Милорад Вучелић, главни уредник
Србија би требало да најенергичније подржи територијални интегритет Украјине да би се квалификовала да се на европском путу одрекне своје територијалне целовитости и славодобитно призна сецесију независног Косова. Пошто је Украјина са ЕУ потписала политички део Споразума о придруживању, онда ће Брисел, познат по својој принципијелности, приморати Украјину да призна припајање независног Крима Русији, баш онако како приморава Србију да призна независно Косово. Требало би жестоко да се супротставимо Русији не би ли је како приморали да се одрекне свог права вета у СБ УН. Требало би да подучимо и наговоримо Русе да признају Косово као државу да би им се признало право на Крим а и нама олакшало признање Косова и тако даље.
Али како званични Београд све то неће да учини, медији који делују у нашој земљи свакодневно чине својеврсно антируско хушкање са наизглед наивним непрекидним питањима: зашто се наша влада не изјасни и не искаже пуну подршку Украјини. Није ту реч о стрепњи да ли ћемо издржати на позицији неутралности која је у нашем најбољем интересу, него о нечему сасвим другом. Основни медијски интерес је да се подржи ЕУ „која је постала клон НАТО-а“, како каже бивши шеф Немачке обавештајне службе, адмирал Елмар Лудвиг Шмелинг, у интервјуу „Печату“– под речитим насловом „НАТО је проблем, не Путин“.
Независно од овог релативно спољнополитичког и геополитичког проблема, ваљало би се упитати о легитимацији оних које би Србија требала да подржи. Говорећи у Бундестагу о ситуацији у Украјини и на Криму, лидер немачке левице Грегор Гизи упућује немачкој канцеларки следеће речи:
„Госпођо Меркел! Заменик премијера, министри одбране, пољопривреде, животне средине, државни тужилац, то су фашисти. Шеф Савета за националну безбедност је један од оснивача фашистичке партије Свобода‘. Фашисти су добили важне функције и доминирају безбедносним апаратом. Да ли су фашисти икада у историји човечанства добровољно предали власт коју су већ једном освојили? Барем је немачка влада требало да одреди црвену линију, нарочито имајући у виду нашу историју“. ( Прочитајте говор Грегора Гизија у овом броју „Печата“). Зар одиста некоме пада на памет да у оваквим случајевима не верује Немцима?
Бивша премијерка и сада једна од политичких лидерки Украјине, Јулија Тимошенко, у разговору са замеником секретара Савета за националну безбедност и одбрану Нестором Шуфричем казала је да је „време да се побију проклети Руси“ и да њиховом лидеру као „скоту треба пуцати у чело“. Преосталих „осам милиона Руса у Украјини треба убити нуклеарним оружјем“ а „тамо где је Русија, неће остати ни спаљена земља“. Пошто је накнадно Тимошенкова потврдила да се разговор одиграо, али порекла да је баш то све изговорила, било би занимљиво сазнати који је део овог монструозног разговора за њу прихватљив, а који није.
Довољно је већ познат пресретнути и потврђени разговор Кети Ештон са естонским министром иностраних послова Урмасом Паетом, у којем се исказује основано уверење да су снајперисте који су пуцали на демонстранте и полицију на Мајдану организовали лидери нове владајуће коалиције у Кијеву. Обећање да ће се то истражити Ештонова наравно није одржала па је у немачком Бундестагу званично затражено да се организује истражна комисија која би установила пуну истину о овим убиствима.
[restrictedarea]Садашњи украјински премијер Арсениј Јацењук је у свом промотивном споту још прошле године избрисао Србију са карте Европе и припојио је Хрватској независној држави. Вероватно је мапа у овом споту рађена по узору на ендехазијску Павелићеву мапу из 1941. Године, коју је неки усташки легионар оставио заједно са костима под Стаљинградом. Основано се поставља питање како би непостојећа држава Србија признавала власт на чијем се челу налази вођа неонацистичког „Десног сектора“ Дмитри Јарош, чији лик нам се смеши са насловне стране „Печата“, и зашто је то нама потребно. Иначе, ликови који „красе“ нашу насловницу су више него заслужено нашли место на њој.
Портпаролка НАТО-а Румунка Оана Лунгеску је у име своје војне организације онако понижавајуће покушала да опљуне српске жртве агресије на нашу замљу. Од њеног ретвитовања се оградила чак и компанија „Најк“, али и поред наших званичних протеста, западна војна алијанса није.
Хилари Клинтон је у неколико наврата, са беспризорним цинизмом и отворено се ругајући десетинама милиона Руса који су се жртвовали за победу над западним фашизмом, упоређивала председника Русије са Адолфом Хитлером. Само нас је подсетила да је њена земља све до Перл Харбура тесно економски сарађивала са нацистичким режимом у Немачкој. Слика постаје потпунија у светлу најновијих америчких јавних података и докумената о томе колико је украјинских нациста нашло уточиште у њеној домовини. Данас и Клинтонка и Мекејн и Обама врше снажан економски и војни притисак на Москву а помоћу држава тзв. нове Европе активно и грубо гурају Немачку у даљу конфронтацију са Русијом. Амерички председник и нобеловац Барак Обама накнадно открива некакав легални и легитимни албански референдум за отцепљење Косова не би ли оправдао оружани покушај његове ампутације од Србије.
Највећи део трезвене немачке и не само немачке него и европске интелектуалне, привредне и политичке елите не прихвата овакву америчку политику и активно јој се одупире.
У вршењу притиска на Русију нису изостали ни стари добри Британци на челу са Дејвидом Камероном кога је коментатор „Мејла“ Питер Хичинс, критикујући његове хистеричне антируске ставове, назвао „надуваним жабцем“ који наноси штету Енглеској, што можете такође прочитати у овом броју „Печата“ у тексту Дејана Лукића „Случај селективног слепила“.
Некадашњи немачки канцелар Герхард Шредер је накнадно признао да је агресија НАТО-а на Србију била отворено кршење међународног права и Повеље УН. На сцену је одмах ступила „демократска“ инквизиција у намери да преко одлуке Европског парламента „зачепи уста“ Шредеру и свакоме другом ко покуша да каже истину. Таква резолуција је са незнатном већином одбачена. О свему томе се можете исцрпније информисати читајући текст Мирослава Стојановића: „Признање без покајања“, у овом броју „Печата“.
Ипак је на украјинске догађаје најупечатљивије реаговање Адама Михњика, некадашњег лидера пољске Солидарности, написано специјално за „Данас“. То је права парадигма неприкривених ресантимана и манифестација најгоре, праве ендемске пољске мржње према свему руском, а онако узгред и свему српском. У тексту под насловом „Силом против Путина“, он руског председника назива мафијашким босом и призива му „несрећну судбину“ каква уобичајено прати већину људи од те врсте. Призивају се и „Руски крволочни деспоти – Катарина II, Николај I и Стаљин“. Он цинично и без икаквих основа подвлачи „сличност између Путиновог апела на етничку солидарност када је реч о припајању Крима и Хитлеровог става за време аншлуса и судетске кризе 1938.“.
Сасвим логично Михњик се, као сваки саучесник у злочину, враћа на место почињеног злочина, на Србију за чије се бомбардовање отворено залагао:
„Шта Косово, где су Албанци били жртве прогона и етничког чишћења, има заједничко са ситуацијом на Криму, чији народ Украјинци никада нису угњетавали? Шта је сврха показивања отвореног презира према украјинској влади, парламенту и народу? Зашто етикетирати украјинске власти као фашистичке и антисемитске‘?“ Ни он из свог пољског угла не види фашизам!
И наравно, шта је природније од тога него да централноевропски интелектуалац, одајући се ко је и шта је, прозове Достојевског. Путинов говор је, каже Михњик, „био симбол грозничавог, параноичног света Демона‘ Фјодора Достојевског, који као и он, дочарава обмањујући алтернативни универзум, место које не постоји и никада није постојало“.
Присећамо се оцене о централноевропском национализму и његовом односу према Русији, коју је својевремено дао Милорад Екмечић: „ Русија има нешто друкчији национализам него што су национализми малих централноевропских нација – који су једно трајно плакање због немоћи свог народа пореданог уз магистрални друм којим путују велики. Русија је домовина, а не излетиште великих градова… Национални књижевник Централне Европе, то је већином, нешто мрачно са своје провинцијалне искључивости.“
Можда би овом заслуженом оценом могло и завршити коментарисање Михњикове колумне да нам у сећању није и случај Милана Кундере који се пре двадесетак година у једној својој литерарно-политичкој варијацији такође устремио на руске тенкове и – Достојевског! То је код централноевропских интелектуалаца више него закономерно: „Поново сам прочитао Идиота‘ и схватио да чак и када бих гладовао, не бих могао да обавим посао драматизације тог дела. Свет Достојевског са разливеним гестовима, мутним дубинама и агресивном сентименталношћу одбијао ме је“. Кундера се с правом упитао није ли то „антируски рефлекс Чеха, траумираног окупацијом своје земље“, али је изостао прави одговор.
Али је зато добио антологијски и разорни одговор Јосифа Бродског, иначе совјетског дисидента и емигранта. Одговор је стигао под насловом „Зашто је Милан Кундера неправедан према Достојевском“. Између осталог, Бродски је с правом изрекао истину да је „последњи светски рат, у сваком погледу, био грађански рат западне цивилизације“, у којој су Руси били само масовне жртве и на крају присиљени да победе зло. Бродски је указао и на ту некад Кундерину тежњу да „буде већи Европљанин од самих Европљана“. Сада се и код Михњика манифестује тежња да буде већи западњак од западњака и да на траговима етнички инфериорне мржње постане већи Натовац од самог НАТО-а, призивајући на употребу силе против Русије. Михњик сасвим сигурно зна за то како се у тој полемици провео Кундера али његова антируска, па и антисрпска мржња је толика, да је она јача од сваке опомене и наука који би се морао извући.
Бродски у свом вишеслојном тексту подсећа и на ову чињеницу: „Већина романа Достојевског је у суштини расплет догађаја чији се почетак збио ван Русије, на Западу. Управо се са Запада враћа душевно оболели кнез Мишкин; управо је тамо Иван Карамазов покупио своје атеистичке идеје; за Верховенског Млађег Запад је био извор његовог политичког радикализма и скровиште за конспиративно деловање“.
На крају, Бродски је с правом указао да се у случају Кундере и „његове источноевропске сабраће“ ради о невољним жртвама концепције поделе света на Исток-Запад и помало иронично додао: „И заиста, о каквом Северу-Југу може да размишља један Чех (Пољска? Немачка? Мађарска?)“. С извесним малим географским прилагођавањима то се може односити и на Михњика.
Михњиков текст је и отворено сведочанство о томе како се његова врста људи у последњих четврт века комфорно разбашкарила у униполарном свету у којем су жртве били многи народи, па међу њима и наш, и у којем је Русија била бачена на под или на колена. Данашње слабљење апсолутизма једине Империје и њене бахате самовоље те поновно успостављање равнотеже у којој ће многе државе имати више прилика и могућности за самосталност и безбеднији живот, Михњик види као смак света: „То је прави крај историје – историје снова о свету који је руковођен демократским вредностима и тржишном економијом“. Удобна историја.
Како се стизало до те удобне историје у којој је Михњик са својом „источноевропском сабраћом“ обитавао и подржавао, тражио и тражи оружане агресије против европских и других народа, можете прочитати у несумњиво ексклузивном и драгоценом интервјуу генерал-пуковника Леонида Ивашова: „Черномирдин, пријатељ Ала Гора, издао је на Косову и Србију и Русију“. То обавезно прочитајте и проследите даље.
[/restrictedarea]
