Почетна / Колумне / Да ли су Срби идолопоклонички народ?

Да ли су Срби идолопоклонички народ?

Пише Драгомир Анђелковић

У модерној епохи Срби су повремено имали а и сада имају снажне лидере. Они то за многе грађане (али не и све) постају на основу објективне потребе, произашле из великих тешкоћа и са њима скопчаних народних фрустрација

Од када је, на крилима Вучићеве личне популарности, СНС тријумфовао на недавним изборима, наши медији се поново много баве већ хиљаду пута експлоатисаном темом: наводним култом вођа међу Србима. То се, по правилу, ради врло површно и крајње упрошћено, уз обиље стереотипа од којих су најприсутнији они (1) да су Срби више од других народа склони вођама, те да је у том контексту (2) Тито био оличење светлости, а Милошевић мрака.

 

ПРЕКРАЈАЊЕ ПРОШЛОСТИ  У настојању да се докаже како смо, готово генима на то осуђени, слепи следбеници лидера којима олако поверавамо своју судбину, често се наводе примери из прошлости, од Немањића па до предводника наших ослободилачких устанака са почетка 19. века: вожда Карађорђа и кнеза Милоша. Тако нешто спада у домен потпуног непознавања друштвених односа у прошлости. На њу се – и то не само од стане новинара већ и наводних експерата чије мишљење се наводи – пројектују данашњи односи и вредности.

То је недопустиво! У предмодерно доба битно се разликовало поимање власти и државе у односу на садашње стање. Све је имало личну димензију. Сама наша реч држава изведена је из глагола држати. Наравно, држала се власт, тј. контрола над људима, земљом и другим ресурсима а подручје над којим је то неко у својству врховног господара чинио била је његова држава.

Речено важи и за друга поднебља а не само за наше. Ко у хиљадугодишњем феудалном раздобљу, па и у освит модерног доба, није имао вође у класичном смислу? Срби ту суштински нису ни гори, ни бољи од других европских народа. Зар су Карло Велики или Наполеон били демократски изабрани лидери који су – за разлику од нашег самодршца Немање или аутократе Милоша – деловали под будним оком критички наоштрене јавности?

У неким стварима смо каснили због дисконтинуитета самосталног државног развоја услед отоманског освајања, односно, посредством Турака, увлачења из наше изворно европске у оријенталну цивилизацијску сферу. Но, ту се радило о површинским елементима (који су чак имали и неке позитивне стране). Далеко је од тога да смо постали ропски народ, какве бесмислице се понекад чују.

 

ВОЂСТВО БЕЗ СВАСТИКЕ Ако се погледа однос према вођама у савременој епохи, Срби су чак и бољи од многих других народа. Наше „вође“ бар нису имале свастике, што је био случај, како генерално у великом делу Европе, тако и у многим земљама нашег региона. Да сада не причамо о Адолфу Хитлеру и његовом неделу, односно како то да је он постао готово божанство за многе Немце, о чијим цивилизацијским дометима се толико прича. Нећемо се бавити ни Бенитом Мусолинијем и његовим „поданицима“ са римским педигреом, већ да само поменемо како је било у нашем окружењу.

Ту смо имали не само озваничене фашистичке вође већ су у неким случајевима и у доба комунизма официјелно коришћене такве „титуле“. Тако су се у суседној Румунији и Хитлеров савезник, маршал Јон Антонеску, и црвени самодржац, Никола Чаушеску, називали вођама (Conducător). А Хрвати су на челу своје, после векова стране владавине, обновљене тзв. независне државе, имали поглавника Анту Павелића. И многи од њих су га обожавали иако се радило о зликовцу какви су ретки и у најмрачнијим тоталитарним системима.

Разуме се, нећу да кажем да народи нашег региона и остатка Европе, код којих је до крајности ескалирао култ вођа, имају некакав културолошки или било какав други код који их је осудио на такву судбину. Радило се о врло сложеном сплету околности који је резултирао таквим развојем догађаја. Тамо где су вође „рађане“ и на пиједестал подизане унутар аутентичног друштвенополитичког миљеа (а не инсталиране споља) увек су постојале велике фрустрације. Вође су из неког разлога препознаване као они који могу нацију да поведу стазом спаса.

[restrictedarea]

СРПСКЕ МОДЕРНЕ „ВОЂЕ“  Без обзира на све изазове, Срби такве вође нису имали. Чак ни Тито то није био. Прво, питање је да ли би он завладао Србијом, па и многим другим српским крајевима, без страног фактора, тј. колико је изворно био наш вођа (при томе не говоримо о његовом пореклу јер то није пресудно). Друго, и када је уз помоћ свеобухватног државног идеолошког апарата, у изразито ауторитарним условима, створен његов култ, он је у нашем случају ипак имао специфичну компоненту, о којој ћемо нешто касније говорити.

Други наши политичари модерне епохе – пре свега Милошевић и Вучић – популарно названи вођама, то заправо нису. Ради се лидерима какви постоје и у другим демократским земљама. Сетимо се само Англосаксонаца и њихових сталних, неретко патетичних прича о нашим и њиховим лидерима.

Милошевић је, додуше, дошао на власт у околностима када је још постојао ауторитарни систем, макар он и био у фази заласка. Но, он се ни тада није понашао као диктатор. Камоли да је то радио, ма колико био злонамерно набеђиван, касније када је и у Србији уведен вишепартијски и демократски систем. О Вучићу да ни не говоримо. Он је лидер партије која је убедљиво победила на слободним изборима, а ако је то критеријум за вођу, онда свог фирера има и Немачка а он(а) се зове Ангела Меркел. Тако ствари у том случају стоје и у другим земљама са популарним политичарима и странкама које постижу добре изборне резултате.

 

СНАЖНИ ЛИДЕРИ Срби су у модерној епохи повремено имали, а и сада имају такве, тј. снажне лидере. Они то за многе грађане (али не и све) постају на основу објективне потребе, произашле из великих тешкоћа и са њима скопчаних народних фрустрација. Слободан Милошевић је био српски одговор на распарчавање српског државног и етничког простора у доба владавине Ј. Б. Тита, онда када је дефинитивно постало јасно да се не ради о болној српској жртви у име југословенства са којом су се многи Срби идентификовали, већ о опакој манипулацији како би наш народ био ослабљен, а његови супарници ојачани на српски рачун.

Милошевићев одговор на завршне потезе у циљу коначног комадања Српства није дао адекватан резултат због мешања према нама непријатељских великих сила. Ипак, макар стварање Републике Српске и реинтегрисање Војводине у оквире матичне републике, показују да није био ни потпуно неуспешан. Зато је нешто друго имало карактер свестраног фијаска. То је кретање путем којим смо пошли – уморни од супротстављања прикривеној и отвореној агресији током 90-их година – 5. октобра 2000. године.

Као последица дубинске пљачке Србије и деинсталирања државних механизама, Вучић је препознат као лидер од стране великог дела нације. Срби су јако разочарани због онога што су добили после дванаест година лажних реформи и траже политичке актере који би могли да их изведу из вода економског, социјалног и сваког другог суноврата. Нада – заснована на неким карактеристикама политичког деловања које респектабилан део популације позитивно вреднује – да је то садашњи лидер СНС-а, њега је винула до небеса. Међутим, и због природе нашег поретка, и због неких других чинилаца, далеко је он од вође.

 

СРБИ И ТИТО Срби воле јаке људе у политици, али нису склони њиховом претварању у земаљска божанства. Чак и за Тита, у условима када је тоталитарна држава деценијама стварала његов култ, и када су Срби били део ширег мозаика „народа и народности“ од којих су неки у недавној историји показали виши степен политичког идолопоклонства од нашег (сетимо се само скоро општенародне хрватске опчињености вођама, од Радића преко Мачека до Павелића) наш народ је очувао дух критичности.

Ретко где је, у системима до краја 80-их година налик нашем, било толико вицева и анегдота на рачун вође. То важи и за ране видове тихог опозиционог деловања и пасивног презира. Једни су Тита доживљавали као непогрешивог оца, али не тако мали број других га је мрзео. Већина је била негде између тога, прагматично мерећи какву корист има од система који је оличавао маршал (нажалост, пречесто превиђајући његове националне  импликације).

Српски однос према Титу, као и према другим државним и политичким првацима, умногоме је био и остао обележен нашим егалитаризмом. Он је од кључног значаја за ову тему.

 

НАШ ЕГАЛИТАРИЗАМ Вратимо се историји. Отомански модел феудализма – ако турски систем уопште тако и можемо да назовемо – остављао је много простора за самоуправу хришћанског становништва. Све што се турских власти директно није тицало, препуштано је институцијама црквено-културне аутономије, локалне самоуправе и патријархалне заједнице. Ту су, осим баш на нивоу највише црквене хијерархије, владали прилично интимни односи. Није се радило о свемоћној личној и недодирљивој власти одвојеној од заједнице, већ о сегменту ауторитета који се доживљавао као нешто своје и према њему је заузиман активан став.

Тако се схватала и политика, онда када су Срби, преко својих устаничко-народних покрета, поново у њу ушли. У светлу патријархалне интимности, наше вође су доживљаване као својеврсни очеви породице, и као такви су вољени или пак, ако су (а у некој мери увек јесу) доводили „поданика“ до разочарања, од једног дела народа били су омражени. О увреженој патријархалној интимности, а она представља битно ограничење класичног ауторитарног култа, говори и то како Срби ословљавају вође, чак и када се ради о уваженим људима. Краља Петра I народ је звао Пера а за Тита многи су говорили Стари.

Када према некоме постоји интиман однос, не ради се о класичној идолатрији тј. обожавању вође. Према њему постоји љубав, као према истакнутом члану проширене породице, али ту остаје и више простора за критичко просуђивање. Такав вођа се до неке границе воли и када греши, али према њему постепено и те како сазревају и негативне емоције ако се накупи много минуса. И за сина јединца који пређе неку црвену линију наш народ каже: „Није ми из ока изашао“. Тим пре то важи за вође, па их Срби као ретко који народ одбацују када не задовоље очекивања. Све то превиђају они што тврде да смо као ретко ко климоглавци. Нисмо! Само нас као и за много тога другог олако набеђују разни активни србомрсци или бар пасивни националмазохисти.

 

МАЛИЦИОЗНЕ ЛАЖИ Када је неки француски новинар 1989. године, поводом двестогодишњице од Француске револуције, питао председника кинеске владе шта о њој мисли, добио је одговор да је сувише рано о том епохалном догађају судити. Вероватно се ту ради о претераној далекоисточној обазривости, али је стварно потребно много више времена и интелектуалног поштења да се ствари сагледају објективније него што то раде многи наши позерски заступници европских вредности, па и рационалности.

Разни, како се представљају и њима блиски медији их „продају“, непристрасни стручњаци тзв. европске провенијенције, већ дуже време без икаквих озбиљних аргумената блате Милошевића а све чешће ниподаштавају и Вучића, иако је време већ много тога опрало што се првом лидеру стављало на душу, док је пред другим тек период  када треба да покаже шта уме те је ирационално сада давати заокружене судове. Но, то се у оба случаја ради у малициозном виду.

Преко оцрњивања поменутих политичара циљ је омаловажавање српског народа,  по принципу: какве су нам „вође“ такви смо и ми. С друге стране, ти самозвани власници „научног приступа“ друштвенополитичкој збиљи, по правилу, за Тита и савремене евроатлантске центре моћи – чије руке су до лаката у крви а Србима су нанели већу националну штету од Турака и многих других минулих окупатора заједно – налазе само лепе речи. Све то, уистину, много говори баш о њима и њиховом анимозитету према Србима, којима без основа приписују и да су идолопоклонички народ.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Dobro bi bilo da nam Dragomir,objasni ulogu Aleksandra Vicica u potpisivanju briselskog sporazuma,(bez losih namera,bez panike…objektivno i smireno),jer smo videli da je leteo tamo,da je najavio „nedelju pakla“,I DA JE DACIC POTPISAO,kada se ucinilo da nece?!
    Licno bih voleo da Vucic nije zeleo da se to potpise,pa neka nam neko objasni to.
    Isto,neka nam Dragomir objasni odnos Vucica i Tadica,kao „vrhovnika“ zutog kartela,koji smo ovde OPRAVDANO kritikovali,a sada ispada da je to zezanje…koji je urnisao Srbiju.
    Licno bih voleo da Vucic nema nikakve veze sa Tadicem,ni tada ni sada…pa neka nam se to malo objasni.Analiticki,znalacki.
    NE BIH VOLEO DA SE VUCI OPET IZVINJAVA ZA POSTUPKE OD 2012 DO DANAS,NE BI VALJALO NI ZA NJEGA NI ZA NAS.
    Licno dajem podrsku svima da se Srbija ocisti od olosa, i Vucicu,ako u tome pomogne.

    Cinjenica je da se sada Milosevic okrivljuje za sva zla ovoga sveta,(optuzuju ga i ljutske protuve)…sto je za Srbiju opasno,jer ako Milosevica tek tako i generalno masakriramo,masakriracemo i Srbiju,u kontekstu „nevinosti Hrvatske i BIH“,i „agresije“ Srbije.
    Drugi brane svoje vodje,kakve su takve su,razmislimo!

    To,da li je neko ubijen,ne znaci apsolutnu nevinost ubijenog… ubistvo ne mora samo po sebi biti krivicno delo,recimo UBISTVO U SAMOODBRANI nije krivicno delo…ili ubistvo DEFETISTA I IZDAJNIKA…u uslovima neposredne ratne opasnosti ili ratnog stanja…nije krivicno delo,NAPROTIV,drzava se prekim (vojnim) sudom,u navedenim uslovima,STITI OD RASULA I IZDAJE!!!
    KAKO POJEDINAC I DRZAVA DA SE ZASTITI OD OLOSA,OD AGRESORA U SVOJIM REDOVIMA???
    Ja ne opravdavam nicije ubistvo,ali ako neko unistava svoju zemlju,postoje limiti.
    Sada Vuk Draskovic izigrava nevinog coveka,samo pljuje po Milosevicu…a kada je 9-marta 2000.g.godine,KOMANDOVAO JURIS NA POLICIJU, NA DRZAVU…potencijalno je izazivao krvoprolice.
    Vuk Draskovic mora znati da je toga dana,u jedinicama JNA bilo svih nacija,OSIM SLOVENACA,da je postojala hajka i ubistva po kucama na Srbe sa Spegeljom na celu u Hrvatskoj…a on je sa TRI UZDIGNUTA PRSTA,SA PUSTENOM BRADOM I CETNICKIM POKLICIMA,vikao u sred Beograda…
    KAKO JE MOGLA DA REAGUJE VOJSKA,PRIPADNICI SVIH OSTALIH NACIJA?
    Mozda je neki Hrvat zeleo da ospe paljbu po demonstrantima u sred Beograda,a bio je u obezbedjenju generalstaba?
    Da se to desilo,Milosevic bi verovatno pao,ali Draskovic bi zavrsio na robiji.
    Jer su vec bili zagrizeni do kraja…gomila privezaka sa lancica sa sahovnicama se oduzimalo privremeno ,do odlaska kuci…Hrvatima u JNA u SRED BEOGRADA!TACNO TADA,9.MARTA 2000.G.
    Na TV Spegelj ubija Srbe, a to vojska gleda…a u sred Beograda Vuk Draskovic,SA BRADURINOM I SA TRI PRSTA KOMANDUJE JURIS???
    STA JE TO???
    Da li je Vuk Draskovic razmisljao da u obezbedjenju generalstaba u centru Beograda ima Hrvata,Muslimana…a samo 2 kilometra dalje je propagirao cetnistvo…pod vidom demokratije i kritike Milosevica.Lako je sada oplesti po Milosevicu.
    Milosevic NIKADA NIJE DIGAO TRI PRSTA,i nikada nije sirio medjunacionalnu mrznju,na protiv,uvek je ili branio Jugoslaviju ili Srbiju…i isao je na Kosovo,ne da bi pravio veliku Srbiju,vec odbranio Srbe i Republiku Srbiju!
    Neki drugi su to iskoristili i PRAVILI VELIKU SRBIJU,od nasih kostiju!!!Danas su evropejci a Milosevica mrtvog ubijaju???
    AKO DOZVOLITE DA SE MILOSEVIC OPTUZI ZA SVA ZLA,ONDA SRBIJI OBJEKTIVNO IZMICETE STOLICU ISPOD NOGU…OMCA JE VEC POSTAVLJENA.




    0



    0
    • Moja greska,radi se o demonstracijama u Beogradu,od 9.martu 1991.g.,a ne o navedenom datumu u tekstu (9.mart 2000.g.),kada je ubijen jedan policajac i jedan demonstrant,i kada je Vuk Draskovic sa tzv.SPO, zeleo da izazove gradjanski rat,u svojoj pohlepi za vlascu.
      Milosevic mu je,naravno,kao i danas mnogima,bio motiv i povod?!
      Takve iste motive je imao i NATO pakt da bombarduje Srbiju.
      SVI NA PLANETI SU NEVINI,JEDINO JE MILOSEVIC KRIV…I SRBIJA?!




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *