Почетна / Интервју / Генерал-пуковник Леонид Ивашов – Черномирдин, пријатељ Ала Гора, издао је на Косову и Србију и Русију

Генерал-пуковник Леонид Ивашов – Черномирдин, пријатељ Ала Гора, издао је на Косову и Србију и Русију

Разговарао Сергеј Белоус 

Наш саговорник, данас доктор историјских наука, академик и професор, био је током НАТО агресије на Србију главни представник Министарства одбране Руске Федерације у преговарачкој делегацији Русије Виктора Степановича Черномирдина. Руски генерал у пензији Леонид Ивашов је, као непосредни учесник историјских догађаја из блиске прошлости, драгоцен саговорник

Деведесетих година били сте на високим позицијама у Министарству одбране Русије и добро информисани о ситуацији у Југославији. Када је, по вашим подацима, почела припрема агресије НАТО и САД против ње? Да ли је могла да се спречи, да ли је то зависило од руководства СРЈ?

Добијали смо информације преко линије обавештајне службе, преко линије пријатеља, да се заиста обављају припреме: војници су одређивали мете, остваривали пробне летове, радила је обавештајна агентура, али смо разумели да војска можда то ради за сваки случај. Радило се на политичком решењу: ко и где ће га донети. Постојала је нада у вези са темељним документом „Русија – НАТО“, који је био свечано потписан мање од две године раније. Тај документ тешко се рађао, зато што је наш став био да се у Европи формира систем колективне безбедности. Успели смо да у документ, који се разрађивао под руководством Јевгенија Максимовича Примакова, унесемо три нивоа сарадње на проблемима безбедносних питања: прво су консултације, друго заједничке одлуке а треће заједничке акције на, ако затреба, обнављању мира. То је на нивоу шефова држава и влада НАТО и Русије било потписано. И, постојала је нада да они само врше притисак: политички, дипломатски, као и притисак војним вежбама у близини границе Савезне Републике Југославије. Али, за сваки случај, ми смо се свакако спремали за могућа дејства.

У новембру 1998. добио сам информацију из поузданог извора да је на Билдерберг клубу, који се недавно састао, била донесена одлука да се нападне Савезна Република Југославија, при чему је одређен и одговарајући датум, јеврејски празник Пурим (године 1999. падао је 21. марта – прим. аут.) Очекивали смо да ће се то догодити у марту, тако да су са наше стране биле спремне три опције за одговор: прва – понудити руководству земље да замрзне или прекине дипломатске односе и изађе из оснивачког акта „Русија – НАТО“; друга, мекша – ограничити сарадњу са земљама НАТО које учествују у овој агресији и повући одатле све своје војнике, изузев обавештајних; трећа је била још мекша опција.

Ми смо се са министром одбране враћали из посете Индији и током авионског лета добили смо податке о почетку агресије. Схватили смо да је НАТО пљунуо на све постигнуте споразуме и да завршава операцију уништења Југославије.

Јасно је да се НАТО у ствари није бринуо о правима Албанаца, већ о реализацији својих геостратешких циљева. Који је то циљеве НАТО имао?

Прво, погледајте шта се десило у систему међународне безбедности: свет је постао униполаран а међународноправни систем безбедности је изграђен за време Совјетског Савеза у биполарном светском поретку када је владала равнотежа снага у свету, тако да су морали да униште овај систем и диктирају свим државама и народима своје интересе, своје циљеве. То је, у ствари, корак ка светској доминацији. Друга тачка: Савезна Република Југославија није се „уклапала“ у тај међународни поредак, који су САД, друге западне земље и, пре свега, глобална финансијска олигархија већ почеле да граде крајем осамдесетих. Дакле, 1985. године у Светској банци одржан је затворени тајни састанак где се причало о томе да модел социјализма у Југославији наводно спречава нове трендове у светској економији у социјалној сфери: у Југославији сте имали бесплатну медицинску негу, бесплатно школовање, огромна социјална давања, високу социјалну заштиту радника… Целокупно европско пространство морало је бити доведено на исте стандарде и прилагођено интересима великих монопола, компанија, интересима профита, о чему је говорио и Ноам Чомски, учесник на састанку.

[restrictedarea]

У истој, 1985. години, о чему сведочи заслужни француски генерал Пјер Галоа, такође је поверено неколиким генералима, представницима Француске, Британије, Америке и Немачке, да разраде операцију „пацификације“ Југославије. Ова група одређивала је разне опције за поделу Југославије, територијалну фрагментацију и даље се решавао задатак: како народе једне државе супротставити међусобно, како изазвати крвопролиће. Такорећи, Југославија је трансформисана у неку врсту „лабораторије“ за стварање сукоба, за дестабилизацију државе. У решавање тог задатка, тог експеримента, активно су били укључени Ватикан и Немачка а у мањој мери су учествовали Французи, Американци, Енглези… Онда су у раним 90-им почеле да се практикују варијанте коришћења приватних војних корпорација. Ми смо средином деведесетих препознали и пратили рад таквих приватних структура, које су спроводиле извиђања, одређивале циљеве и тако даље. Дакле, план је био дивљачки. На пример, постало је јасно током бомбардовања да су лабораторијска испитивања о ефектима слабог радиоактивног зрачења на живим организмима, у Лос Аламосу и другим лабораторијама спровођена на пацовима и осталим животињама, била основа за тестирање на живим људима у СРЈ. У принципу, један од задатака није био само да се разбије систем међународних односа, безбедности и равнотеже моћи већ једноставно да се покаже окрутност према непослушним народима да би се застрашили и остали.

Постоји много спекулација о неоствареним испорукама руског оружја Југославији: једни оптужују руско руководство да их није дозволило, други – југословенско да га оно, наводно, није затражило. Најчешће се помиње у овом контексту систем противваздушне одбране С-300, мада стручњаци истичу да би у условима на Косову били ефикаснији системи „Бук“ и „Тор“. У сваком случају – коме припада, по вашем мишљењу, кривица за чињеницу да се Југославија није наоружала?

Ја сам са Слободаном Милошевићем много пута разговарао на тему испоруке оружја, као и са руководством Министарства одбране. Војска је инсистирала да су потребна нова, модерна средства одбране, али морате да разумете у каквом стању је тада био буџет Савезне Републике Југославије. И Милошевић се био сложио, али нас је замолио да их плати на кредит. Али, прво, у Русији је тада владао огроман хаос у систему политичке власти, и друго, трговина оружјем отишла је из руку Министарства одбране – предали су је „Росворужењу“. Ја сам такође и са руководством „Росворужења“ водио преговоре, али, знате, то су били „бизнисмени“ који пљују на братске односе и међународну политику, њима је најбитнија зарада. Иако смо се ми војници спремили за то. Дакле, савремених система противваздушне одбране практично није било у СРЈ, али, они који су били – застарели, наравно – коришћени су правилно. Буквално у првом налету оборен је био немачки авион „Торнадо“, па је чак Шредер позвао Јељцина и молио га за помоћ у проналажењу пилота.

Али, у то време је постојао дуг СССР према Југославији – и Југославија је предлагала Русији да врати тај дуг кроз набавку оружја , али иницијатива се није успешно завршила…

Није се успешно завршила због чињенице да у „Росворужењу“ нису желели да изгубе профит а око Јељцина је била прозападна елита. И он сам је изјавио 1992. године да је кључни стратешки циљ Русије интеграција у западну, како је он то назвао „цивилизовану заједницу“. То јест, јединствен став у вези са догађајима у Југославији у Русији није био формиран. Ми видимо да је, у суштини, било подела и да је јача била прозападна страна, како у окружењу Јељцина и у влади, тако чак и међу посланицима, па сличне одлуке нису доношене. И плус, ни Русији с финансијама у то време није ишло глатко: три месеца трупе, на пример, нису добијале плату. Дакле, било је речи о томе, питање је било постављено, али решења није било.

Што се тиче преговора у току НАТО агресије, у којима сте учествовали као представник руског Министарства одбране, како бисте објаснили трансформацију положаја Русије и подржавање строгих услова САД, што неки Срби данас често називају „издајом“?

Ствар је у томе што је господин Черномирдин био именован за специјалног изасланика Русије на захтев Била Клинтона, председника САД. Само неколико дана након тога што се десило, сазнао сам прави разлог: између Ала Гора, тадашњег потпредседника Сједињених Америчких Држава, и Черномирдина постојало је некакво пријатељство и било је договорено да ће Американци, после одласка Јељцина, на место председника „провући“ баш Черномирдина. Ми већ знамо где су се и када су се одигравали ови преговори: то је било у вили Ала Гора. Черномирдин је молио Гора, а затим и Клинтона, да му помогну да „узлети“ у погледу политичког имиџа. И, ето, наишли су на овај југословенски или косовски проблем: наводно ће га Черномирдин регулисати, па ће његова популарност скочити и онда ће се кандидовати за председника.

Али, током самих преговора, ја то, наравно, нисам знао. Ја сам представљао Министарство одбране и тек затим сам почео да сумњам – ево, на пример, када смо завршавали преговоре касно (то је било у келнском дворцу у Немачкој) и са генералом Заварзином већ се окупљамо да пођемо, негде око један по поноћи, изненада Черномирдину неко долази и шапуће нешто и он каже: „Вас двојица идите у хотел, а ми ћемо још да радимо“. Ја га питам: „Викторe Степановичу, о чему ћете разговарати?“ Он каже: „Не, не, имамо још нешто да урадимо!“ Опет га питам: „Са ким ћете радити?!“ А он: „О не, ево ми ћемо још радити!“ Онда сазнајем да је отишао у канцеларију Строуба Талбота, шефа делегације САД, и тамо су о нечему шапутали. Неочекивана је била, на пример, припрема коначног документа резултата преговора, када смо ми у току два дана ишли тачку по тачку и саставили тај документ – и остављено је само неколико одредби које треба да буду формулисане… При томе, са америчким официрима споразум нисмо лако постигли, али смо га постигли. Договорили смо се, на пример, да нећемо повући са Косова више од 50 одсто снага безбедности, да ће границу покривати српски граничари а званичници НАТО ће једноставно присуствовати. Одредили смо секторе: ми смо чврсто стајали на позицији да земље НАТО, које су активно учествовале у овом међународном разбојништву, разместе снаге по дубини територије Косова и само дуж границе. Амерички генерали су се са тим сложили, а наглашавам да су шведски официри, који су били са Ахтисаријем, радили у корист мира и добра: били су то дивни официри и генерали на челу са вицеадмиралом Каскелом, ми смо заједнички „удавили“ Американце. Све је било као у реду, али ујутру следећег дана – Талбот изненада даје изјаву да су припремили нову верзију споразума. Наравно, био сам огорчен: „Како је могуће да се припреми и почне изнова документ? А оно што смо раније радили?“ Черномирдин се први смирио и први каже: „Али, они су узели све у обзир!“ Онда ја кажем: „Хајде разделите нам овај нацрт документа, ми ћемо га проучити и потом дати одговор.“ И, предали су нам га на енглеском језику, којим ни ја ни генерал Заварзин, на пример, не владамо. Био сам бесан и рекао: „Како можете овако да водите преговоре?“ Тада Черномирдин каже: „Па, Талбот ће читати на руском“. А ја њему: „И шта – на његову реч ћемо донети одлуку?“ А он: „Хајде барем да слушамо.“ Ја кажем: „Не , ја одбијам да учествујем“. Черномирдин: „Хајде да бар чујемо шта они желе!“ Моја позиција је била: „Ако су они порекли договоре које смо претходно постигли, тада нека дају своју нову верзију па да ми одлетимо у Москву да ускладимо. Погледаћемо то и можемо сасвим да се одрекнемо наставка преговора.“ Али Черномирдин  ме је наговорио: „Хајде да чујемо њих!“ И ја сам, поштено говорећи, просто седео и слушао о чему је мумлао тај Талбот, надајући се да ћу, чим он заврши са читањем, ја то наравно оспорити и ми ћемо одлетети у Москву. Али, кад је он престао да узима у обзир наше договоре са америчким генералима, ја сам се побунио и замолио америчког генерала: „Хајде да изјавимо да се нисмо о томе договарали.“ Генерал Фоглсон је потврдио да смо се већ договорили и он је те позиције већ усагласио са Пентагоном. Ја сам тад њима изјавио: „Да ли ви нас сматрате свадбеним генералима‘? Тога неће бити!“ Черномирдин ми опет каже: „Хајде да чујемо до краја.“ И, Талбот је већ дочитао до краја на поквареном руском језику а Виктор Степанович се изненада намргодио и свечано изјавио: „Руска делегација је спремна да потпише овај документ!“ Ја сам тад дао оштру изјаву. Назвао сам то „велеиздајом“, окренуо се са остатком војне делегације и нисмо наставили учешће у тим преговорима. У авиону је дошло до свађе, хватали смо један другог за сако, ја сам га тада оптужио да је издајник.

Наравно, кад сам прекинуо преговоре у дворцу у Келну, отишао сам у амбасаду и повезао се са министром одбране, маршалом Сергејевим и замолио да неодложно извести Јељцина да је Черномирдин сасвим изашао из оквира директиве и да је извршио акт издаје. И, наравно, информисао сам о томе и југословенску страну. Војна лица су пренела Милошевићу моју позицију да са овим документом не треба да се сложимо, већ да треба да купујемо време уношењем исправки. Али, кад је тај ултиматум био постављен Србима, Милошевић је рекао: „Ми то морамо да изучимо, неопходно је да се унесу неке исправке.“ Черномирдин је казао: „Не! Одговорите – да или не!“, мада му таква овлашћења нико није дао, чак ни Американци. Срби су били постављени пред свршен чин а Русија је била понижена. Узгред, током расправе око ултиматума, вођене са српском страном и Милошевићем, Черномирдину је стигао кратак телеграм од Јељцина: „Строго следите моју директиву, захтевајте неодложно заустављање ватре.“ Ја сам тада Черномирдину рекао: „Заиграли сте се, зар не?!“ А он ми је рекао: „Ма, ми и покушавамо да се изборимо за прекид ватре.“

Ради будуће председничке каријере и додатних милијарди, он је пристао на такву велеиздају. А Марти Ахтисари је такође починио такав нељудски чин, јер су му Американци били обећали место генералног секретара Уједињених нација.

Где је  руски сектор на Космету?

У Србији се често поставља питање због чега Русија није добила свој сектор на Косову и Метохији?

Чињеница је да смо од почетка желели сопствени сектор, али и међу нама и у НАТО биле су наше присталице и ми смо расправљали о овом питању, међутим, искрено говорећи, нисмо имали консензус. С једне стране, добија се сектор, али они нас онда ограђују и спроводе своју политику у остатку Косова, а ми смо затворени као у енклави. Зато је одлучено да би требало учествовати на читавом подручју Косова. Штавише, са Немцима је постигнут споразум да у региону Призрена створимо јединствену немачко-руску бригаду. Затим смо пристали на то да бисмо утицали на читаву ситуацију, уместо да будемо одсечени. Али, када се преговарало са Американцима, ми смо као прву опцију, која нам није била главна и за коју смо рачунали да ће је одбити, навели да нам је потребан посебан сектор. Они се са тиме, наравно, нису сложили и ми смо онда изнели своју главну опцију да будемо распоређени широм Косова.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Valjda ce Bog nekada da kazni kriminalce koji su unistili jednu lepu zemlju. Sada ne mogu ni lek da kupim, ne mogu da popravljam ni ono sto sam nekada kupovao… o ostalom i da ne pricam.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!