Кијевски пуч и крај „Марша на Исток“

Зa „Печат“ из Лондонa Дејан Лукић

Путиново „њет“ и брзина корака које је предузела Москва пре референдума на Криму и после њега, потпуно су затекли америчке и ЕУ управљаче кризом. Тренутни успех Мајдана (рушење Јануковича) али без концепта за „дан после“ показао је да се Запад ипак преиграо

Британски публициста и историчар политике, Родни Аткинсон написао је 13. марта, посматрајући понашање САД и Европске уније у Украјини, да „никада, од рата у Југославији током деведесетих година прошлог века, западне демократије нису иза себе оставиле толики смрад лицемерја, као у овој украјинској саги“. Пуч у Кијеву назива „браон револуцијом“, асоцијацирајући на нацистичке „браонкошуљаше“ – Штурмабтајлунг, од којих се, на концу, оградио и сам Адолф Хитлер. Америчко-атлантска подршка данашњем нацистичком остатку, који је уличним пучем узурпирао власт у Кијеву, по Аткинсону, није ништа друго до наставак историје Трећег рајха другим средствима и под другим заставама. Са том разликом што у актуелној украјинској саги иза новог Штурмабтајлунга не стоји фирер Трећег рајха, него Европска унија и САД.

 

БИЗМАРКОВ РЕЦЕПТ Неколико британских коментатора, који су у вези са догађајима у Украјини сачували остатак интегритета, „наставак историје“ објашњавају једним фасцинантним документом старим више од 150 година: „Снага Русије може да буде поткопана само ако се од ње одвоји Украјина. Они који желе да то учине не само да морају да одвоје ове две земље него Украјину морају да окрену против Русије, до крви заваде два дела једног народа и гледају како брат убија брата. Да би то остварили, потребно је пронаћи и одгојити издајнике у националној елити, те уз помоћ њих изменити самосвест једног великог дела народа до те мере да мрзе све руско, да мрзе свој род, а да тога нису свесни. Остало ће да учини време.“ Ово је рекао, написао и потписао некадашњи канцелар Немачке, Ото Фон Бизмарк (1815-1898).

Руско-израелски писац и новинар, Израел Шамир образлаже како САД и Европска унија марширају данас под истом заставом и са готово истргнутим листом из Бизмаркове књиге о политици Европе (и Немачке) према Русији. Каже да су САД, ЕУ и Запад у целини могли да за овај нови нацистоидни „Продор на Исток“ (Хитлеров „Drang nach Osten“) пронађу нешто часније играче у Кијеву, помоћу којих ће да обарају демократски изабрани режим Јануковича: „У западној Украјини  излегли су се из старих змијских јаја младунци колаборациониста са Хитлеровим нацизмом, који су са мајчиним млеком посисали мржњу према Русима. Њихови очеви су, својевремено, били основали мрежу коју је водио злочинац, Рајнард Геин (Reinhard Gehien) немачки супершпијун. После пада Хитлеровог Трећег рајха, Геин се заклео на верност Америци и целокупну своју шпијунску мрежу ставио на располагање Централној америчкој обавештајној служби, ЦИА…“

У целом садашњем „Маршу на Исток“, чија је последња станица Русија, у западној „мејнстрим“ машинерији склоњено је од очију јавности сведочење већ чувене Викторије Нуланд, подсекретара у америчком Стејт департменту, која је на самом почетку украјинске кризе одржала говор у Националном прес клубу у Вашингтону и готово унапред најавила шта ће да се одигра на тргу Мајдан у Кијеву. Говор је одржан у режији украјинске Фондације „Шеврон“ а финансирала га је украјинска лобистичка група у Вашингтону. Тада се из уста саме госпође Нуланд могло чути како је она лично (много пре кијевског пуча) „неколико пута“ већ била у Кијеву и како је већ до тада Вашингтон инвестирао пет милијарди долара(!) за „помоћ“ опозицији да би се „нешто променило“ у Украјини. Овај новац је – nota bene – био, између осталог, намењен и припремању Украјине за чланство у Европској унији.

Према Израелу Шамиру, ово говори о раној фази субверзивне америчке активности на рушењу Јануковичевог режима – ради, између осталог, учлањења Украјине у ЕУ – што, каже он, представља „бруталну компромитацију Брисела“ и сведочи да је Европска унија, у ствари, Тројански коњ Америке у „Продору на Исток“.

[restrictedarea]

Када је Јанукович одлучио да – мада само привремено – замрзне преговоре о асоцијацији са Европском унијом, „човек није био свестан да је, одбијајући понуду Брисела, ударио на Америку и оне њене доларе о којима је сведочила госпођа Нуланд“.

Према Аткинсоновим подацима, сваки физички способан млади Украјинац спреман да се бори за обарање Империји неподобне власти у Кијеву добијао је по 50 долара седмично а већ за уличну герилу истренирани борци добијали су и по стотину долара. „Вође група добијале су и по две хиљаде – приличан новац за украјинске стандарде.“

Аткинсон бележи, такође, да су „уобичајене агентуре“ – разне невладине организације, углавном квислиншког карактера, биле спремне да помогну у реализацији америчког и ЕУ сценарија, али су најчешће остајале без долара будући да су „по природи бојажљиве и непроверене“, док су Американцима били потребни „храбри и одлучни“ улични герилци.

Остало је да се за „дан после“ нађу политичке групе и партије које ће да капитализују резултат овако дрско подржане уличне гериле. Оне су лако нађене у западној Украјини, међу католичко-унијатским потомцима сарадника Хитлерове окупације Украјине у Другом светском рату. То су она „змијска јаја“ одакле су се, по Шамиру, излегли украјински неонацисти и деца са кијевског Мајдана; са нијансом разлике у томе што су у овој „браон револуцији“ улогу фирера преузели САД и Европска унија.

 

ДАН ПОСЛЕ Путиново „њет“ и брзина корака које је предузела Москва пре референдума на Криму и после њега потпуно су затекли америчке и ЕУ управљаче кризом. По једном лондонском коментару, тренутни успех Мајдана (рушење Јануковича) али без концепта за „дан после“ показао је да се Запад ипак преиграо.

„Обама је од почетка провоцирао и претио, али је одговор савезника и локалних сарадника био слаб… Обама је лоше проценио да је и данас могуће реплицирати империјалну конквисту из деведесетих година. У томе је потпуно омануо. Европа и Русија, Кина и Јапан, Венецуела и Колумбија, нешто су сасвим другачије од онога што су били… Амерички извођачи радова у локалу, беспилотне летелице, казнени амерички одреди нису више у стању да зауставе ерозивни тренд америчке моћи… Економска криза у Америци отишла је сувише дубоко; домаћи замор империјалним авантурама критично је нарастао… У оваквим условима, наставак империјалне агресије постаје прескупа и опасна игра. И да би зауставила ово опадање моћи, Америци је остала само једна квалитетна, али катастрофално опасна опција атомског оружја.“ („Глобал Рисерч“).

Овај моменат ерозије је готово опште место у интерним анализама на Темзи, чији је главни именитељ – фрустрација; па се, стога, и досадашње објављене мере санкција према Русији више доживљавају гротескно него озбиљно. „Гардијан“ је у овом, до сада незабележеном изразу немоћи Запада пред Путиновим изазовом, смогао снаге да готово исмеје одговор на кримски референдум из САД и Европске уније. Према коментатору листа, Ларију Елиоту, санкције су само благ ударац по Путиновим прстима, али и „једино што се могло учинити да Барак Обама и Ангела Меркел не изгубе образ“.

Истина, забрана путовања неким личностима и замрзавање рачуна неким милионерима усвојени су као прва мера „да се Путин поправи“, али јединствен је став да је све то „много мање него што су и политика и тржиште очекивали“. Примећује се – индикативно – да санкције нису удариле на Путина и његову антуражу, нити су пак обухватиле милијардере који су, уосталом, своја богатства већ изместили из Лондона, Њујорка… За ово у Лондону постоје два објашњења. Прво, још се гаји нада да је и овако скроман пакет казнених мера бољи начин да се деескалира криза, у нади да ће Путин „попустити на први мирис сачме“. Друго је пак објашњење да међу западним партнерима нема апетита за робуснији наступ. Са доста разлога: лондонски Сити и Менхетн у Њујорку су напросто засути руским новцем. Немачка потреба за руским гасом је већа него икада. Посустала француска привреда не може себи да дозволи губитак лукративних уговора о испоруци војне опреме Русији…

При томе и Запад има некаквог коња за трку. Још може   како коментарише „Мејл“, да направи штету руској рањивој економији, екстремно зависној од продаје нафте и активности гасног сектора.

Експерти у лондонској консултантској фирми „Капитал економистс“ рачунају да је од почетка 2012. године из Русије истекло око 50 милијарди долара само из приватног сектора. Уколико би се овакав тренд наставио, руска економија би, иде даље предвиђање, могла да уђе у озбиљну рецесију. Из овога следи закључак да украјинска криза носи реалан проблем и за Москву, посебно уколико би Запад одговорио смањењем извоза и банковним рестрикцијама. По овој логици, санкције су делотворне, али само ако су довољно широке и дубоке.

Лари Елиот у „Гардијану“ каже, међутим, да, ипак, све ово не наноси фаталан ударац Русији: „Проблем Запада је што не може да нашкоди Русији а да, при томе, још више не нашкоди себи.“ У бази овакве процене је страх од последица „обостране деструкције“. Изнад свега, иде даље анализа, Обама, Меркелова, Оланд и Камерон и сами су свесни да руска интервенција у Украјини може озбиљно да нашкоди започетом, али крхком опоравку њихових економија.

 

УКРАЈИНСКА ВОДОДЕЛНИЦА Један део британске штампе открива да у Вајтхолу струји мишљење како овај први пакет санкција може да донесе неки резултат – ма шта се под тим подразумевало – али само ако уследи већа и оштрија серија. Инсајдери из владе јављају пак да за то „нема петље“ ни у влади ни у Даунинг Стриту и поред запаљиве реторике неких а нарочито шефа дипломатије Вилијама Хејга, по коме се Русија упустила у ризичну окупацију дела украјинског сувереног копна, како то Лондон не признаје и како је Путиново понашање „неприхватљиво“. И ово је у једном коментару исмејано као „пуцњава без барута“. Али чак и када би се упаковао нови сет санкција, „Путину се, очигледно, не би затресле ноге у ципелама“ („Гардијан“).

Украјина је (по већинској оцени) после великог Путиновог „њет“ и брзе процедуре за референдум о „повратку Крима кући“, у скуте „маћушке Русије“, зашла у стање одложеног конфликта. Без Крима (са војнопоморском базом у Севастопољу) и без, de facto, одвојене источне половине дојучерашње Украјине, западни остатак је, по анализама у Вајтхолу, кандидат за запретено жариште на које Запад још може да рачуна у даљем геополитичком одмеравању са Русијом.

После пораза у Грузији и неуспеха да се у Сирији отараси Башара ел Асада, Империја ће тешко да се помири са губитком украјинског прилаза Русији. И ма какав одговор био на Путинову очигледну решеност да, и по цену највишег улога, дефинитивно заустави нови „Продор на Исток“, предвиђања на Темзи већ виде украјински случај као кандидата за крупну вододелницу између две геостратешке етапе Континента. Запад се на Мајдану преиграо. Што је јуче могло на Косову, данас не може у Украјини. И како дани после Крима одмичу, све је више оцена да је, напросто, било неизбежно да се у једном тренутку деценијска ароганција осамљене глобалне суперсиле и њеног меког крила, Европске уније – заједно са њиховим инстинктом деструкције непоћудних држава – на крају преигра.

Ароганција ЕУ и империјални инстинкт САД довели су до украјинске вододелнице. Драматична разлика кримске завршнице са модерним етапама „Марша на Исток“ – од „арапског пролећа“ до Сирије, јесте у томе што је овај пут конквиста стигла у руско предграђе. Крим се сада вратио у скуте „мајчице Русије“ а конквистадорима остаје оно што су и до сада тако добро радили када доживе пораз – да покупе чауре и прогласе победу.

[/restrictedarea]