САД) ЕЗ.
    Интерес САД у целој Украјини, па и без Крима, је комплексан’-да
    „уђу“ али и да Русија „изађе“ (јер је у источној Украјини доста
    стартешке индустрије, која је у тесној спрези са Русијом). Природно, и руски интерес је комплексан, само са префиксом – не.
    Одлазак, чак, само малог, ѕападног (и унијатског) дела, није у
    руслком интересу, јер губи контролу (добија, „не.-контролу“)
    непријатељског дела Украјинаца (који су то експлоцитно били
    у 2-ом св.рату).
    Интерес народа Украјине (као и нашег) свакако није САД, НАТО и ЕЗ.
    Србољуб Савић




    0



    0
  2. sekulić vidosav

    Smrt fašistima u ukrajini i na zapadu ,Živela Rusija i Srbija.




    0



    0
  3. ukraina dozivljava sudbinu jugoslavije. nisam veliki poznavalac ali vidim da je i tamo jaka katolicka crkva i fasizam kao i u kumrovackoj ili jajackoj YU nema srece gdje su oni tu je raspad i djumbus. ja se ovaj put kladim na PUTINA ,covjek ima jAJA I POKAZACE SNAGU ZA RAZLIKU OD NASIH ULICARA KAO STO SU BILI CEDA,BEBA I OSTALI MISEVI.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *