Почетна / Интервју / Др Мира Радојевић – Павелићеве идеје нису донеле усташе у коферима

Др Мира Радојевић – Павелићеве идеје нису донеле усташе у коферима

Разговарала Наташа Јовановић

Велико зло које је наступило у априлу 1941. године припремљено је много раније. Томе у прилог говори сталност великохрватске политике, острашћени национализам Матице хрватске, Југославенске академије знаности, Римокатоличке цркве, политичких странака, интелектуалне елите…

Одбијајући да имају било какву везу са усташким режимом, хрватски министри и њихови помагачи у емиграцији током Другог светског рата настојали су да прошире границе Бановине Хрватске, што се у неким варијантама готово изједначавало са територијом НДХ. Све заједно утицало је на Милана Грола да у свом дневнику напише: „На чему ће зидати Хрватску! Има ли што друкчије између њих и Павелића у велико хрватовању – изван ових злочина? И не извршују ли ови њихов програм?…“ „Ко ће гарантовати Србима, који би остали у једној тоталитарној Хрватској, да их неће опет убијати и расељавати једна хрватска партија?“, каже у разговору за „Печат“ проф. др Мира Радојевић.

 

Да ли су се сви Хрвати у избегличкој влади односили исто према информацијама које су долазиле из земље, а сведочиле о масовним злочинима вршеним над Србима?

Пре свега, залажем се за то да користимо израз геноцид, јер злочини почињени над Србима у НДХ имају управо такав карактер. Ово је важно због тога што се у последње време јављају покушаји да се у случају истребљења Срба, Јевреја и Рома у НДХ говори о „масовном насиљу“. Најновији пример таквих тенденција је књига Александра Корба, која је као докторат одбрањена на Хумболтовом универзитету у Берлину. Однос Хрвата у избегличкој влади према овом тешком проблему такође је веома проблематичан. Прве вести о усташким покољима а потом и Меморандум Српске православне цркве, упућен у јулу и августу немачким војним заповедницима са молбом да заштите српско становништво од даљег уништавања, изазвали су бескрајно мучне расправе. Прве изјаве, којима би се Хрвати одредили према страдању Срба, очекиване су од Јураја Крњевића, најзначајнијег Хрвата у емиграцији, потпредседника владе и заступника Влатка Мачека, који је иначе одлучио да остане у Хрватској. Крњевић, међутим, није хтео да то учини, тврдећи како су усташе изроди хрватског народа који не може сносити одговорност за њихова дела. Једини који је разумевао сложеност проблема и огорчење Срба, изјашњавајући се као појединац, био је Већеслав Вилдер. Отпор других Хрвата био је чак толики да је Рудолф Бићанић, стручњак за економска питања, у одговору на Меморандум СПЦ адвокатски хладно побијао све наводе, оптужујући поредак југословенске Kраљевине за прогон хрватског народа. Иако је расправа постепено стишавана, озлојеђеност Срба је остала, погоршавана тиме што су Хрвати у емиграцији изнова тражили нове гаранције за хрватску јединицу, неконтролисан бановински буџет, постављање хрватских чиновника у најзначајнијим дипломатским представништвима и међународним комисијама, уклањање Константина Фотића…

Истраживали сте период између два светска рата. Како објашњавате споразуме које су српске опозиционе странке правиле са хрватским, које су се залагале за федерализацију државе направљене на костима српских ратника? Зашто оне нису нашле заједнички језик са српским странкама које су биле на власти?

У времену расправа о карактеру првог Устава прве југословенске државе већина српских странака залагала се за унитаристичка и централистичка уређења, плашећи се могућих негативних последица федерализма на чврстину и отпорност Краљевине, одржања туђинских историјских подела, спречавања интегративних процеса, тешкоћа које би изазвало повлачење унутрашњих граница… Отпор Хрвата централистичком Уставу, њихово опструирање рада Народне скупштине, покушаји интернационализације хрватског питања и жеља да завлада редован парламентарни поредак а унутрашње прилике постану стабилне, утицали су на поједине српске странке или њихове делове да Хрватима пруже „руку помирења“, у чему је предњачила Демократска странка Љубе Давидовића. Током 20-их година, међутим, сви су такви покушаји имали краткотрајне, бледе резултате, делом и због тога што се није знало колико би озбиљна могла бити ревизија Видовданског устава. Демократе а делом и Земљорадничка странка, приклонили су се федералистичким решењима тек у периоду личне владавине краља Александра. Процес је потом продужен после краљеве погибије, те је у другој половини 30-их година дошло до уједињавања Демократске странке, Радикалне странке и Савеза земљорадника, односно настанка тзв. Удружене опозиције. Њена је жеља била да се најпре укину репресивни, недемократски закони, донети у периоду диктатуре а да се потом, у демократским околностима, изврши државно преуређење. Ове три странке, међутим, нису имале јединствене погледе на садржину преуређења. Радикали су, на пример, и даље били против федерализације. Уједињавало их је, ипак, поверење у демократију, жеља да престанком политичких борби буду створени услови за економски и културни напредак, бојазан од распада државе која је проистицала и из тадашњих међународних прилика: рата у Абисинији, грађанског сукоба у Шпанији, јачања фашизма и националсоцијализма, непрестаног „узмицања“ западноевропских демократија (Француске и Велике Британије) отварања Судетске кризе, распадања Версајског поретка, немоћи Друштва народа… Вође српских опозиционих странака веровале су да са Хрватима треба постићи национално-политички компромис, који би стабилизовао земљу, припремивши је за предстојећи развој догађаја. Био им је познат одговор који је на питање једног чешког дипломате о ставу који ће Хрвати заузети у случају рата дао Влатко Мачек, шеф моћне Хрватске сељачке странке. По његовим речима, то је зависило од Београда, јер ће се хрватске масе борити на супротној страни. Због свега тога могли бисмо да кажемо како су српске опозиционе вође живеле у великој илузији, мада је њихова љубав за Краљевину била неспорна. Желели су да је сачувају управо зато што су знали колика је њена вредност и коликим је жртвама  било праћено њено стварање. Љуба Давидовић је у Првом светском рату, на Кајмакчалану, изгубио сина јединца Милорада, чије тело никад није пронађено, те су његови пријатељи говорили како је, где год је ногом стао, осећао под собом прах тих неопојаних костију. Слично су мислили и други страначки шефови, будући да су не само добро знали националну историју него и у њој учествовали, осећајући да је држава стварана пре свега вољом народа и његовим жртвовањем. Управо зато, представљала је највишу вредност, која није смела бити угрожавана. Сарадња са владајућим странкама, нарочито са Југословенском радикалном заједницом у другој половини 30-их година, није била могућа отуда што се она противила демократским захтевима и преуређењу земље до пунолетства краља Петра II а времена усред растућих европских криза није било довољно. Осим тога, ово није била српска странка, с обзиром да су у њој, поред  дела радикала, били чланови Југословенске муслиманске организације и Словенске људске странке.

[restrictedarea]

Шта нам говори ово искуство?

Из политичког искуства српске демократске опозиције доиста може много да се научи, што су уочавале и  њене вође. Говорећи на једном партијском збору у Београду, Љуба Давидовић је казао како се надао да ће демократија превладати над другим политичким потребама, али да се уверио да верска и национална осећања иду „дубље у душу“ од демократских. Надао се да ће доћи времена у којима ће и грађани југословенске државе схватити вредност демократских принципа. Потоња историја показала је да је и то била илузија, будући да су Хрвати, Словенци, Бошњаци, Македонци, Црногорци, Албанци… без обзира на предности које им је осигуравао живот у југословенској заједници, тежили стварању самосталних националних држава. Ту жељу нису могли да потисну ни економски разлози ни изгледност демократских реформи.

Да ли су и Хрвати попут Срба давали предност демократским начелима у односу на националну идеју?

Српска национална историја у XIX и почетком XX века показује једно доста ретко историјско искуство. Држава је настајала у бунама и ослободилачким ратовима, чији је стални пратилац била борба за освајање демократских слобода. Народ који је непосредно учествовао у стварању државе имао је снажну потребу да буде питан и у унутрашњим политичким пословима, да се његов глас уважава. У томе је било много више спонтаности и инстинктивног осећања него политичке промишљености и развијености некакве теоријске мисли, што је очекивано ако узмемо у обзир да је проценат неписмених сељака премашивао 80 одсто. Албера Малеа, Француза који је краља Александра Обреновића учио дипломатији, чудила је и импресионирала крајем XIX века разбарушена српска демократија, због чије се укорењености готово нико није освртао на краљев пролазак Теразијама или улазак у Народно позориште. Истовремено, тај је народ током више од једног века био у стању непрестане националне напетости. Један је савременик избројао да су преживљена два устанка, покољи и помори, збегови у шумама и бежаније преко границе, „пет наизменичних владавина двеју династија, девет владара, од којих су два свргнута, два нагнана на абдикацију, четири убијена, један умро у изгнанству“. Извршено је десет уставних промена, неколико државних удара, завера, преврата и буна, одиграла се револуција из 1848, подигнут је велики херцеговачки устанак, прихваћен је Царински рат и извршена је анексија Босне и Херцеговине, а поврх свега тога, само од 1876. до 1918. године, вођено је пет ратова. По завршетку последњег, са свим његовим жртвама, морао се осетити страховити замор а уз њега и задовољство што је процес националног ослобођења и уједињења приведен крају. Логична последица било је оно стање које је Слободан Јовановић назвао „националном демобилизацијом“. Многи други савременици а потом и историчари закључивали су како је чином стварања југословенске државе,  унутар чијих је граница окупљен највећи део Срба, српски национализам био задовољен и иживљен. Интелектуална елита окренула се демократији, верујући како су њене вредности најбољи пут за превазилажење наслеђених разлика и постојећих подела. Веровало се, такође, да слобода и права сваког појединца подразумевају слободе и права у исповедању верских и националних опредељења и осећања. Хрвати casino online и Словенци а потом и други грађани Југославије нису, међутим, делили иста расположења. Игноришући борбу за демократију, у први план су истакли осигурање националних и верских посебности и права. Анализа политичких сукоба у југословенској Kраљевини показује да су страначки споразуми и коалиције прављени на питању државног (пре)уређења, а не на истрајној борби за демократију. Као политички идеал, она никада није представљала заједнички интерес Срба и Хрвата. Штавише, хрватске вође су врло брзо почеле да и у јавним наступима у други план стављају не само политичке слободе него и решавање социјално-економских проблема. По речима Милана Грола, наследника Љубе Давидовића на месту шефа Демократске странке и њеног вишегодишњег идеолога, притискала их је „вечна мора неиспуњеног сна о слободном и независном хрватству“, иако се он надао да ће једног дана морати да се упитају „у чему се састоји слобода нације у којој нема слободног човека и грађанина“. У чекању да се то деси, српске демократске странке трошиле су снагу на бесконачне расправе о државном уређењу и решавању хрватског националног питања. Последице такве политике биле су катастрофалне. С једне су стране делимично и саме губиле интерес за демократију, а са друге српско национално питање отвориле су превише касно, уочи Другог светског рата.

Како објашњавате чињеницу да су Хрвати управо преко српских политичара и младих правника кроз формирање Бановине Хрватске добили подршку за федерализацију Југославије?

Споразум Драгише Цветковића, тадашњег председника владе, и Влатка Мачека, у то време неспорног вође хрватског народа, којим је започео процес федерализације Краљевине Југославије на националним основама и створена Бановина Хрватска, постигнут је у једној изразито недемократској процедури и без сагласности легитимних српских представника. Драгиша Цветковић је разговоре о преуређењу водио као „курир“ кнеза Павла, на кога су политички утицај вршили Енглези. Његово мишљење било је у таквим условима потпуно неважно. Истовремено, Влатко Мачек је српским опозиционим странкама понудио да током преговора буде преносилац и тумач њихових ставова. Будући да је понуда била увредљива, страначке вође су је одбиле, јасно предочивши како не могу пристати да један Хрват у њихово име преговара о српским територијама. Када је садржина Споразума постала позната јавности, критика која му је упућена са српске стране могла се – упркос постојећим разликама, свести на неколико кључних тачака: ни кнез Павле ни Драгиша Цветковић нису имали овлашћење добијено од српског народа да уступају делове његовог етничког простора; хрватско питање решавано је издвојено, невођењем рачуна о другим спорним питањима; Споразум је постигнут у недемократском режиму, коришћењем закона диктатуре; територија Бановине Хрватске била је превелика, омеђена на штету српских националних интереса; компетенције бановинских власти угрожавале су интересе државне целине. Што се правних експерата тиче, иако српске националности, они су приликом склапања Споразума и састављања пропратних законских аката учествовали не као Срби, него као правни стручњаци. Њихов је задатак био више техничко-правне природе, с обзиром да су суштинска решења већ била усаглашена. Тумачећи их, Слободан Јовановић је горко примећивао како је у целом поступку било нечег врло типичног за Србе, који се дуго инате, не пристајући на било какав компромис, а онда попусте и дају више него што је тражено.

Коме је историја дала за право: Милану Гролу и Божи Марковићу или „тврдим струјама“ које су оспоравале обнављање Југославије после Другог светског рата?

Као бивши чланови Самосталне радикалне странке, која је већ почетком XX века истакла потребу неговања „духа југословенске заједнице“ а потом прваци Демократске странке, Божа Марковић и Милан Грол пружају најбољи пример како се у делу српске интелектуалне елите, потекле из Краљевине Србије, мењао однос према југословенској идеји и југословенској држави. У својим младалачким годинама и периоду Првог светског рата били су међу њеним највећим браниоцима. Раздобље између два светска рата, обележено мучним, бесконачним расправама са Хрватима, болно их је ослобађало многих илузија. Признајући да више нису у истим расположењима у којима су били у време Крфске декларације (1917) и даље су веровали да је Југославија и могућа и потребна, нарочито Србима, јер би у случају њеног распада велики делови српског народа остали изван матице, у положају угрожене националне мањине. Други светски рат и стварање Независне Државе Хрватске донели су најтеже искушење југословенске идеје. Налазећи се у Лондону, у центру у који су се сливале све вести из земље, Милан Грол је очајавао због злочина који су почињени над Србима и плакао на седницама избегличке владе, упорно настојећи да од тамошњих Хрвата изнуди изјаву чија ће садржина показати да се солидаришу са српским патњама. Истицао је како у историји српске нације није било „теже ствари“ и постављао суштинска питања из српско-хрватских односа. Подсећајући да је велико зло које је наступило већ у априлу 1941. године припремљено много раније, наглашавао је сталност великохрватске политике, острашћени национализам Матице хрватске, Југославенске академије знаности, Римокатоличке цркве, политичких странака, интелектуалне елите… По његовим речима, идеје које је остваривао режим Анте Павелића нису у својим „емигрантским куферима“ донеле усташе, чије је семе „пало на плодно тло“. Признавао је да би се и сам, када би то било могуће, заложио за то да се Срби ограниче на ужи национални програм, на Србију, без компликација и вечних државно-правних парница. Тако су му говорила осећања, губитак илузија и „замор година“ у којима је већ био. Међутим, то једноставно решење, земља у коју би ушао „као у одело по мери кројено, спокојно, одморно и задовољно, после свих досадашњих патњи“, у постојећим је околностима била још једна илузија, већа од оних које је у себи већ покопао. Уверен да би промена међународних граница Југославије створила ситуацију у којој би Срби морали да свој национални простор бране тамо где је најосетљивији – у Хрватској, Босни и Херцеговини, Македонији и Војводини, тврдио је да би свака држава у коју би потом ушли Хрвати и Словенци за српски народ била „нова Аустрија“, чији би васкрс управо он најскупље платио. Бринући о западном Српству, бранио је отуда и идеју Југославије, али је извесна сумња остала. Божа Марковић, његов лични и политички пријатељ, није био толико горљив. Штавише, разочаран српско-хрватским свађама у емиграцији, све се више повлачио из политичког живота. Иако је делио погледе Милана Грола, веома много говори порука коју је упутио Сави Косановићу, када се овај спремао за улазак у владу Ивана Шубашића и повратак у земљу: „Не заборавите ситуацију народа из кога сте, не заборавите да сте Србин.“ И поред тога, залагање за Југославију створило је и Милану Гролу и Божи Марковићу лошу „репутацију“, пре свега међу онима који су, попут Константина Фотића, амбасадора у Вашингтону, владике Дионисија, Јована Дучића и појединих радикалских првака, оспоравали могућност обнављања државе у којој би Срби и Хрвати поново живели заједно. Њихову жељу за стварање Велике Србије пак нису разумевали велики савезници, посебно Велика Британија и Совјетски Савез. Због свега тога, мада овако најсажетије изложеног, тешко је рећи коме је историја дала за право. Пре би се могло казати да су изгубили и једни и други.

Да ли су Хрвати са оваквим односом према Србима били тек један од актера у дугој политици католичке Европе према православним Србима?

Може се и тако рећи. Не треба заборавити да је Дрина већ хиљаду година граница између два света: источног и западног, православног и католичког. Цео простор преко Дрине вековима је земља католичке мисије. Истовремено, југословенска идеја промовисана је и из римокатоличких кругова као могући начин наметања католичанства православном становништву. Напокон, на Првом хрватском католичком конгресу, одржаном у Загребу 1900. године, утврђене су политичке основе католичанства и направљена карта будуће „Велике Хрватске“ која је требало да се простире од Котора до Земуна. За скоро исту територију залагао се Влатко Мачек првих дана јануара 1929. године, предлажући краљу Александру да граница хрватске јединице буде у Земуну. Могу се навести и бројни други примери који показују блискост хрватских национално-политичких захтева са погледима Римокатоличке цркве. Ако нисмо безнадежно лоши ученици историје, из свих њих можемо видети дуги континуитет једне политике и, надајмо се, понешто научити.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Геноцид над нама-Србима, идеја, програм и извршење, зачет је одавно.
    Иако није имала експлицитно написан програм, Аустро-Угарска је то интензивирала после уласка у БиХ (1878). Анте Старцевић то једноставно дефинише а Хрвати се придружују и предводе геноцид, да би после нестанка Аустро-Угарске монархије и (привременог) слома нацизма, интензивније увукли Албанце у „пројекат“.
    Сигурно је да је геноцид Хрвата над Србима поцео у 19-0м веку, да траје и данас, а
    деловање и „резлтати“, мењају интензитет, према приликама.
    Доказа ѕа геноцид је безброј а нико не може да порекне да се Анте Павелић, хвалио
    ефикасношћу и „решења јеврејског питања“- геноцида, поред Срба и Рома.
    Са друге стране, Хрвати се досељавају међу Србе у Босни, Србији (посебно, Београду),
    а нема, чак, ни са њихове стране, покушаја „фабриковања“ неког страдања.
    Међутим. чињеница да је Анте Павелић био и агент МИ6, доводи до, врло озбиљног питања
    дубље позадине геноцида над нама, као и Јеврејима, Ромима …
    Србољуб Савић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *