Почетна / Култура / Комисије у култури – има ли пилота у …

Комисије у култури – има ли пилота у …

Пише Смиљка Исаковић

Конкурсне комисије Министарства културе разматрале су документацију за 2014. и донеле одлуку о суфинансирању пријављених пројеката на основу приложене документације. Комисије су и сада биле изабране нетранспарентно а додела средстава била је прилично „одокативна“, у чему тешко да може да буде препозната смислена културна политика Србије 

У светлу реакција око резултата конкурса за пројекте у 2014. у Министарству културе, који је завршен пре неки дан, подсећамо да се већ десетак година култура и уметност у Србији  финансирају путем пројеката. Пројекат је најупотребљаванија реч код нас, синоним за беспоштедну борбу око финансирања. Од 2000. године култура и уметност Србије (део који није на буџету) после неспелог покушаја избацивања на меркантилно тржиште (министар Лечић) финансирају се посредно, преко буџетског новца,  на псеудоотвореном тржишту. Претпоставља се да у том рингу побеђују најбољи. Међутим, истина је „негде тамо“, како би рекао СФ јунак, агент Молдер.

И БАБЕ И ЖАБЕ  Конкурсе за пројекте годишње расписују Министарство културе Србије, Секретаријат за културу Града Београда и понека добростојећа и културољубива општина.  На поменуте конкурсе  јављају се и фестивали који постоје пола века и новоосноване  рок групе, и уметници познати у свету и они који тек почињу. Мешање баба и жаба доводи до потпуне конфузије у одлучивању ко, како и зашто добија мало парче још мањег колача, који се смањује сваке године као у Алисиној Земљи чуда. Комисије за пројекте се формирају сваке године према областима.

Ове године Министарство културе је расписало конкурс за финансирање и суфинансирање пројеката из области савременог стваралаштва за 2014. веома касно.  Тражена конкурсна документација је била толико обимна и компликована, као да је све смишљено да обесхрабри уметнике. Требало је  послати стотине страница штампаног материјала на адресу Министарства (све у седам примерака) – у времену ИТ технологије ово звучи смешно, јер се на светске конкурсе углавном јавља путем online пријаве. Пре пријаве уметник је морао да пронађе фирму која има буџетски рачун, да би, ако евентуално добије неку цркавицу, могао да је наплати. Наравно, и ту се ствар компликује, па онај преко кога уметник добија новац, подноси гомиле правних аката (копију регистрације са описом делатности; уверење да је уписан у регистар надлежног органа,  оверену фотокопију извода из статута удружења са циљевима у области културе итд). Извештај о обављеном послу (како то звучи деградирајуће) такође је раван решавању квадратуре круга.  Врло јасно је показано да су уметници нико и ништа а да су само они који имају фирму пуноправни грађани ове земље.

[restrictedarea]

УГОВОР ЗА – НЕПОЗНАТО  У области музике (стваралаштво, продукција, интерпретација) потребно је чак приложити, код концертних гостовања по Србији,  сагласност локалног организатора за наведено гостовање.  Дакле, тражи се уговор за оно што се не зна да ли ће се догодити. Тако обесправљени и понижени, познати и признати уметници одустали су од конкурисања. Никога то не узбуђује, свима је лакше, комисије имају мање посла, више новца може да се подели упорнима и пријатељима. Осим тога, запослени на пословима културе у јавној управи често себе доживљавају као финансијере, па отуда толико бахато понашање онога ко „дреши кесу“. Ови службеници утичу на резултате одлучивања комисија, иако су  само  трансмисија државе која своја средства убира порезима, од грађана Србије. Јавна управа мора бити сервис грађана и уметника а њени службеници морају се односити са дужним поштовањем према носиоцима културе – уметницима Србије.

Конкурсне комисије Министарства културе разматрале су документацију за 2014. и донеле одлуку о суфинансирању пријављених пројеката на основу приложене документације. Комисије су и овај пут изабране нетранспарентно а додела средстава била је прилично „одокативна“, у чему се не препознаје никаква смислена културна политика Србије. Ове године рад комисија је био „јавни“ – вероватно су они који су присуствовали седницама новац и добили. Већина није. Са музичке мапе нестали су БЕМУС, Трибина композитора и још неке важне манифестације. Ако је требало „увести у ред институције“, како каже члан комисије, композиторка Ања Ђорђевић, требало је то урадити много раније, планираним и контролисаним потезима, а не шок-терапијом. Можда такво време и долази.

И Борина недеља – без „пролаза“

Поводом управо завршеног конкурса за пројекте које ће у 2014. години финансирати Министарство културе, на једну одлуку петочлане комисије овог владиног ресора (проф. др Зоран Пауновић, проф. др Илдико Ерден, мр Драган Пурешић, др Весна Матовић, Ласло Вегел) уследио је оштро интониран одговор министру Ивану Тасовцу – Отворено писмо Књижевне заједнице „Борисав Станковић“ из Врања.

 

„Поштовани господине Тасовац,

Одлука Комисије Вашег Министарства за финансирање и суфинансирање пројеката из области културе да не одобри средства за 48. „Борину недељу“ која се традиционално, сваке године, од 23. до 29. марта одржава у Врању, потврдила је нашу бојазан да вишегодишња акција сатирања једне од најзначајнијих и најстаријих књижевних манифестација у Србији и институције која је организује има, нажалост, институционалну подршку захваљујући појединцима инкорпорираним у највише државне органе. Лицемерна је и цинична одлука Комисије да за награду „Борисав Станковић“ одобри 200 000 динара јер се награда уручује завршног дана манифестације и представља њен интегрални део. Питамо се и питамо Вас како ће уопште награда бити уручена уколико је само одржавање манифестације доведено у питање?

Како ни локална самоуправа буџетом за 2014. годину није предвидела ставку за финансирање „Борине недеље“, а донатора ниоткуда, то је њено одржавање постало готово немогуће.

Таквим, више него неодговорним односом оних чија позиција подразумева спровођење озбиљне, национално одговорне културне политике, доведена је у питање једина књижевна светковина посвећена култном писцу српске књижевности након безмало пола века континуираног трајања, манифестација која је већ одавно постала заштитни знак не само Врања и југа Србије већ и читаве државе.

Ми у потпуности разумемо напоре државе да приштеди нешто новца како би га преусмерила на финансирање малобројне, безбојне, стратешки и логистички беспрекорно распоређене, вечито и свега гладне тзв. књижевне елите, углавном увезане у чвориште Српског ПЕН центра. Смисао њеног постојања подразумева баштињење оне традиције чији су представници писци какав је и Бора Станковић.“

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *