Почетна / Друштво / Јуначка тишина

Јуначка тишина

Пише Никола Врзић

Хоће ли Србија успети да одржи несврстану позицију у украјинској кризи и шта би тај успех могао да значи за будућност наших ЕУ интеграција?

На велико задовољство Александра Вучића „Црвена звезда“ је у среду увече победила Украјинце из „Будивељника“ (79:70, после продужетка) и пласирала се у полуфинале Еврокупа. Али није то био крај његовим (и нашим, колатерално) мукама са Украјином, у великој игри Истока и Запада у којој и сами морамо да учествујемо и у којој можемо да победимо само ако из те игре изађемо неоштећени, а за то треба да будемо паметни колико и храбри, дакле, да будемо све оно што у претходних шест година нисмо ни смели ни умели да будемо.

Хаос у Украјини и стварање реда на Криму Србију су, изубијану двоиподеценијским лицемерјем и неправедношћу Запада, довели у стање разумљиве фасцинације Русијом и њеним председником Владимиром Путином. Зашто? Из једноставног разлога што је том Западу коначно неко показао да му се не може баш све што хоће, и приде му показао да ће за оно што је нама украо ипак морати да плати, макар и ако то не плаћа нама.

За разлику од оваквог, уверени смо, већинског става народа, то јест оног његовог дела који примећује свет око себе, власт за сада ћути; и, наизглед парадоксално, можемо само да јој пожелимо да при том ћутању и остане. Зашто?

Зато што су Црна Гора и Албанија увеле санкције Русији.

Црна Гора и Албанија Русији су увеле санкције када јој је санкције увела Европска унија. Пре тога су – Црна Гора, на пример – осудили „отворено кршење суверенитета и територијалног интегритета Украјине и агресију руских оружаних снага“, чиме су се придружили више-мање истоветној осуди Европске уније, формулисаној на заседању Европског савета 3. марта.

И Црна Гора и Албанија на Русију су насрнуле зато што су кандидати за евентуално учлањење у Европску унију, баш као и Србија, и потписом на Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ обавезале су се да ће своје европске партнере пратити у свакој њиховој спољнополитичкој авантури. То је оно што се назива Заједничком спољном и безбедносном политиком; усклађивање, односно повиновање бриселској политици прати се и током процеса преговора, у склопу преговарачког поглавља 31, „Спољна, безбедносна и одбрамбена политика“.

[restrictedarea]

Сву је ову обавезу – да осуди Русију и да јој уведе санкције – себи наметнула и Србија када је непоколебљиво ступила на пут еуРОПСКИХ интеграција и по цену Косова и Метохије. Да је заиста тако, потврдила је и портпаролка ЕУ шефице дипломатије Кетрин Ештон, Маја Коцијанчич: „ЕУ позива треће земље“ – то смо ми – „да се придруже позицијама које усвоје 28 чланица Уније. То важи и у контексту ситуације у Украјини и конкретно санкција које су усвојене. То је посебно важно за земље кандидате и потенцијалне кандидате за чланство у ЕУ. Одлука је на њима, али земље које имају ССП имају и обавезу усклађивања са позицијама спољне политике ЕУ. Амбиција је да такво усклађивање са европским ставовима буде што веће.“ О притиску да се приволимо бриселском ставу сведоче и речи Јелка Кацина – „Што се тиче односа према Украјини, надамо се да ће Србија разумети o чему је реч и да ће и она заузети став који је близу става ЕУ. Црна Гора је то већ учинила“ – и ЕУ намесника у Србији Мајкла Девенпорта, који очекује да „Србија схвати озбиљност претњи миру поводом те кризе“ и очекује „да земље кандидати за чланство подржавају ставове ЕУ што се тиче спољне политике“.

Али је Србија ипак засад успела да се провуче само са саопштењем Министарства спољних послова да „МСП са изузетном пажњом и забринутошћу прати догађања у Украјини. Пружамо пуну подршку политичким напорима у циљу превазилажења настале ситуације и успостављања неопходне стабилности“ и потоњим бескомпромисним, када су се ствари баш заоштриле, да „МСП жели да истакне да је став Републике Србије поводом догађаја у Украјини познат и непромењен“. И тиме је, премда то не изгледа на први поглед, Бриселу Србија практично одбила послушност.

А да ли је разочарала Русију јер је није отворено подржала? Не; Русија ниједном речју није од нас затражила да се јавно сврстамо на њену страну, и очигледно је задовољна самом чињеницом да се нисмо сврстали против ње. Уосталом, баш као и Кина.

С тим што Србија има и додатни, косовски разлог да се не изјашњава. Због Косова она не може јавно да подржи припајање Крима Русији, али баш због Косова, и руског вета у Савету безбедности, не сме ни да се отворено окрене против Русије.

Тако да смо до сада успешно успели да у украјинској кризи сачувамо сопствени државни интерес. Али проблем је – нашим најновијим изговором, да влада у техничком мандату не може да донесе став о тако важном питању – заправо само одложен до формирања нове владе. Шта ће одлучити њен будући премијер, Александар Вучић? Та ће нам његова одлука дати да наслутимо како ће се држати када на ред дођу и далеко озбиљнији бриселски захтеви, од питања „Јужног тока“ и раскида Споразума о слободној трговини са Русијом до захтева за променом Устава Србије, признањем независности Косова, уласком Србије у НАТО…

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Људи снују а Бог одлучује. Нато хорда креће утабаним путвима на ИСТОК. Исто тако имају путеви срамног повратка после изгубљених битки на Истоку. Има вере у СВЕВИШЊЕГ код руског народа да их неће оставити хијенама безбожног Запада да их черечи. Бог им даровао паметног Путина који је из посрнулог стања руске нације дигао и дао им поуздање за нову одбрану ОТАЏБИНЕ. Ми Срби можемо само да желимо победу добра над злом које се огледа у ЕУ НАТО ИМПЕРИЈИ.




    0



    0
  2. bi naravno,za vlastito dobro, trebala da cuti. Sa CG se, dakle, citav zapad ismejava zbogporadi sankcija Rusiji.
    Kako su se do sada nase „vlasti“ ponasale, mozemo samo sami sebi konopac oko vrata na vreme.




    0



    0
  3. Mislim da bi mi trebali biti posteni pre svaga. Moramo se ravnati po sebi. Po istom principu kako smo uzeli Vojvodinu mi, rusi imaju pravo na Krim. Rusi se nebi trebali bojati pa ni nas niko vise oko Vojvodine ne pita.




    0



    0
  4. Гос, Немања није Срија узела Војводину већ Срби,Шокци и други грађани СРПСКОГ ВОЈВОДСТВА донели одлуко о уједињењу и сједињењу са осталим СРПСТВОМ у једну јединствену КРАЉЕВИНУ СРБИЈУ.Комунизам је створио рак ране на јединственим телом СРПСКОГ НАРОДА створили су покрајине.




    0



    0
  5. Meni kao srbinu nije tesko priznati da je to bila velika greska. Ne treba velika pamet pa da se to ne vidi.Od tada taj deo strelovito propada. Jos i danas uzivamo i ponosimo se sa onim ste se pre toga izgradilo. I kako se tada zivelo . Posle dode kraljevina pa onda jugoslavija , pa onda srbija i dobijes neimastinu , glad i dr. Pitanje za tebe Radoslave. Da su oni sve ovo (sav ovaj jad) znali da li bi i danas glasali isto ? Odgovor je jednostavn normalno da ne. Mozda je bolno , ali je istina. A pogotovo ovi hrvati (sokci,bunjevci).




    0



    0
  6. Даби изашли на прави пут морамо почети од голе истине поштовани Гос, Немања.Српско ВОЈВОДСТВО АУСТРО-Угарске имало је извесне погодности с времена на време како је то Угрима одговарало наша
    црква у том времену једина брана опстанка као народа СРПСКОГ.Када
    је дошло време које су стано чекали они су донели једину правилну одлуку.Обишао сам Маџарску од Суботице до СЕНТ АНДРЕЈЕ чуо сам од Срба у околини Сегедина у селу Дета о нестанку Срба на
    простома где су били већина.Наши ујединитељи са КРАЉЕВИНОМ СРБИЈОМ нису тражили Словенце и Хрвате да буду у КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ
    Које тражио они који су вешали Србе у Мачви 1914 године. Морамо се запитати зашто је Регент Александар са масонима једне и друге стране ствао државу са српским непријатељима 1918 године. Од тог времена настаје нестанак оних идеја Срба Српског Војводства.Наш кривац лежи потајно у нама Гос. Немања.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *