Почетна / БРОЈ 311 / Др Мира Радојевић – Павелићеве идеје нису донеле усташе у коферима

Др Мира Радојевић – Павелићеве идеје нису донеле усташе у коферима

Разговарала Наташа Јовановић

Велико зло које је наступило у априлу 1941. године припремљено је много раније. Томе у прилог говори сталност великохрватске политике, острашћени национализам Матице хрватске, Југославенске академије знаности, Римокатоличке цркве, политичких странака, интелектуалне елите…

Одбијајући да имају било какву везу са усташким режимом, хрватски министри и њихови помагачи у емиграцији током Другог светског рата настојали су да прошире границе Бановине Хрватске, што се у неким варијантама готово изједначавало са територијом НДХ. Све заједно утицало је на Милана Грола да у свом дневнику напише: „На чему ће зидати Хрватску! Има ли што друкчије између њих и Павелића у велико хрватовању – изван ових злочина? И не извршују ли ови њихов програм?…“ „Ко ће гарантовати Србима, који би остали у једној тоталитарној Хрватској, да их неће опет убијати и расељавати једна хрватска партија?“, каже у разговору за „Печат“ проф. др Мира Радојевић.

 

Да ли су се сви Хрвати у избегличкој влади односили исто према информацијама које су долазиле из земље, а сведочиле о масовним злочинима вршеним над Србима?

Пре свега, залажем се за то да користимо израз геноцид, јер злочини почињени над Србима у НДХ имају управо такав карактер. Ово је важно због тога што се у последње време јављају покушаји да се у случају истребљења Срба, Јевреја и Рома у НДХ говори о „масовном насиљу“. Најновији пример таквих тенденција је књига Александра Корба, која је као докторат одбрањена на Хумболтовом универзитету у Берлину. Однос Хрвата у избегличкој влади према овом тешком проблему такође је веома проблематичан. Прве вести о усташким покољима а потом и Меморандум Српске православне цркве, упућен у јулу и августу немачким војним заповедницима са молбом да заштите српско становништво од даљег уништавања, изазвали су бескрајно мучне расправе. Прве изјаве, којима би се Хрвати одредили према страдању Срба, очекиване су од Јураја Крњевића, најзначајнијег Хрвата у емиграцији, потпредседника владе и заступника Влатка Мачека, који је иначе одлучио да остане у Хрватској. Крњевић, међутим, није хтео да то учини, тврдећи како су усташе изроди хрватског народа који не може сносити одговорност за њихова дела. Једини који је разумевао сложеност проблема и огорчење Срба, изјашњавајући се као појединац, био је Већеслав Вилдер. Отпор других Хрвата био је чак толики да је Рудолф Бићанић, стручњак за економска питања, у одговору на Меморандум СПЦ адвокатски хладно побијао све наводе, оптужујући поредак југословенске Kраљевине за прогон хрватског народа. Иако је расправа постепено стишавана, озлојеђеност Срба је остала, погоршавана тиме што су Хрвати у емиграцији изнова тражили нове гаранције за хрватску јединицу, неконтролисан бановински буџет, постављање хрватских чиновника у најзначајнијим дипломатским представништвима и међународним комисијама, уклањање Константина Фотића…

Истраживали сте период између два светска рата. Како објашњавате споразуме које су српске опозиционе странке правиле са хрватским, које су се залагале за федерализацију државе направљене на костима српских ратника? Зашто оне нису нашле заједнички језик са српским странкама које су биле на власти?

У времену расправа о карактеру првог Устава прве југословенске државе већина српских странака залагала се за унитаристичка и централистичка уређења, плашећи се могућих негативних последица федерализма на чврстину и отпорност Краљевине, одржања туђинских историјских подела, спречавања интегративних процеса, тешкоћа које би изазвало повлачење унутрашњих граница… Отпор Хрвата централистичком Уставу, њихово опструирање рада Народне скупштине, покушаји интернационализације хрватског питања и жеља да завлада редован парламентарни поредак а унутрашње прилике постану стабилне, утицали су на поједине српске странке или њихове делове да Хрватима пруже „руку помирења“, у чему је предњачила Демократска странка Љубе Давидовића. Током 20-их година, међутим, сви су такви покушаји имали краткотрајне, бледе резултате, делом и због тога што се није знало колико би озбиљна могла бити ревизија Видовданског устава. Демократе а делом и Земљорадничка странка, приклонили су се федералистичким решењима тек у периоду личне владавине краља Александра. Процес је потом продужен после краљеве погибије, те је у другој половини 30-их година дошло до уједињавања Демократске странке, Радикалне странке и Савеза земљорадника, односно настанка тзв. Удружене опозиције. Њена је жеља била да се најпре укину репресивни, недемократски закони, донети у периоду диктатуре а да се потом, у демократским околностима, изврши државно преуређење. Ове три странке, међутим, нису имале јединствене погледе на садржину преуређења. Радикали су, на пример, и даље били против федерализације. Уједињавало их је, ипак, поверење у демократију, жеља да престанком политичких борби буду створени услови за економски и културни напредак, бојазан од распада државе која је проистицала и из тадашњих међународних прилика: рата у Абисинији, грађанског сукоба у Шпанији, јачања фашизма и националсоцијализма, непрестаног „узмицања“ западноевропских демократија (Француске и Велике Британије) отварања Судетске кризе, распадања Версајског поретка, немоћи Друштва народа… Вође српских опозиционих странака веровале су да са Хрватима треба постићи национално-политички компромис, који би стабилизовао земљу, припремивши је за предстојећи развој догађаја. Био им је познат одговор који је на питање једног чешког дипломате о ставу који ће Хрвати заузети у случају рата дао Влатко Мачек, шеф моћне Хрватске сељачке странке. По његовим речима, то је зависило од Београда, јер ће се хрватске масе борити на супротној страни. Због свега тога могли бисмо да кажемо како су српске опозиционе вође живеле у великој илузији, мада је њихова љубав за Краљевину била неспорна. Желели су да је сачувају управо зато што су знали колика је њена вредност и коликим је жртвама  било праћено њено стварање. Љуба Давидовић је у Првом светском рату, на Кајмакчалану, изгубио сина јединца Милорада, чије тело никад није пронађено, те су његови пријатељи говорили како је, где год је ногом стао, осећао под собом прах тих неопојаних костију. Слично су мислили и други страначки шефови, будући да су не само добро знали националну историју него и у њој учествовали, осећајући да је држава стварана пре свега вољом народа и његовим жртвовањем. Управо зато, представљала је највишу вредност, која није смела бити угрожавана. Сарадња са владајућим странкама, нарочито са Југословенском радикалном заједницом у другој половини 30-их година, није била могућа отуда што се она противила демократским захтевима и преуређењу земље до пунолетства краља Петра II а времена усред растућих европских криза није било довољно. Осим тога, ово није била српска странка, с обзиром да су у њој, поред  дела радикала, били чланови Југословенске муслиманске организације и Словенске људске странке.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању .
Пријава за претплатнике или Претплата за нове кориснике

Један коментар

  1. Геноцид над нама-Србима, идеја, програм и извршење, зачет је одавно.
    Иако није имала експлицитно написан програм, Аустро-Угарска је то интензивирала после уласка у БиХ (1878). Анте Старцевић то једноставно дефинише а Хрвати се придружују и предводе геноцид, да би после нестанка Аустро-Угарске монархије и (привременог) слома нацизма, интензивније увукли Албанце у „пројекат“.
    Сигурно је да је геноцид Хрвата над Србима поцео у 19-0м веку, да траје и данас, а
    деловање и „резлтати“, мењају интензитет, према приликама.
    Доказа ѕа геноцид је безброј а нико не може да порекне да се Анте Павелић, хвалио
    ефикасношћу и „решења јеврејског питања“- геноцида, поред Срба и Рома.
    Са друге стране, Хрвати се досељавају међу Србе у Босни, Србији (посебно, Београду),
    а нема, чак, ни са њихове стране, покушаја „фабриковања“ неког страдања.
    Међутим. чињеница да је Анте Павелић био и агент МИ6, доводи до, врло озбиљног питања
    дубље позадине геноцида над нама, као и Јеврејима, Ромима …
    Србољуб Савић

    Thumb up 0 Thumb down 0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *