Почетна / Документи / Дуго жигосање српског имена (други део)

Дуго жигосање српског имена (други део)

Пише Василије Ђ. Крестић

Вишедеценијске припреме за брутални обрачун са Србима потпуно су биле уобличене у хрватској политичкој идеологији у оквирима Аустроугарске до 1914. године. Када је те године у Сарајевском атентату убијен надвојвода Фердинанд, на геноцид спремни политички кругови Хрватске сматрали су да је наступио погодан тренутак када Србе треба уништити

Због тога што хрватска Странка права није признавала националну посебност Срба у Хрватској и што их је присиљавала да буду православни Хрвати, на шта они нису пристајали, Еуген Кватерник, поред Анте Старчевића најугледнији првак праваша, изјаснио се за уништавање Срба, које је називао „накотом вере“ православне. У писму написаном 22. јуна 1869. хрватском политичком прваку из Далмације, дон Миховилу Павлиновићу, Кватерник је о Србима, које је означавао као „најоштрији нож“ у рукама хрватских непријатеља, између осталог написао: „/…/ Отворено велимо дотичним, да ће знати херватски народ осветити таково издајство, уништив такови накот вере, која је кадра из људих учинити издајице керви и светињах сваком народу најмилијих /…/“ Ако се Хрвати тако буду понашали према Србима, тврдио је Кватерник, „/…/ не од Драве до мора, него од салцбургтирол/ских/ алпах до Косова и Албаније вијати ће се доскора застава чисте, неоскверњене Херватске /…/“

 

„СУЖАЊСКА ПАСМИНА” Зато што Срби нису пристајали да буду Хрвати православне вере, и Старчевић је, попут Кватерника, само годину дана касније, наговестио пут којим ће ићи Хрвати у решавању српског питања, у стварању велике и етнички чисте хрватске државе. Он је 1870. написао: „Народ херватски неће трпети, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Хервата.“

Угледни хрватски политичар, Франо Супило је, попут Кватерника и Старчевића, сматрао да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може и мора решити, ако нема другог начина, њиховим физичким уништавањем. О томе је написао да Хрвати, ако желе да еманципују Хрватску од Срба, „морају најпрво да се свих средстава (па и најгорих: у политици је којешта допуштено) лате, да тога најпогибељнијег, јер домаћег и истојезичног, народног противника било како или апсорбују, или га иначе униште. Од ове потребе, до прокламације ‚нема Срба!‘ са свим оним последицама, које она собом носи, није него један корак“.

Држећи се девизе да је у политици све дозвољено, како је написао Супило, франковачки заступник у Сабору Хрватске др Јерко Павелић брутално отворено изјавио је у Сабору 1907. године како би он, са својим политичким истомишљеницима, решио питање Срба у Хрватској и Славонији. Тврдио је да је српска мисао у Хрватској и Славонији увезена из Србије, али да још није попримила такве размере да се не би могла повратити у наручје хрватске мисли. Кад би франковци били на власти, изјавио је Павелић, „такозвани“ Срби за 48 сати постали би „православни Хрвати“.

На Павелићеву застрашујућу изјаву одговорио је посланик др Душан Поповић. „Изјављујем“, рекао је он, „да смо ми Срби љуто увређени Павелићевим речима. Чудим се да је таково што могао рећи баш др Павелић, који би као познавалац повеснице требало да зна, да се мора поклати читава генерација док се народ који не претопи у други /…/“ Наравно да је Павелић то добро знао, али је на такав начин решавања српског питања био спреман, јер од Кватерниковог и Старчевићевог времена истребљење Срба из Хрватске, Славоније и Далмације постало је део програма знатног дела хрватске политике.

 

УБЕДЉИВИ ДОКАЗИ Да су Срби у Хрватској, Славонији и Далмацији били непожељни и да их је требало, по сваку цену, не бирајући средства, милом или силом асимиловати и искоренити са тла Хрватске, сведочи и писање Гаје Радунића из 1911. године. По његовом виђењу, бити Србин у Хрватској је жалосно „а најсмјешније је и данас још врло погибељан назив Србски“. Радунић је био уверен да ће тај назив из Хрватске нестати и да ће бити само жалосна појава, коју ће помињати историја, јер име српско ту ће се изгубити, пошто ће сви Срби постати Хрвати. Српско питање, по његовој оцени, стоји „као мач над главом Хрватима“ па ће стога „свако хрватско срце да обвесели дан кад будемо видјели да су се ове нездраве биљке на нашој народној њиви изгубиле, када видимо да сви ко један човјек приступисмо озбиљном раду за остварење и ослобођење наше миле Хрватске Државе“. Другим речима, Хрвати ће бити весели када Срби из Хрватске, Славоније и Далмације буду нестали, када Хрватска буде етнички чиста и верски – католички јединствена, без Срба, јер они су, за Хрвате и Хрватску, по оцени познатог политичара Јосипа Мишкатовића, „драчје“, које Хрвати „из своје башче морају почупати“.

Убедљиве доказе о томе да је један део хрватског друштва, још у оквирима Аустроугарске, дошао до закључка да се питање Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији може решити геноцидом, оставио је за собом Стјепан Радић, предводник Хрватске сељачке странке. Насртање хрватског бана Павла Рауха на Хрватско-српску коалицију Радић је објаснио тиме што је иза бана у свему стајао Беч. О томе је написао: „Кад год су господа у Бечу била у стисци, тражила су какву било смутњу, у којој ће народ као слијеп и луд ударати било на кога, а до тада ће господа своје послове обавити /…/ А Срби су били најзгоднији, да се ради њих начини смутња. Они су досељеници, друге су вјере, домаћему народу с већине разлога – непоћудни – па зато и треба кадшто само мало намигнути и ето клања!“

Уочавајући злоћудне франковачке намере према Србима, нарочито у време Анексионе кризе 1908/9. године и загребачког Велеиздајничког процеса, Радић је о томе забележио: „На последњем виећу Франк-Старчевићеве странке права прихваћен је чудан закључак, о којем новине много пишу /…/ Устројила се наиме ‚Хрватска народна легија‘ тј. оружана чета ‚за обрану хрватске домовине‘ /…/ Но најстрашније је ово: Ово што хоће легија, то је не само мржња, то је готово клање Срба. И онда они који су за легију, говоре, да ће се Босна, у којој има око 700.000 Срба, сјединити с Хрватском да те Србе ‚жедне хрватске крви‘, или ми покољемо, или они збиља попију нашу крв /…/“

Др Иван Рибар, познати политичар, припадник напредне југословенски опредељене омладине, присталица политике Хрватско-српске коалиције, као активни учесник збивања у Хрватској уочи Првог светског рата, забележио је да су бан Раух и Јосип Франк, уз одобрење највиших војних кругова у Бечу, у случају рата са Србијом поводом Анексије Босне и Херцеговине, склопили споразум који „је гласио да се изврши покољ и исељење свих Срба из Хрватске“.

[restrictedarea]

Познати хрватски политичар и професор Загребачког свеучилишта, Исо Кршњави, који је једно време био и министар богоштовља и наставе а учествовао је у свим важнијим политичким збивањима крајем XIX и почетком XX века, у својим Записцима је написао – да у Хрватској и Славонији није било око 700.000 Срба, бан Павле Раух би их најрадије све побио. Међутим, како је тај број био позамашан, изјавио је да то није могуће учинити. Кршњави је у својим Записцима забележио и следеће сведочење: „Било је једно вријеме, када се је писало да треба све Србе сјекиром утући. Ова мисао имаде нешто за себе, и то нешто врло важно; она, наиме, изриче отворено и досљедно једини начин, којим би се дала провести ‚хрватска мисао‘. Друго је, дакако питање, били се Срби дали тако једноставно утући, као у Сјеверном мору она доброћудна морска телад названа туљани. Могао би човјек прилично сигурно прорећи да би се они досјетили народне пословице, по којој батина има два краја.“

ПРОТИВЕВРОПСКО РАСПОЛОЖЕЊЕ Сама помисао на физичко уништавање Срба, као и расправа коју је Раух о томе водио са својим истомишљеницима, најбоље сведоче о противсрпском расположењу које је владало у кругу око тадашњег хрватског бана и о томе којим идејама су они били заокупљени и на који начин су намеравали да реше питање тамошњих Срба.

Вишедеценијске припреме за брутални обрачун са Србима потпуно су биле уобличене у хрватској политичкој идеологији у оквирима Аустроугарске до 1914. године. Када је те године у Сарајевском атентату убијен надвојвода Фердинанд, на геноцид спремни политички кругови Хрватске сматрали су да је наступио погодан тренутак када Србе треба уништити. На дан атентата, усред Загреба, јавно је речено да се „и у нашем кругу на нашем тиелу налази сва сила крпуша и сподоби Срба и Славосрба, који нам продају груду и море, а ето и краља убијају! С њима морамо једном за увијек обрачунати и уништити их. То нек нам буде од данас циљ!“ У својим још необјављеним забелешкама и Иван Рибар је написао да је у програму франковаца било да 1914. разбију Хрватско-српску коалицију и најрадикалније, покољем се обрачунају са Србима.

Ако се упореде наведени докази о томе како су истакнути хрватски политичари, праваши и франковци из друге половине XIX и с почетка XX века, намеравали да реше питање Срба у Хрватској са чињеницама како су то питање решавале усташе и како га је решио др Ф. Туђман, онда је јасно да у свему постоји нераскидива логична и органска веза, да постоји континуитет. Јасно је и то да је хрватска политичка мисао била, и да је до наших дана остала дубоко прожета идејом геноцида. О томе ћемо, због ограниченог простора, навести само неколико доказа. У Католичком листу од 29. јуна 1941. Миле Будак, Павелићев министар за богоштовље и наставу, написао је да је усташка лозинка која се односи на Србе „Или се уклони или се приклони“. Такав начин решавања српског питања садржан је и у његовој изјави: „Једну трећину Срба ћемо поклати, једну трећину протерати а једну преверити.“

Свештеник и усташа, др Иво Губерина је 1943. написао да ће усташки покрет, кад је реч о Србима, непријатељима Хрватске и Хрвата, који су отров у хрватском државном организму, употребити „средства, којима се служи сваки лиечник при лиечењу организма. Гдје је потребно прави потребне операције“. Пошто су Срби непријатељи хрватске државе, Губерина је нагласио да ће их усташе, „по свим начелима католичке моралке“, мачем уништити. Када су усташе из Славоније протерале 65.000 Срба, чије куће и имања су запосели Хрвати, Павелићев министар правде Мирко Пук је 25. фебруара 1942. тим поводом изјавио: „Хрватска државна влада извршила је у том правцу своју хрватску и своју усташку дужност.“ Попут министра Пука и министар Милован Жанић, који је у НДХ био председник Законодавног повјеренства хрватске државне владе, рекао је 2. маја 1941. године: „Ја говорим отворено, ова држава, ова наша домовина, мора бити хрватска и ничија друга /…/ Ова земља мора бити земља Хрвата, и нема метода које ми као усташе нећемо употребити да ову земљу учинимо хрватском и очистимо је од Срба /…/“

Зашто је Хрватску требало очистити од Срба, објаснио је Младен Лорковић, министар спољних послова НДХ. Он је септембра 1942. дипломатским представницима изјавио: „Хрватска држава не може постојати ако у њој живи 1.800.000 Срба и ако ми за леђима имамо снажну српску државу која би увијек засезала у наша подручја и представљала вјечиту опасност за нас. Стога је срећа што је до успоставе НДХ дошло у овим временима, јер само сада можемо ријешити тај проблем. Ми стога настојимо да нестане Срба из наших земаља и у том правцу је већ много учињено /…/“ У говору одржаном у Доњем Михољцу 27. јула 1941. Лорковић је нагласио: „морамо истријебити Србе у Хрватској! То је наша дужност и то ћемо урадити. Ићи ћемо до краја, не обазирући се на оно што говоре они преко Саве и Дрине у име осјећања човјечности /…/“

НЕ САМО УСТАШЕ Све ове и многе друге сличне изјаве усташких главешина резултат су раније осмишљеног плана поглавника Павелића о геноцидном уништавању Срба. Још у јесен 1940, годину дана пре но што је дошло до Другог светског рата, за тај план сазнао је Влатко Мачек, тадашњи потпредседник југословенске владе у Београду. Он је био обавештен да је Павелић, у Сијени, у Италији, за време заточеништва, „на основу вишегодишњег проучавања покоља Јермена у Турској“ припремио план за покоље Срба у Хрватској. Иако је Мачеку све то било предочено и план му је показан, он о томе није обавестио владу ни своје политичке партнере из Сељачке демократске коалиције, који су представљали Србе у Хрватској. Има индиција да је с тим „безбожним плановима“ упознао надбискупа Степинца и да је од њега тражио да утиче на Павелића и његове људе да одустану од извршења тих злочиначких намера.

Идејом о геноцидном уништавању Срба нису биле заокупљене само усташе. Уверење да су Срби главна препрека за развој Хрватске и да их треба физички уништити владало је и у оним деловима хрватског друштва које се није сврстало у редове усташа. Тако, примера ради, председник Удружења књижевника Хрватске Славко Колар није био усташа, али је 1941. године, кад су Немци бомбардовали Београд, изјавио да Србе треба бомбардовати „док је и један тај гад жив“. Познати професор књижевности Миховил Комбол такође није био усташа, али је, упркос томе, фебруара 1945. изјавио да милион Срба треба потући да би се они који преостану прикључили Хрватима. Изјаве поменутих личности из највиших редова хрватске интелигенције речито говоре о томе колико дубоко и широко је у хрватском друштву била распрострањена мржња према Србима и идеја да се њиховим геноцидним уништавањем на најбољи начин може решити читав сплет питања која се тичу Хрватске и Хрвата, њиховог опстанка и њихове будућности.

Читава ова геноцидна реторика о монструозним злочиначким намерама и злочинима, као и геноцид који се догодио од 1941. до 1945. године, почињени за добро „хрватске мисли“, тј. за добро велике, етнички чисте и римокатолички јединствене Хрватске, по оцени дугогодишњег уредника и главног сарадника загребачког католичког недељника, Glasa koncila, дон Живка Кустића, имају своје оправдање, јер, написао је он, „велики народи знају не одрицати се својих важних људи, ни оних који су одговорни и за повијесне злочине“. Др Срећко Перић, фрањевац и усташа из манастира Горица крај Ливна, једне недеље пре покоља Срба, са олтара цркве у Горици од окупљених верника – Хрвата овим речима затражио је да започну клање Срба: „Браћо Хрвати, идите и кољите Србе, најпре закољите моју сестру, која је удата за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповједити, па ће вам онда сви гријеси бити опроштени.“ Тако су црквени оци хрватске Римокатоличке цркве подстицали своје вернике на злочин и нудили им опроштајнице, које подсећају на тзв. индулгенције, добро познате из мрачног времена инквизиције.

Припремајући се за нове „повјесне злочине“ а умањујући и правдајући оне који су се већ догодили у Хрватској од 1941. до 1945. године, др Ф. Туђман је у својој књизи Bespuća povjesne zbiljnosti, Zagreb, 1989, читавој јавности обзнанио да је за њега геноцид саставни део људске природе, да се он догађао од библијских времена до наших дана и да га треба прихватити као људском друштву примерену појаву. Ни пред међународном јавношћу Туђман није крио да је спреман на геноцид. То је потврдио Дејвид Фишер, директор Института за проучавање спољне политике „World Affairs“ у Сан Франциску. На промоцији књиге бившег амбасадора САД у Југославији Ворена Цимермана, Фишер је изјавио: „/…/ Сећам се конференције дипломатског кора у Немачкој 1989. на којој је био присутан и будући председник Фрањо Туђман и који је том приликом истакао да кад он буде постао – не ако буде постао – председник Хрватске да ће тло у Крајини постати црвено од крви /…/“ Разуме се, од српске, а не хрватске крви.

Уверен сам да су саопштени докази о томе да је геноцидна идеја о начину решења српског питања у Хрватској негована током много деценија и да је било само питање времена када ће и како она бити реализована. Подаци које сам саопштио само су избор из веће збирке сличних доказа. Хрватска страна таквих доказа о спремности Срба на геноцид над Хрватима нема. Стога она, узалудно и дрско, али упорно, покушава да инкриминише Начертаније Илије Гарашанина и Меморандум Српске академије наука и уметности. На срећу и на част српске стране, а на несрећу хрватске, у тим документима нема клања, речи која се као ружан рефрен понавља у многим хрватским списима врло истакнутих Хрвата.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Немам право, немам намеру полелисати са уваженим Гос, Крестићем.Ја памтим логор у мојој Тењи, памтим одлазак наших Шваба за неповратак својим кућама.Пре тога ми деца викали смо боље ГРОБ НЕГО РОБ.Игнорисању смо ми Срби сами себи криви. Јер непријатељ то ради из своје обавезе ЗАШТО СМО МИ СРБИ САМИ СЕБЕ
    ИГНОРИСАЛИ.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *