Почетна / Колумне / КО ЧИТА – ЗНАЋЕ!

КО ЧИТА – ЗНАЋЕ!

Пише Драгомир Антонић

„Источно питање“ актуелно данас као и пре три века… Све што се дешава неће бити названо правим именом, већ ће бити увијено у старе лепе речи – слобода, једнакост, братство, демократија, равноправност, хуманизам, народни покрет, реформе…

Важно је знати историју сопственог народа. Важно је разумети понашање предака. Прошлост нас многим стварима може научити. Данашњи догађаји су слични догађањима из прошлости. Све што се дешава данас, дешавало се и раније. Ко воли да чита (историјске књиге, народне приче, песме, бајке…) видеће да постоје одређене историјске константе које се циклично понављају.

 

НОВОГОВОР Као што је географска константа да Сунце излази на истоку, а залази на западу, тако већ хиљаду година католички шизматици покушавају на сваки начин – лепим речима, даровима, батинама, бомбама, санкцијама – у католичку јерес преобратити православне и под власт римског бискупа ставити. Од како је света и века моћни од слабијих желе отети сва природна блага, слабе подјармити и робовима учинити. Има тушта и тма примера. Најсвежији се одиграва на Криму. Ко чита, зна да је „источно питање“ актуелно данас као и пре три века. Ништа ново – сем новоговора – под капом небеском. Све што се дешава неће бити названо правим именом, већ ће бити увијено у старе лепе речи – слобода, једнакост, братство, демократија, равноправност, хуманизам, народни покрет, реформе. Говорницима ће речи служити као изговор за чињење подлих радњи. Са истим циљем – да јачи буду јачи, а слаби што слабији – користиће се нове кованице, обичном свету неразумљиве. Кад се неко успротиви таквим односима, онда он мора бити кажњен. Деда Танасије је говорио: „Кад од неког хоћеш нешто отети, што теби не припада, прво га мораш оцрнити и намазати говнима. После тога ће, теби слични, честитати. Честити људи ће се грозити твојих поступака. Изгубићеш поштовање, али ћеш добити отето. Ако ти није стало до уважавања поштених људи, слободно буди пропалица.“ У англосаксонском праву оцрњивање особе се зове „уништавање кредибилитета“. Истина није важна. Правда још мање. Рачуна се само победа. То је данас мисао водиља евроунијатске багре и америчких зликоваца.

[restrictedarea]

СРПСКИ ПОСЛОВИ Срећом, Срби су у прошлости имали умне људе – имају их и данас – који су водили дневнике, писали научне радове, студије, приче, романе, есеје… У предговору збирке бележака и раније објављених радова, названих Балканска питања, Стојан Новаковић је записао следеће: „Питање о томе како ће се раскомадано Српство упознати, приближити и спојити барем националном културом, и питање како ће се одржати и унапредити средиште српско, Србија, увек су ме занимала међу првима. С тога су српски послови, како савремени тако и прошасти (у суштини су они једно исто – подвукао Д. А.) на Балканском Полуострву привлачили моју пажњу.“ Стојан Новаковић увиђа и јасним речима пише да је положај Србије и српског народа вековима сличан; да је за опстанак српског народа неопходно знање, вештина, снага и разумевање историјских догађаја. Како сопствених, тако и догађања међу суседима са неизбежним осматрањем сваке промене код великих царстава. Данас би рекли великих сила. Ниједно дешавање на простору Балканског полуострва или у његовом суседству не сме се посматрати изоловано, као нешто што се Србије не тиче.

У тексту о царици Мари, кћери Ђурђа Бранковића, која је била удата за султана Мурата, Новаковић пише: „ Од 1413. године, кад су прилике биле најповољније није српска политика имала снаге да исплива на какав самосталан правац, иако су се с владом султана Мехмеда, понајвише припомоћу српском, у Турском Царству установиле редовне прилике. Србија је почела уживати мир у прилично пространим границама, али мир без изгледа на какав год даљи напредак. Нека врста двоструког вазалства у коме се од почетка находио деспот Стефан Лазаревић, носила је у свом крилу неописане опасности. Оне се нису показале одмах и зато су последње године владе деспота Стефана (1413–1427) биле као одмор или јесење лето, које је скривало праву опасност оне двоструке и несамосталне политике.“

Србија, притиснута с једне стране Турском а с друге Угарском ломила се између два вазалства а њени владари и властела нису имали жеље, воље или снаге да са тако погубном политиком прекину, што је на крају довело и до потпуне пропасти државе Србије 1459. године. Свака сличност са данашњим положајем Србије је ненамерна, али није згорег читати шта је некад било и како су се наши преци понашали, јер како је већ цитирани Новаковић записао: „Кад послови сами иду напред, није тешко остати при добром расположењу, али мутна времена обично су обилата неспоразумима, не слогом, личним задевицама. Кад и најмоћнији умови не виде јасно, ту слабији умови губе сваку оријентацију  а сукоби су најредовнија појава.“

 

ГЛУВА НЕДЕЉА Пре петнаест година зликовци, убице невиних грађана Србије су масакр српског народа почели у пету недељу Часног поста, у Глуву недељу. Ваљда да се њихово злодело не чује. Разумем кад џелати ћуте због клања. Не разумем нашу интелектуалну елиту која ћути о жртвама монструозног злочина. Ваљда се плаше, ако помену злочин, да ће увредити добитника Нобелове награде за мир, Барака Хусеина Обаму, или их Кирби неће позвати на пријем. Ниједан евроунијатски или амерички џелат није одговарао за почињене злочине, а камоли да је за њих осуђен. Зато је хашки казамат осудио Србе, који су бранили Отаџбину, на хиљаду година робије. Војислава Шешеља због вербалног деликта држе заточеног, без пресуде, више од једанаест година. Држава Србија ћути.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *