Ко профитира од авганистанског опијума

Пише Филип Родић

Према најновијем извештају УН, узгој мака од којег се производи опијум у Авганистану повећан је за 36 одсто у 2013. у односу на претходну годину и достиже до сада невиђене размере. Поставља се питање како је могуће да је, упркос снажном међународном војном присуству у овој земљи у последњих 13 година, док је све пропадало, расла само производња опијума и хероина?

Мак се у Авганистану гајио практично одувек и прављење опијума од њега скоро да је ствар традиције у овој централноазијској земљи. Процењује се да је 1979, пред совјетску интервенцију у авганистанском грађанском рату, годишња производња опијума била око 250 тона годишње а производња хероина није ни постојала. Овај ниво производње сматрао се довољним за локалне потребе и никако Авганистану није могао обезбедити место водећег светског играча у трговини наркотицима. Већ тада, међутим, и пре „совјетске инвазије“ на Авганистан, на терену су били амерички агенти који су производњу опијума држали под контролом. Авганистанске ратне вође, које су устале против комунистичког режима у Кабулу, увиделе су да је најбољи начин да се обезбеди новац за оружје за рат био производња дроге. Збигњев Бжежински, тадашњи саветник за националну безбедност председника Џимија Картера, отворено је рекао да је то био важан циљ Вашингтона: „Тајна операција била је сјајна идеја. Увукли смо Русе у авганистанску замку и желите да жалим због тога? На дан када су Совјети званично прешли границу, писао сам председнику Картеру рекавши у суштини да сада имамо прилику да СССР дамо њихов Вијетнамски рат.“

Совјети су у више наврата оптужили агенте ЦИА да помажу шверц хероина из Авганистана било на Запад како би се дошло до новца, било у Совјетски Савез како би се ова земља ослабила тако што би се повећао број хероинских зависника.

ХЕРОИН КАО АМЕРИЧКО ОРУЖЈЕ Амерички професор Алфред Мекој, један од највећих светских стручњака за ову тему, који је још 1972. године у књизи „Политика хероина у Југоисточној Азији“ документовао повезаност ЦИА са наркокартелима у овом региону, наводи да се опијум као „кључно средство у авганистанској политици појавио током тајног рата ЦИА против Совјета. Историјска је иронија да се јужна граница утицаја Кине и Совјетског Савеза подударала са границом азијске опијумске зоне, што је ЦИА навело на стварање врло контроверзних савезништава са локалним господарима рата,“ навео је он.

Тајна операција ЦИА у Авганистану није, међутим, била налик осталим операцијама током Хладног рата. Судар америчких тајних операција и совјетског конвенционалног ратовања против побуњеника довео је до уништења крхке еколошке равнотеже у авганистанским планинама и до озбиљне штете традиционалној авганистанској пољопривреди, што је створило зависност народа од међународне трговине наркотицима. Други важан фактор је што је ЦИА највећи број операција у овом региону спроводила преко пакистанске тајне службе ИСИ, која је захваљујући овоме постала једна од најзначајнијих тајних служби у светским размерама. Када је ИСИ Вашингтону предложила свог сарадника у Авганистану, Гулбудина Хекматјара за главног вођу антисовјетског отпора, Американци су пристали. Током наредних 10 година ЦИА је преко ИСИ авганистанским муџахединима доставила око две милијарде долара, од чега је половина отишла директно насилном фундаменталисти Хекматјару. Према писању „Вашингтон поста“ из 1990, Хекматјар је, под заштитом ИСИ, управљао ланцем од око стотину лабораторија за производњу хероина у Пакистану. Други кључни играч у овоме – и, такође, сарадник ЦИА – био је гувернер северозападне пограничне провинције у Пакистану, генерал Фазли Хак, кога Мекој назива „најближим сарадником пакистанског председника Мухамеда Зије ул-Хака и de facto шефом муџахединских герилаца“. Према Мекоју, од 1982. пакистански војни камиони који превозе оружје ЦИА из Карачија у Авганистан често у повратку преузимају хероин у Хаковој провинцији и враћају се назад пуни дроге, заштићени агентима ИСИ. Од те 1982. године, Хак се налази на списку Интерпола као један од највећих светских трговаца дрогом, али упркос томе, или можда баш захваљујући томе, остаје један од најважнијих сарадника ЦИА с којим се сусрећу и најважнији амерички званичници тога времена, попут директора ЦИА Вилијема Кејсија и потпредседника САД Џорџа Буша Старијег.

[restrictedarea]

Иако средином седамдесетих година у овом региону производња хероина практично није ни постојала, тајни рат ЦИА је био катализатор који је погранични појас Авганистана и Пакистана претворио у регион са највећом производњом ове дроге на свету. Како су муџахедински герилци освајали пољопривредне делове Авганистана, тако су почели да уводе таксу на гајење мака. Када би авганистански опијум пренели преко пакистанске границе, предавали су га лабораторијама које су радиле под заштитом Хака и захваљујући томе је између 1981. и 1990. авганистанска производња опијума удесетостручена – са 250 тона годишње дошло се до 2.000 тона. Свега две године од почетка тајне операције ЦИА, 1981, амерички државни тужилац саопштио је да је Пакистан извор за око 60 одсто хероина који се продаје на тржишту САД. У Европи и СССР авганистанско-пакистански хероин имао је још већи удео на тржишту, док је у самом Пакистану број хероинских зависника са нула 1979. за пет година скочио на 1,2 милиона.

Како је навео Мекој, „сарадници ЦИА су контролисали трговину хероином“. „Током читаве деценије скоро јавне трговине дрогом, америчка Агенција за борбу против наркотика (ДЕА) у Исламабаду није извршила нити једну већу заплену дроге или било које важније хапшење. Амерички званичници одбијали су да истраже наводе о трговини хероином својих авганистанских савезника јер је политика борбе против наркотика била подређена рату против совјетског утицаја. Бивши директор ЦИА за операције у Авганистану Чарлс Коган признао је 1995. да је ЦИА жртвовала борбу против наркотика зарад Хладног рата. ‘Наша главна мисија била је да нанесемо што више штете Совјетима. Не мислим да треба да се извињавамо што је последица тога био раст трговине наркотицима. Свака ситуација има своје последице’“ написао је Мекој.

По совјетском повлачењу из Авганистана, током деведесетих година, немилосрдни локални господари рата користили су преостале залихе америчког оружја и трговину наркотицима у бруталној борби за власт. Током овог грађанског рата, да би финансирале борбу, ривалске фракције повећале су производњу опијума и до 1999. године достигнута је количина од 4.600 тона. Две деценије ратовања биле су довољне да се Авганистан трансформише из разноврсног пољопривредног екосистема у једину светску привреду која зависи од производње само једне нелегалне дроге. Пошто су талибани, који су се такође током рата финансирали производњом наркотика, учврстили власт у Авганистану, одлучили су да се с тим прекине и спровели до сада на свету невиђену кампању искорењивања производње наркотика. Овај успех признат им је на седници Генералне скупштине УН у октобру 2001, која је одржана свега неколико дана по почетку америчког напада на ову земљу. „Што се тиче контроле наркотика, концентрисаћу се на последице талибанске забране гајења опијумског мака у пределима који су под њиховом контролом. Овогодишња производња износи око 185 тона. Ово је смањење од око 94 одсто у односу на 3.300 тона прошле године (2000). У поређењу са рекордним родом од 4.700 тона пре две године, ово смањење износи више од 97 одсто“, рекао је тада извршни директор Канцеларије УН за борбу против наркотика и криминала (УНОДЦ) Пино Арлаки.

ПОВРАТАК ЦИА Да ли је одлука талибанског вође Муле Омара да се искорени производња опијума била један од разлога за америчку интервенцију 2001, питање је на које је немогуће дати сигуран одговор, али очигледно је да су Американци поново искористили наркотике за борбу против својих непријатеља. Пошто је производња опијума постала практично једина привредна грана у овој земљи, политика талибана наишла је на отпор у народу; да би победили талибане, Американци су се поново окренули својим старим савезницима – господарима рата који тргују наркотицима. Другим речима, ЦИА и њихови савезници створили су идеалне услове за преокретање талибанске политике о забрани производње опијума и оживели трговину наркотицима. Свега неколико недеља по паду талибанског режима, из Авганистана стижу извештаји о експлозији узгоја мака у регионима Хелманд и Нангархар, који су и раније били центри опијумске индустрије. Већ током прве године америчке окупације Авганистана, производња опијума поново је достигла ниво од 3.400 тона и од тада је само расла, да би 2007, према извештају УНОДЦ, опијумски мак био засађен на 193.000 хектара од чега је добијено око 7.700 тона опијума, односно 93 одсто светског хероина. Да би се стекао утисак о којој количини новца се ради, изнећемо податак да је руска Федерална служба за борбу против наркотика 2010. године проценила да вредност дроге произведене у Авганистану износи око 65 милијарди долара годишње, од чега узгајивачи добијају само 500 милиона. Поставља се питање коме иде остатак од 64,5 милијарди долара.

Од 2007. до 2009. производња опијума је мало опала, али у последње четири године је поново дошло до значајног раста. Према подацима УНОДЦ 2012. мак је узгајан на површини од 154.000 хектара, што је повећање од 18 одсто у односу на претходну годину а 2013. је узгајан на рекордних 209.000 хектара, што је повећање од чак 36 одсто, што би могло бити претворено у око 8.000 тона опијума. Колико је то хероина, лако је израчунати, ако се узме у обзир да је разлика отприлике један према десет, односно да се од једног килограма опијума добије око сто грама чистог хероина.

И данас, као и током совјетске интервенције, јасно је да Вашингтон уместо да се бори против производње опијума и хероина у Авганистану, чини управо супротно – штити произвођаче дроге. За ово је НАТО и Вашингтон најдиректније оптужио шеф руске Федералне службе за борбу против наркотика Виктор Иванов. Он је 2010. отворено рекао да „америчко одбијање да уништи поља мака у Авганистану гарантује неповредивост изворишта дроге“ и упозорио да се количина дроге која се увози у Русију „удвостручила од почетка америчке операције у Авганистану“. Иванов је, такође, одбацио америчке тврдње да су за пораст производње опијума у Авганистану одговорни побуњеници, односно талибани, који, по његовим речима, „производе минималну количину“ дроге, свега око један одсто.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *