Почетна / Друштво / Дан после

Дан после

Пише Никола Врзић

Избори 2014. претворили су се у својеврсно политичко чистилиште после којега је Српска напредна странка добила апсолутну већину у парламенту а Србија будућност коју не може да предвиди

Србија је у недељу 16. марта одлучила да, гласајући на ванредним парламентарним изборима, себи изабере вођу. Гласавши за Српску напредну странку, изабрала је Александра Вучића. И сада јој само преостаје да сачека и види хоће ли је тај избор одвести у толико потребно и још жељеније васкрснуће, или у потпуну пропаст. То сада, првенствено, зависи од избора које ће у блиској будућности начинити човек кога је Србија у недељу изабрала да бира уместо ње.

 

ВОЂА ИЛИ САМО ПОБЕДНИК И најпре да разјаснимо то питање: да ли је Србија добила само (убедљивог) победника на изборима, или пак, заиста, вођу, шта год то тачно подразумевало? Да је Вучић убедљиви победник избора, довољно сведочи већ и сам резултат његовог СНС-а, 48,34 одсто гласова уз који промил горе или доле у коначном скору, што је три и по пута више од првог следећег и безмало дупло више од свих осталих партија које су ушле у парламент заједно. Преточено у мандате, СНС ће имати око 156 мандата, што је надомак двотрећинске већине у новом сазиву Скупштине Србије. Али Вучић је и више од убедљивог изборног победника. Понајпре, потпуно је јасно да масовним гласањем за СНС грађани Србије нису гласали за саму странку или њен програм јер о њему током предизборне кампање, заправо, ништа нису ни могли да сазнају, а да и не подсећамо да се главна порука функционера ове странке ионако углавном и сводила на само две речи – Александар Вучић. И једнако је јасно да је, победом СНС-а, победа отишла Александру Вучићу, о чему уосталом речито сведочи и најава потпредседника странке Братислава Гашића да ће „СНС Вучићу дати одрешене руке за преговоре о влади“.

Тако да је, на добро или на зло, својим недељним избором Србија очигледно добила човека који ће у наредном периоду у својим рукама имати онолико власти колико може да обухвати, у чему ће га спутавати једино његова лична способност и воља да то учини. Једначина је заправо сасвим једноставна: СНС је, добивши апсолутну већину, добио и апсолутну власт, и ту власт је апсолутно спреман да повери свом председнику. Краће речено, да, добили смо вођу.

Изборном успеху напредњака, то јест току и резултату избора, не могу се оспорити ни легалитет ни легитимитет. Кампања је била таква каква је била, ништа мање или више неукусна или (не)слободна од претходних, када је такође медијима и тоном кампање доминирала странка која је у том тренутку имала власт; сам ток избора и бројање гласова били су и далеко мање упитни од, рецимо, претходних избора 2012. године, када резултат нису оспоравали само напредњаци већ и војвођански Мађари, УРС, ДСС, Двери… Излазност је ове године била мања него пре две године – око 53 наспрам 57 одсто – али та је разлика од четири одсто, осим што није драматична, и лако објашњива одсуством узбуђења и неизвесности у погледу изборног победника, као и извесним разочарањем дела грађанистички настројеног бирачког тела које се исказало одласком на кафу уместо на биралишта, а недеља је притом била тако лепа и сунчана…

 

РЕЗУЛТАТИ ИЗБОРА Реч-две анализе резултата, пре него што почнемо да анализирамо шта нас после таквих резултата чека.

Резултат напредњака, најубедљивији у модерној историји српског вишестраначја, заправо измиче равни политичке аналитике и прелази у раван психологије; због већ споменутог одсуства видљивог политичког и економског програма, савршено је очигледно да се бирачи за СНС и нису опредељивали на основу тога већ на основу наде – уложене у СНС још пре две године – да ће им ова странка и њен лидер донети друштво праведније (свом снагом у борбу против корупције) и просперитетније (свом снагом у реформе) од демолираног друштва које нам је остало после четворогодишње владавине Бориса Тадића и Демократске странке.

[restrictedarea]

Социјалистичка партија Србије и њена коалиција са Д. М. Палмом и пензионерима, распаљујући за потребе ових избора страх од реформи које напредњаци најављују иако су и сами, у „Галеници“ на пример, показали какви су реформатори, освојили су уверљиво друго место, освојивши колико Драган Ђилас и Борис Тадић заједно. Њихов резултат – који је показао да ни напредњаци, ни пословична недоследност лидера ове коалиције, ни сви напади и криминалне афере којима су били изложени, нису успели да им поједу бирачко тело, које је пак са своје стране показало задивљујући имунитет на све рационалне разлоге за гласање против коалиције која је на власти провела свих ових шест до осам година нашег убрзаног пропадања – ипак је испод резултата који су направили пре две године. У процентима, изгубили су тачно један одсто (13,51 наспрам 14,51) али је губитак гласача, због мањег одзива ове године, и кудикамо драматичнији; колико је тачно СПС изгубио гласова, знаће се прецизно када Републичка изборна комисија објави коначне резултате избора а овај број „Печата“ већ буде у штампи. Тек, нисмо једини којима су пажњу привукла поприлично кисела лица челника ове коалиције после недељних избора, сасвим неупоредива са оним бакљама и слављем од пре две године иако им је резултат ту негде…

Оно што је остало од Демократске странке – ДС Драгана Ђиласа – и оно што је од ње недавно настало – НДС Бориса Тадића – у збиру су добили упола мање него што је Демократска странка добила на изборима 2012. године: 22,06 одсто спало је на Ђиласових 6,04 и Тадићевих 5,71 одсто, што ће рећи да су за само две године, чак и у збиру, изгубили преко 440 хиљада гласова – 863 хиљаде из 2012. скупило се на 217 хиљада за Ђиласа и 205 хиљада за Бориса Тадића. Штавише, Ђилас је успео да пређе цензус само захваљујући гласовима из Београда – у Војводини су били тик изнад цензуса, што је власт Бојана Пајтића и дефинитивно учинило нелегитимном, а у централној Србији и скоро проценат испод – док Тадићева листа у парламент улази само захваљујући доприносу Ненада Чанка у Војводини, пошто је у Београду остала испод цензуса а у централној Србији на самој његовој ивици.

И то је, уз мањинске странке Мађара, муслимана и Албанаца из Прешева, Бујановца и Великог Трновца, и све што ове године улази у парламент.

Као једно од највећих изборних изненађења, испод цензуса је први пут од свог оснивања остала Демократска странка Србије, чији је утемељивач Војислав Коштуница због тога ове среде и поднео неопозиву оставку. Србија је, ето, гласала да јој у Скупштину не уђе Војислав Коштуница, а да у њу уђу Вук Драшковић, Ненад Чанак, Сулејман Угљанин и Риза Халими, о Палми да и не говоримо. Алал нам вера. Шта је узрок овог пораза ДСС-а? Недостатак политичке идеје и програма свакако да није, пошто идеја политичке, војне и економске неутралности Србије – а нарочито у свету који нам се пред очима мења као кад је пре четврт века падао Берлински зид, али сад на другу страну – остаје једина самосвојна српска политичка идеја у 21. веку, вредна борбе и изгарања за њено остварење. Како и (сада неискоришћени) број гласова оних који се противе даљим ЕУ интеграцијама Србије, без обзира на резултат избора, показује да ова идеја, упркос свем менталном инжењерингу којем смо годинама изложени, има озбиљан потенцијал, узрок пораза ДСС-а мора да лежи у начину на који је та идеја представљена у јавности, не само током кампање која је за нама, али представља и објективну последицу негативне кампање оцрњивања и огађивања Војислава Коштунице и ДСС-а, која је отпочела још када Коштуница није пристао да уради оно што је евроатлантски Запад од њега очекивао, на шта су иначе приста(ја)ли сви после њега. У сваком случају, за Коштуницом, као наслеђе, остаје Устав Србије, обарање противуставног и антидржавног Статута Војводине, енергетски споразум са Русијом, године на премијерској функцији током којих смо живели много боље него што живимо данас, и враћање премијерског мандата народу када више није био у могућности да спроводи политику за коју се залагао, чиме је, али узалуд јер није имао коме, показао да освајање власти и опстанак у њој не морају да буду и једини циљ бављења политиком у Србији; а на ДСС-у је сада тежак, али не и немогућ задатак да покуша да се пресабере после овог пораза, да пронађе новог лидера и нови начин заговарања своје политике, и да покуша да – лишена буџетског финансирања које је резервисано за парламентарне странке – преживи до наредних избора и своје нове шансе…

Док смо на овом полу политичке сцене Србије, Двери и радикали су такође остали добрано испод цензуса, потврдивши прогнозу да ће тешко поновити чак и резултат са претходних избора. Нису га поновили.

Али пређимо на светлије теме. Прави потоп задесио је и онај други крај српске политике, који завршава у Вашингтону и Бриселу. Не само што су ДС и НДС (Ђилас и Тадић) једва прешли цензус, него му ЛДП Чедомира Јовановића и УРС Млађана Динкића напокон нису пришли ни близу. Динкић је поднео оставку и најавио повлачење из политике, што ће Јовановићу, као власнику ЛДП-а, ићи мало теже…

И кад смо споменули Чеду, подвуцимо црту.

Од ДСС-а, преко ДС-а и НДС-а до ЛДП-а и УРС-а, резултат избора може и да се схвати као коначна пресуда  петом октобру и свему што је он Србији донео. Важније од тога, у Скупштини Србије неће у новом сазиву бити више никога ко се опире наставку еуРОПСКИХ интеграција Србије.

 

ФАКТОР ШАРИЋ Какво добро ће нам овакав скупштински састав донети?

Донеће нам, пре свега, нову владу чији ће премијер бити Александар Вучић. И од његове ће воље, а не од математике, и зависити њен састав. Да, напредњацима није потребан нико да би владали Србијом у наредном периоду, али сва је прилика да ће своју одговорност, поткупљујући и то мало опозиције што је стигло до Скупштине, гледати да поделе и са још понеким; потез, иначе, политички сасвим оправдан, нарочито ако нам заиста предстоје тешка времена у којима ће власти, по природи ствари, бити боље ако их је што више у власти, нарочито ако су беспотребни а тиме и заменљиви, и што мање опозиције… Тек, СПС и НДС већ су стали у ред за мрвице са Вучићевог стола, одакле ипак најпре треба намирити апсолутне победнике. Дачић се спомиње као могући министар одбране, Тадић би место шефа дипломатије али би се задовољио и образовањем и културом, у игри је можда и Министарство полиције, но, о том-потом, једина је чињеница да нико у овом тренутку не зна шта ће добити од Вучића, коме су за то даривање, како рече Гашић, одрешене руке…

Додатни фактор у читавој причи око формирања владе представља и (не)очекивано појављивање наркобоса Дарка Шарића са лисицама на рукама на београдском аеродрому. Зашто? С једне стране, зато што ће у предистражном поступку који се против Бранка Лазаревића, бившег шефа Кабинета Ивице Дачића, води због одавања службене тајне, Шарић бити сведок који би у причу дубље могао да увуче и самог Ивицу Дачића. Приметан је био, кад смо већ код Дачића, његов изостанак, као министра полиције, у уторак на конференцији за штампу поред министра правде, директора полиције и Безбедносно-информативне агенције и специјалног тужиоца за организовани криминал, тим пре што је у Црној Гори, на истоветној слављеничкој конференцији за штампу, уз министра правде био и њихов министар унутрашњих послова. Истовремено, импликације би на састав нове владе Шарићево хапшење могло да остави и због онога што је „Политика“ ове среде објавила на насловној страни, стављајући Дарку Шарићу у уста: „Продала су ме двојица српских политичара.“ „Током лета се пред агентима БИА посебно окомио на двојицу српских политичара које је, уз гомилу непристојних речи, назвао ‘лажовима који су га продали’. Кога је именовао и шта је испричао о тим политичарима, наш извор није желео да прецизира, али сматра да ће клупко тек сада почети да се одмотава“, наводи „Политика“. Извор „Печата“ пак потврђује да је Шарић говорио на овај начин о неименованој двојици политичара, али наводи њихова имена: Борис Тадић и Слободан Хомен.

У сваком случају, видеће се тек – можда већ следеће недеље, када се иначе и Дарко Шарић први пут појављује пред судом – куда ће нас ова отворена Пандорина кутија одвести, и какве ће све импликације имати… До тада, актуелним се властима мора одати признање што су са договореним привођењем Дарка Шарића сачекали да прођу и предизборна кампања и изборна тишина, то јест, што (и) Дарка Шарића нису искористили у функцији предизборног маркетинга као што су искористили много шта друго, уосталом, како је власт и навикла да чини.

 

ДВА ПУТА СРБИЈЕ Али заправо је ово састављање кабинета, иако забавно за посматрање са пристојне и безбедне раздаљине, због онако убедљиве победе СНС-а овог пута без икаквог озбиљног значаја. Зато што ће на креирање политике тог кабинета сви потенцијални партнери моћи да утичу таман онолико колико им то његов први човек допусти. Тако да је главно питање: куда ће нови вођа Србије Србију да поведе? Да питање нимало није бесмислено, показале су већ и посете изборном штабу СНС-а у њиховој слављеничкој ноћи. Не само што је Вучићу на честитање одмах похитао Ивица Дачић – његов мотив за то је сасвим очигледан јер је власт, изгледа, неодољиви магнет свима осим Коштуници – већ су се ту, као у неком старом вицу, одмах нашли и Американац (амбасадор Мајкл Кирби) и Рус, амбасадор Александар Чепурин, али уз њега и, како јавља „Глас Русије“, Александар Бабаков, „специјални изасланик руског председника Владимира Путина, који је у седиште Српске напредне странке стигао са председником Србије Томиславом Николићем и његовом супругом“.

И ове су посете заправо најречитије илустровале избор пред којим се Александар Вучић сада налази.

Пред њим, на једној страни, лежи пут на који је закорачио пристанком на Бриселски споразум и испуњавањем свих осталих услова за почетак преговора о евентуалном учлањењу у Европску унију. Сублимисао га је, у својој честитки која је била све само не честитка, Филип Мисфелдер, известилац за спољну политику ЦДУ/ЦСУ немачке канцеларке Ангеле Меркел: „Из наше перспективе је за Србију прави пут да са СНС и Александром Вучићем даље иде ка ЕУ. Предуслов за то су преговори са Косовом. У априлу прошле године потписан споразум, који на крају треба да води до признања Косова, мора сада даље да буде спроведен“, наводи се у Мисфелдеровом саопштењу, у којем се уз остало указује и да је у Србији „образовни систем застарео“, што је примедба која нам, ето, у сећање враћа претходног немачког амбасадора у Београду Волфрама Маса, и његову чувену препоруку да своју децу треба да почнемо да учимо да је „НАТО бомбардовање било исправно“. Мас је истом приликом (конференција „Србија, Западни Балкан и НАТО – ка 2020. години“, октобар 2010.) у контексту ЕУропских интеграција Србије, навео и да је „логично да једна чланица ЕУ после одређеног времена постане чланица НАТО. Питање чланства Србије у НАТО ниједа ли‘, него када‘“, те смо сигурни да није без разлога и француски „Фигаро“, у тексту посвећеном српским изборима и избору који Србија прави око Украјине, навео да „незванично многи мисле да чланство у ЕУ, за шта ће бити потребно времена, собом носи и клицу уласка у НАТО“. Додајмо свему томе и поруку известиоца ЕП за Србију Јелка Кацина да су нам, на нашем ЕУ путу, потребне „бржа трансформација, реформе у функцији приближавања ЕУ, укључујући ту и промену Устава Србије“, а да директор Форума за етничке односе Душан Јањић – који није битан зато што о нечему одлучује, већ због онога што преноси – говори да „врло брзо, за годину, годину и по (треба да) имамо промене Устава“, а „ако се развуче на четири године, реалан је ризик да не буде обезбеђено довољно новца, те да се уђе у конфликт са ЕУ због динамике нормализације односа с Косовом и преговарања“, као што уосталом јасно и пише у ЕУ Преговарачком оквиру, који напредак преговора о евентуалном учлањењу Србије у ЕУ директно условљава напретком оних преговора с Косовом који, како то рече Мисфелдер, треба да се окончају његовим признањем.

Тако да је очигледно да овај пут – од промене Устава Србије, преко промене свести Срба до признања Косова и уласка у НАТО – води у директну издају; а уз то, с обзиром на онај (додуше, још неформализовани) рок од годину-годину и по дана за промену Устава Србије, то је и пут за могуће политичко самоубиство апсолутног победника недељних избора. Јер, шта ако му – и то насред мандата и усред најављених непопуларних економских мера – референдум за промену Устава Србије не успе? Пошто му је за успех референдума потребно и да на њега изађе више од половине уписаних бирача, и да више од половине онда гласа за избацивање Косова из Србије.

 

ВУЧИЋ У МОСКВИ А са друге стране је Русија, и онолика сарадња са Русијом која би била у нашем интересу, почев од „Јужног тока“ који је због догађаја у Украјини, како је „Печат“ већ указао, за Русију постао пројекат од још већег приоритета него што је био, а који ЕУ и САД, како смо такође указали, сада из све снаге покушавају да упропасте, наравно, не обазирући се на цену коју бисмо ми имали да платимо због спровођења оваквог њиховог интереса.

При свему томе, Вучић је први српски вођа још од пада Берлинског зида који заиста пред собом има и алтернативу повиновању сваком захтеву евроатлантског Запада, или пак узалудној борби против тог Запада који нема такмаца да му парира. Е сада га је, у Путиновој Русији, добио, што сваку даљу капитулацију пред захтевима тог Запада ону тобоже мудру политику повиновања пред јачим претвара у акт отворене велеиздаје. Оно што би додатно требало да олакша Вучићев избор јесте и чињеница да је онај део српске политике, који би нас све издао само када би смео, данас слабији него икада раније, док Вучић иза себе има и убедљиву изборну победу, и све остале који би му се у борби против издаје земље придружили, ако би им и делом показао да се за Србију бори као што то покушава да је убеди речима.

Можда, можда баш негде у овој нашој нади леже узроци подозрења према Вучићу које у приштинском „Коха диторе“ изражава Азем Власи, забринут због могућег „повећања амбиција према Косову“ после победе напредњака, исказујући страх да ће „бити нових захтева и да ће Србија тражити да буде више него до сада укључена у питања Косова“. И можда због свега тога НАТО плаћеница Јелена Милић, директорка Центра за евроатлантске студије, у свом блогу на сајту таблоида „Блиц“ упозорава: „Било би корисно да и они у Западној међународној заједници, који на различите начине утичу на политичка дешавања у Србији, погледају овај клип (Вучићево гостовање у ‘Ћирилици’ на ТВ „Хепи“). Ако су имали икакву наду да је Вучић европејац, да на сцени није чиста путинизација… Стиче се утисак да су ЕУ и САД, и поред горенаведеног, још увек убеђени да ће ко год да победи на изборима у Србији остати на курсу европских интеграција… Ово је олако заузета позиција коју би Запад морао што пре проверити. Вучић, Николић, па и Дачић и Тадић не би били ни први ни последњи споља креирани новорођени европејци који би се, (…) захвални Западу који је њихов долазак на власт (…) помогао, окренули Русији. Ено их Азаров, Јанукович, а и Сноуден, већ тамо или су на путу.“

А додајмо свем овом подозрењу Азема Власија и Јелене Милић и информацију која је толико значајна да је просто невероватно колико је нимало пажње привукла у овдашњој јавности, иако је сасвим сигурно истовремено привукла и те какву пажњу у оној међународној заједници коју Јелена Милић панично позива на опрез. Александар Вучић је, наиме, ове недеље, практично одмах после избора, отпутовао у Москву. Открио је то овог уторка у Приједору – намерно или нехотице, не знамо – Милорад Додик, председник Републике Српске: „Вучић данас путује у Москву и враћа се у петак и видјећемо се одмах након тога.“ С тим што је привођење Дарка Шарића овај пут у Москву, изгледа, померио са уторка на среду. Како год, тек, значај овог Вучићевог одласка у Москву може да буде огроман. Увек је дестинација прве постизборне иностране посете набијена снажном симболиком – баш зато што је прва, то јест најважнија – а симболика је данас утолико снажнија што Европска унија уводи санкције Русији, европски званичници редом отказују сусрете са Владимиром Путином, Албанија и остала кандидатска боранија придружују се Европској унији у санкцијама Русији – што се тражи и од нас, у склопу заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ – а Александар Вучић одмах после свог избора путује у Москву?! Занимљиво.

Тако да бојазан Јелене Милић – за коју изгледа да има основа – представља нашу наду да нам ипак неће бити онако како би она то желела. Али да се не заваравамо; ни она, баш као ни ми, нема појма шта то заправо апсолутни победник недељног гласања намерава да уради. У сваком случају, Србија је свој избор направила. Избор је сада на Александру Вучићу.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. TITULU Srpskog vodje zaradio na izdaji i predaji KiM, i na nesreći Kosmetskih Srba? Dan posle izbora, kažu dobili smo novog vodju (Aleksandra Vučića)? Mogu da ga smatraju, pitanje je koliko je to ispravno i dali je zaslužio?
    – VUČIĆ je počeo kao ministar za informisanje u režimu Slobodana Miloševića, zaslužio čistu jedinicu – poražavajuće izgubio medijsko-propagandni rat za Kosmet (pojma nema o Kosovu jer tamo nije živeo i nije imao pravu motivaciju za odbranu KiM, a zauzeo mesto kosovskim-diskriminisanim Srbima)? U to vreme 90-tih Srbija je imala 100% dobijen medijski rat (višedecenijsko iseljavanje-progon Srba, Kosovopoljski protesti, Jugoslovenska platforma 1987 god da se zaustavi iseljavanje Srba i omogući povratak, brojni mitinzi širom Srbije, Srbija u to vreme vojno-ekonomski-politički najjača na Balkanu – i da IZGUBI medijsko-propagandni rat – to može samo da uradi politički maloumnik. Od brojnih primera navodim sledeći: Albanci mudri i lukavi formirani OVK (Oslobodilačka vojska Kosova). Tokom oružanih sukoba Beogradsji mediji su stalno izveštavali, citiram: Srpska vojska i milicija vodi oružane sukobe sa oslobodilačkom vojskom Kosova na lokaciji… Srpska vojska i milicija sukobila se sa OVK… Naravno da je velika većina medjunarodne javnosti navijala za „Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK)“, a Srbiju tretirali kao agresora!
    – ZAŠTO Vučić kao ministar za informacije nije naložio Srpskim medijima da OVK tretiraju kao OVK-separatističko-fašističku vojsku koja se bori za etničko čišćenje Srba i otimanje teritorije, da se navedu statistički argumenti o višedecenijskom progonu Srba sa Kosmeta, da medjunarodna Zajednica pravedno sagledava ko je na Kosovu agresor (separatistički fašizama), a ko žrtva (Srbi)?! Takodje se Vučić neozbiljno i detinjasto suprotstavljao medijskoj antisrpskoj propagandi od strane pete kolone (V. D.) i NVO?
    – VUČIĆ je kao podpredsednik vlade Srbije išao u Brisel da ohrabri Dačića u veleizdaji, uveliča i udari državni pečat na Briselski sporazum – izdaju i istorijsku predaju teritorije KiM albancima? Laže i obmanjuje domaću i medjunarodnu javnost, Putina,Rusiju- da je Briselski sporazum statusno neutralan – a upravu Briselski sporazum odredjuje status Kosova kao albansku nezavisnu državu (da Srbija ugasi svoje institucije i postavi granicu sa Kosovom(!)?
    – POSEBNO su Vučić-Dačić uspostaviliu medijski mrak da se ne čuje glas narodnih kritičara, a svi pišu u superlativu o Vučiću (predao teritoriju a glumi patriotu)? Ako je prihvaćeno miroljubivo rešavanje Kosovskog pitanja – zašto nisu tražili Kiparski model (podela) za rešavanje statusa KiM, ili najpravedniji model DVA ENTITETA, da Srbi osiguraju svoj teritorijalni i fizički opstanak od višedecenijskog albanskog separatističkog fašizma, nego su prihvatili veleizdaju i kompletnu predaju Kosmeta??? Nastavak…




    0



    0
  2. Ако саберемо његове изјаве до места ППВа и његовог поличког ЋАЋЕ онда би имали позитивну оцену, НЕ вођа већ онако Амерички ALL RIGHT. Све што су рекли од кад су постали подоби, кооперативни заслужују оцену издаје свих националних интереса целокупног српског народа, одавде до Атлантика и Пацифика где год има српског обележа заслужују да буду именовани правим именом ПЕТА КОЛОНА у српском народу.




    0



    0
  3. Очекивана победа јер с у били избори на препад, а народ је сит ранијих опција још верује у обећања, мада нема резултата ни после дв године Дачићево-Вучићеве владе.

    Најозбиљнихја претња по Србију је да се промени УСТАВ Србије, да се и даље срља ка ЕУ на уштрб наших суштинских дугорочних интереса, и претња од стране Михајловићеве по енергетику и Јужни ток, јер она жели да уведе у финансијере Јужног тока кроз србију инвеститоре из ЕУ блиске Бриселу јер она и ради за њих.Поред тога она упорно најављује изградњу уз помоћ ЕУ паралелни гасовод НИШ-Димитровград-СОФИЈА-ТУРСКА, што је недопустиво,…. видећемо шта ће нас снаћи!?




    0



    0
  4. Pobeda SNS i Aleksandra Vučića na izborima je pobeda na lažima, prevarama i obmanama, kao što je bilo na pretprošlim izborima (suprotna obećamja), samo što je narod sada glasao iz straha za budućnost, a nije imao bolji izbor na političkoj sceni. Perfidna strategija obmane SNS-Vučić je sledeća:
    – Pozivanje na izbore Kosmetskih Srba na Kosovu (Brojanje glasova van Kosova (u Vranju i Raškoj, kakvo političko poniženje Srbije), Srba u C. Gori, Bosni, Hrvatskoj, dijaspori… DA se dobije veći procenat glasača za SNS-Vučić?
    – Za SNS-Vučić (zbog predaje Kosova) glasao ogroman broj albanaca, muslimana, bošnjaka, peta kolona srpskih izdajnika, ogroman broj beogradskih medijskih centara (u mnogim medijima od stotine naručenih komentara koji o Vučiću pišu u superlativu-ne objavljuju kritičke-patriotske komentare), preobradjenih demokrata, ogroman broj „preletača“ iz drugih stranaka u SNS (za privilegije, vlast, ličnu korist, priklonjeni Drašković SPO, NVO…
    i članovi stranke SNS, SPS (Dačić izdajnik teritorije) i koalicija oko SNS koja se grebe za vlast?!
    – VUČIĆEVI takodje političko-propagandni potezi da se pridobiju glasovi, kao što su: Nema dokaza da su albanci pobili sedmoro srpskih mladića u kafić u Peći (…saznaće se brzo, aludira na Srbe)? Spašavanje deteta u snegu (slučajno albanske narodnosti)? U nedeljni TV Utisak na pitanje gledaoca kaže, citiram: Jeste, Kosovo je u sastavu-deo Srbije (Kako perfidno laže, a on je lično trčao u Brisel da ohrabri Dačića i uveliča-overi ISTORIJSKU IZDAJU I PREDAJU TERITORIJE KiM albancima), itd. idt? VUČIĆ (visoka inteligencija-maloumna politika) je 90-tih kao MINISTAR INFORMISANJA, izgubio (totalno poražen) srpski medijski rat za Kosmet, i zakopao Miloševićev režim?!
    – IVICA DAČIĆ je takodje, rekao bih, na antisrpskoj propagandi (izdaji Kosmeta) stekao ogromnu podršku i simpatije od EU i Amerike: U startu je optuživao srpske patriotske snage (Draškovićevo-Čedina politika) da gledaju u prošlost i bave se mitimanijom, slave poraze i Kosovski boj, gusle… uopšte nije spominjao vremenski period i teritorijalni integritet Srbije sa Kosmetom i višedecenijski albanski separatistički fašizam i etničko čišćenje Srba od 45″ do danas? Govorio je da neko laže Srpski narod da je KiM srpsko (kao da je albansko)? Ponižavao srpski Ustav govoreći: Neka neko uzme Ustav i neka prošeta Kosovom ako sme (kakav politički idiotizam i potsprdanje, može mu se, brani ga Zapad i Amerika)? Nastavak




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *