Ћутање као „државни интерес“

Пишe Наташа Јовановић

Док се српска извршна власт и културна елита до земље клањају злочинима које су наводно починили наши ратници, зверства почињена над српским становништвом се скоро сасвим прећуткују, иако су исповести о њима, попут ове две, и застрашујуће, и потресне, и опомињуће

Ово није „омаж свим породицама и жртвама рата“. Таман посла. Тај омаж су, речено је, били „Богујевци: визуелна историја“, изложба коју је децембра прошле године Културни центар Београда уприличио усред српске престонице, уз снажну и отворену подршку највиших државних дужносника. Из тог „омажа“ су, упркос помпезној најави навелико оглашаваној у агенцијама и многобројним средствима извештавања, свеједно биле изостављене многе породице и небројене жртве рата, али помпезну најаву ипак нико није доводио у питање.
Ово ће, насупрот том „омажу“, бити подсећање на врло одређене жртве и њихове породице. Реч је о српским жртвама, чије страдање никако да привуче пажњу београдског културног језгра, или извршних власти државе Србије. Можда због тога што се не ките лажним и вештачким умишљајима да говоре о „свим породицама и жртвама рата“ а можда зато што припадају народу чије је помињање политичка коректност свела искључиво на неповољне и погрдне призвуке, тек, исповести које следе скоро сасвим су одстрањене из српског јавног мњења.
Предстоји нам један тужан јубилеј: десета годишњица разулареног дивљања шиптарских хорди од 17. марта 2004, када је, у јуришима на српско становништво преостало на Косову и Метохији, убијано, протеривано и затирано свако српско присуство у окупираној покрајини. Можда је та годишњица права прилика да се присетимо сведочанстава о злочинима који су претходили тим погромима а који су ударали темеље отвореној сезони лова на српске главе, или да их пак први пут чујемо.

[restrictedarea]
Сви смо ми „непостојећи“

„Прошло је 15 година од првих киднаповања Срба на Космету и до данас ниједна судбина није решена“, из Грачанице за „Печат“ прича Силвана Маринковић, координатор Удружења породица киднапованих и несталих са Косова и Метохије. „Нека динамика, да не кажем план, етничког чишћења Срба, може се назрети ако знамо да су људи киднаповани у два таласа, 1999. и 2000, да би после 2000. шиптарска активност била усмерена искључиво на упаде у српске домове и на убијања. Према информацијама које су до нас, породица несталих, долазиле, првобитни план Албанаца био је да се изврши размена затвореника са Србијом. Међутим, како су Албанци у Србији пуштени из затвора, очито да је овај план пао у воду и следеће вести које добијамо говоре да су отети Срби пребачени у Албанију, у радне логоре. Од 2006. године сви извори су пресахли. Нико нам више ништа није јављао, у поверењу причао… Онда смо сазнали за ‚Жуту кућу` и вађење органа. Све ово наводи на помисао да су вести о кретању отетих и киднапованих casino online Срба заправо биле лажне и ‚пуштане` са циљем да се наша пажња држи далеко од стварних дешавања.“
„За нас, за мене лично, која још увек стојим на парчету српске окупиране земље очекујући да на вратима једног дана угледам лице свога супруга, прича о аветињској ‚Жутој кући` је ужасна мора. Неприхватљива истина. Нешто са чим се будим и о чему сањам. И опет изнова одбијам да прихватим да под овом капом небеском постоје људи спремни на такав злочин. Онда помислим како је свим оним мајкама и сестрама које живе са чињеницом да су њихова деца и браћа, јер махом су то били млади људи, завршила у неким пољским болницама где су им можда наживо вадили органе. Све је то болно за нас. Посебно тешко пада то да не само што на Косову нисмо наишли ни на какво разумевање већ је свако интересовање и разумевање изостало и од стране институција у Србији. Од првог дана знам где је мој супруг нестао, имена људи који су га киднаповали, али те информације нису побудиле ничију пажњу да би можда истражни органи кренули њиховим трагом и покушали да ухвате злочинце. У Неродимљу су припадници УЧК одвели браћу Ђорђевиће из куће, на наводно информативни разговор. Никада се нису вратили. Имена људи у маскирним униформама су позната породици и Удружењу. Из Ораховца је 1999. нестала читава четрнаесточлана породица Костић, о којој се до данас ништа не зна. Сведоци постоје. Истрага је прекинута. Надали смо се да ће преговори у Бриселу у фокус разговара ставити питање несталих, али показало се да нам приоритети нису исти. Страх није мањи. Страх је данас већи и оправдан је. Јер, ко ће нас да заштити од истих оних људи који су убијали, киднаповали и масакрирали наше ближње? На нашу велику жалост, нове гарнитуре политичара долазе са истим обећањима, али са сваким новим изборима, ми, Срби на Косову и Метохији, све смо даље од задовољења правде, а све ближе тренутку када ћемо и себи и деци морати да признамо да нису само наши ближњи отписани, него се на списку `непостојећих`, ником припадајућих, налазе и наша имена.“

Рука мале Јоване још се димила

„Као оперативац криминалитичке полиције за борбу против кријумчарења наркотика на Косову и Метохији био сам сведок незамисливих злочина са којима, као и именима починилаца, српска јавност никада није упозната“, почиње причу Славко Никић, некадашњи припадник криминалистичке полиције, чије је подручје деловања управо била јужна српска покрајина. „Шиптари се нису гадили ни српских пара, ни српског капитала, нити српске крви. За њихове рањенике српска крв је била добра.“
„У јесен 1998. године, са јединицом специјалне полиције, чији сам био члан, долазим у село Блаце надомак Суве Реке. Овој акцији претходила је дојава да се у овом селу налази илегална болница. Када смо ушли у кућу, затекли смо опрему за коју су нам касније наши лекари потврдили да служи за трансфузију крви из вене у вену, до последње капи. Од команданта Агима кога смо, заједно са неколико шиптарских војника, затекли у овој кући, сазнали смо да ова дивља болница није једина и да се на целој територији Косова и Метохије налази низ сличних илегалних објеката. Извештај је достављен шефовима криминалистичке полиције, и од тада се овој причи губи сваки траг. Много касније појавила се прича о ‚Жутој кући`, али јавност мора да зна да је то кукавичје јаје. У том објекту нису могле да се раде операције о којима смо слушали и то ће истрага утврдити. На тај начин од одговорности за злочине биће аболирани сви Шиптари и Албанци који су криви за убиство 2.000 Срба. Данас од појединих политичара чујем да је државни интерес да ћуте. Не, државни интерес је да кажу колико је логора било на територији Косова и Метохије, као што је поменута болница у селу Блаце. Таквих ‚жутих кућа` је било на десетине, да не кажем стотине, на територији Косова и Метохије. Ликошани, Ораховац, Клечка, само су неки од логора о којима се данас ћути. У логору Клечка, који је радио под непосредном командом Хашима Тачија, силована је девојчица Јована од непуних 11 година, на очи мајке и баке. Потом су је живу запалили. Када смо истражни судија Даница Маринковић и ја отишли да урадимо извештај, рука мале Јоване се димила. Па да ли Србији треба још доказа?! Или чекамо да и Шиптари поднесу против Срба тужбу за геноцид, па да одговоримо противтужбом?! Рустем Мустафа, звани командант Реми, по чину генерал, имао је свој логор на територији општине Подујево. Таквих логора било је у околини Гњилана и широм Космета. План једног од команданата УЧК био је да се отети Срби замене за њихове људе који су лежали по нашим затворима, али Шиптари су пуштени из затвора, па је овај план доживео своје измене. Рођен сам на Косову, радио сам тамо, и моје мишљење је да су сви нестали и побијени. Шиптари не воле сведоке.“„У књизи ‚Командне убице-приче из пакла`, која је управо изашла из штампе, дат је преглед логора, имена жртава и имена починиоца. Ова књига је подсетник за све оне Кандићке, Вучо, Соње Бисерко и Лихтове које су радиле у НВО, а које су инсистирале на безусловном ослобађању шиптарских злочинаца, не тражећи Србе заузврат, закључује Славко Никић.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. На жалост,та срамна пракса се наставља и у тек започетом мандату нове/старе српске Владе.Све што је страдање Срба ставља се под тепих, далеко од очију јавности.Али,довољно је, на пример, да доказани непријатељ Србије Наташа Кандић подигне телефон и да Министарству војске изговори напамет научену наредбу од ЦИЈЕ “Забранити промоцију књиге “Истина о Сребреници”!,па да се та промоција уистину одмах забрани!Она, Наташа, и Соња Бисерко, којима би се, да су неким случајем на сличном “послу” у Загребу, вероватно НЕШТО ЛОШЕ догодило исте ноћи, пре зоре,у Београду се третирају као заслужни грађани!Алал,нам, вера!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *