Почетна / Колумне / Босански гамбит

Босански гамбит

Пише Драгомир Анђелковић

Изгледно је интензивирање покушаја обесмишљавања Републике Српске. За Београд, како из државних тако и парцијалних интереса владајућих, то мора да буде равно покушају укидања Србије

Не у погледу основних праваца, али свакако када се ради о њиховим дометима, резултати тек окончаних избора су, готово за све, изненађујући. Но, тиме се сада нећу бавити. Желим да сагледамо само једну страну ствари: зашто су они, бар када се ради о капацитету и одговорности победника, добри с обзиром на то какви притисци на национално-државном плану предстоје Србији.

 

ПРИТИСЦИ НА ПОМОЛУ  Србија ће се ускоро суочити са (1) енергичним захтевима Брисела и Вашингтона да осуде Русију у вези са догађањима на Криму. Такође, наставиће се, после предизборне паузе, снажан притисак на нас да (2) идемо путем нормализације односа са квазикосовском државом, скоро до пуног прихватања њене лажне независности. Коначно, ускоро ће отпочети, већ увелико најављена, (3) офанзива на Републику Српску, у циљу покушаја да се дејтонско уређење БиХ модификује до непрепознатљивости.

О односу према Русији у светлу најновијих дешавања недавно сам писао. Да ли ће Србија имати интегритета да се од ње не „огради“, питање је много више наших него руских националних интереса. Руси без нас могу, али ми нисмо у стању да истрајемо у својим виталним тежњама без подршке Русије. Што се тиче Косова и Метохије, и ту су моји ставови потпуно јасни. Нисмо у стању да радимо оно што бисмо желели и што је праведно, али не смемо ни да капитулирамо. Линија која не сме да се пређе – а када би се то учинило, радило би се о грубом нарушавању сопствене државности – то је признање квазикосовске државе и прихватање власти Приштине над севером Косова.

Најкомплексније питање је наш однос према РС а кроз њега се и остало наведено прелама. Ту ћемо се, вероватно, суочити и са највећим изазовима. Увелико су у току разноврсни злонамерни покушаји да се украјинска криза пројектује на БиХ и РС. Могућ је муњевит развој догађаја на том плану, па ћемо се тим проблемом пре свега и позабавити.

 

ПОТКОПАВАЊЕ ДЕЈТОНА Разни западни и регионални кругови очито сматрају да је дошло време да се коначно анулирају тековине Дејтона. ЕУ лобисти сарајевских структура које желе централизацију већ дуже време су гласни унутар европских институција. Свесни чињенице да хетерогена Унија има врло ограничену моћ наметања решења, они су сада кренули у офанзиву са друге стране Атлантика. То указује да су њихове намере да се изврши удар на РС врло озбиљне.

Да није тако, не би се разне Тање Фајон упињале да покрену САД на нову антисрпску акцију. Дотична посланица метиљавог Европског парламента обратила се, релативно недавно, моћном америчком Сенату. Она је том приликом пoзвaлa СAД дa сe aнгaжуjу кaкo би биo oбeзбeђeн „нoви приступ прeмa БиХ“, који би резултирао променом Дејтона у смислу радикалне централизације.

Од када је наранџаста лопта почела да се котрља улицама градова муслиманско-хрватског ентитета са већинским уделом прве јужнословенске етно-конфесионалне групе, отпочела је манипулативна операција приказивања тих процеса као одраза жеље – како би се код нас некада рекло – свих „народа и народности“ БиХ да се успостави функционални државни систем (читајте унитарна држава).

[restrictedarea]

ФАЗНЕ МАНИПУЛАЦИЈЕ Како би изгледала БиХ коју покушавају да наметну, појаснио је Стипе Месић, човек који је следбеник екстремно мондијалистичких идеја а чек не ни прави хрватски националиста. Да то јесте, не би заговарао БиХ без ентитета и националних кантона, већ подељену на мултинационалне административне јединице. У таквим околностима не би пострадали само Срби већ би и Хрвати нестали са простора на којима у Херцеговини па и Босни још опстају.

Срећом, како наш народ каже, „човек снује а Бог одлучује“. Месић и њему слични могу да пласирају какве год хоће пројекте, они због тога неће заживети. РС је довољно снажна и одлучна да се у оквиру легалних политичких процеса – па макар и уз асистирање неких релевантних иностраних центара моћи Сарајеву – избори против покушаја наметања Дејтона 2.

 

УКРАЈИНСКА МИНА За сада се не ради о унисоној политици Запада против РС, али постоје озбиљни наговештаји да би БХ унитаристички, за сада још екстремистички планови, могли да преовладају. Да би се то догодило, све од себе дају стари антисрпски вукови, који знају болне тачке водећих западних кругова, те покушавају да их искористе ради покретања великог удара на РС. Басне које причају разне Тање Фајон, само су наивна увертира у то. Опасно је оно што је отпочело са иступањем једног енглеског лорда.

Педи Ешдаун, бивши НАТО окупациони надзорник БиХ, ових дана се обратио Горњем дому британског парламента, устврдивши да се Русија меша у унутрашње послове БиХ. Наводно, Москва подстиче „сецесионистичке тенденције Срба“. У питању су обичне измишљотине, и то двоструко. Прво, Српска дословно поштује дејтонски уставни поредак БиХ, а угрожавају га они који покушавају једнострано да наметну централизацију. Поруке из Бањалуке су врло јасне: РС ће једино у случају ескалације таквих активности кренути путем осамостаљења. Неће бити иницијатор распада РС. Друго, Русија је доследно на позицијама очувања легалних оквира у којима функционише БиХ. Било каква промена за њу је прихватљива ако се договоре три конститутивна народа, односно два ентитета. Све друго Кремљ не подржава.

Ешдаун све то добро зна, али његове речи су намењене англосаксонским лидерима како би се у тренуцима заоштравања односа са Русијом оштрица усмерила и ка РС. Користи се флоскула о Србима и њиховим државама као руским предстражама на Балкану. Тешко је рећи у којој мери ће то резултирати ударом на РС, односно на од стране Запада сада већ омраженог Додика, али већ је јасно да где има дима, има и ватре. Макар на посредан начин, и са интензитетом који свакако није занемарљив, водиће се бар селективна тиха агресија на западну српску државу. Благовремено енергично а истрајно контраделовање Београда – а не само Бањалуке, које сигурно неће изостати – од огромног је значаја да се ствари не отргну контроли, односно ако се то и деси, да српски отпор буде такав да је успех известан. Стигли смо поново до тек окончаних избора и њихових последица.

 

БЕОГРАДСКИ КЉУЧ Они који хоће да руше РС намеравају да то раде на два начина. Споља, притисцима из Брисела и Вашингтона, да се ревидира Устав БиХ. Изнутра, организовањем „наранџасте револуције“, са циљем да на власт у РС дођу они који би били кооперативни са централистичким захтевима. Ако то није могуће, намера је да се Бањалука бар ослаби како би њен отпор ударима на РС био мањег домета.

Београд у тој игри такође мора да има трајно, а не тек повремено, двоструку улогу. Дужан је да дестимулише било какав покушај сарадње опозиционих странака у РС са онима који желе да тамо организују „наранџасту револуцију“. Посао опозиције је да руши власт, али не на начин који би угрозио државу. То смо морали да научимо на основу погубних последица петооктобарског преврата. Уз то је значајно да официјелна Србија непоколебљиво мора да стоји иза изворних дејтонских принципа. Одбрана РС за овдашњу власт треба да буде равна очувању Београда у саставу Србије. Толико је то важан национални интерес.

Вучић је у претходном периоду веома добро поступао у вези са реченим. Када су почели немири у Федерацији, одмах је организовао састанак лидера СДС-а и владајућег СНСД-а. Тако је послао поруку свима у РС да је Србија енергично против било каквог преношења борбе за власт на улице градова Српске. Поред тога – Србима у РС као охрабрење, онима који наш ентитет желе да обесмисле као упозорење – Вучић је упутио следећу поруку: „Србиja кao гaрaнт Дејтонског споразума чврстo стojи нa стaнoвишту пoштoвaњa пoмeнутoг спoрaзумa пружajући пoдршку РС у oчувaњу устaвнo-прaвнoг пoрeткa БиХ.“

Озбиљно то рећи и у складу са тим деловати од огромног је значаја. Без Србије нико не може да поништи тековине Дејтона. Међутим, у томе је и опасност. Београд ће се због тога, вероватно, ускоро наћи под снажним притиском. Кључ за рушење РС се ту налази, и то они који нашем народу не желе добро, прецизно знају!

 

КАПАЦИТЕТ И ОДГОВОРНОСТ Притисак на Србију који ће ускоро уследити биће вишеслојан. Од нас ће бити захтевано да се дистанцирамо од Москве, укључујући и непристојне понуде да блокирамо изградњу „Јужног тока“. Претходно наведено, као и приближавање НАТО-у од нас ће се, чини се, тражити, као докази посвећености „европским вредностима“. Упоредо, РС ће бити увлачена у контекст украјинских сукобљавања великих сила. Ствараће се представа да попуштањем на првом пољу, Србија може да допринесе релаксацији ствари у другом случају, са позитивним последицама које то има за РС. Но, то је замка.

Србија која би се удаљила од Русије секла би грану на којој почива одбрана преосталих наших националних интереса. Тако би можда био одложен удар на РС, али он би касније био много жешћи и без могућности да се одбранимо. Стога, Београд не сме да попушта у вези са било којим од поменутих питања на почетку текста.

Све наше владе од 2000. године донедавно, не само што су биле партијски хетерогене, већ су проистицале из суштинске дисперзије моћи. То је страним факторима омогућавало да играју на српској неслози и надметању за власт наших политичара свесних да им у тој утакмици треба страна подршка. Ускоро ћемо имати владу коју све то неће обележавати.

Тиме се подиже ниво отпорности Србије на стране притиске али се и мултипликује и конкретизује одговорност за било који државно-национални неуспех. А ако, метафорично речено, Српској буде фалила „и длака са главе“, у питању ће, на par excellence начин, бити баш то. Важно је да речено сви имамо у виду те да као држава и друштво, уз максимално ангажовање власти, доследно будемо на линији одбране Дејтона. Колико се буду понављале било какве лажи о РС и одвијало њено гурање у зону надигравања великих сила, толико се са наше стране мора демонстрирати посвећена спремност да се свим снагама брани српски ентитет.

Тако се умањује шанса да удар на РС метастазира, али ако се то деси, важно је да официјелни Београд у пуној мери то схвати као атак на саму Србију. У питању је прворазредна ствар и за нашу националну будућност, као и за актуелни а не само историјски престиж, те политичку дуготрајност победника на парламентарним изборима!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *