Почетна / Друштво / БИЗНИС РАЂАЊА

БИЗНИС РАЂАЊА

Пише Мара Кнежевић Керн

Иако се код нас чудо рађања још увек опире вулгарној комерцијализацији, наговештај трендова из глобалног села указује да нас ни овај талас неће мимоићи

Статистика је неумољиви сведок урушавања грана медицине везаних за праћење трудноће и рађање новог живота, што је довело до драстичних промена у третирању америчких жена претворених у клијенте једног од најмоћнијих медицинских лобија. Уместо да породиље буду најзаштићенији сегмент друштва, оне су препуштене хировима тржишта којим харају осигуравајући заводи, институције за здравствено осигурање, фармакоиндустрија, лекари… Да би се извукла што већа корист, амерички лекари су од породиља удаљили бабице не би ли порођај претворили у компликован и скуп оперативни захват. Царском резу се некада прибегавало у крајњој нужди, да би 2005. у америчким клиникама свака трећа беба била рођена на овај начин.

 

ТРУДНОЋА КАО БОЛЕСТ Да би се породиље извеле из кућа (1900. се 95 одсто жена порађало уз асистенцију бабице) било је неопходно спровести агресивну медијску кампању, праћену плакатима где су приказиване прљаве старице – црнкиње – са натписом: Да ли желите да вам ова жена породи дете? Била је то културна револуција са невероватним резултатом: 1955. је број кућних порођаја спао на један одсто.

Идеја о планираном, брзом и безболном порођају рођена је пре 50 година у главама феминисткиња, одлучних да, сем социјалне једнакости, постигну и ону непостојећу, биолошку. Оне су порођајне болове прогласиле за неправду, доприневши комерцијализацији чина рађања, што је лекарском лобију дало идеју да избаци бабице из овог профитабилног бизниса. Породиље су се низом перфидних метода застрашивања предавале у руке хирурга не би ли се „спори природни процес порађања“ убрзао уз помоћ медикамената, анестетика и аналгетика – до тренутка кад царски рез постаје једина излазна варијанта (тешка преко 15.000 долара). У доба хипи покрета бабице су поново заузеле битнију улогу међу хипи популацијом; „деца цвећа“ су знала у којој мери осећања утичу на ток порођаја и на новорођенче, али су се савремени медији поново ставили у службу „бизниса порађања“, омамљујући будућу клијентелу исповестима „селебрити“ клијентеле, нпр. Викторије Бекам (све троје деце рођено царским резом) и војвоткиње од Кембриџа – смештене у болницу ради  „лечења“ акутне јутарње мучнине. Њени лекари су унапред најавили да ће порођај бити обављен царским резом а једна од порука охрабрења, „Оздрави брзо, сестро“, говори да су трудноћа и порођај прихваћени као болест.

Овом темом је почео озбиљно да се бави амерички гинеколог и истраживач др Мичел Орент. Он тврди да је  култ „брзог и безболног“ довео читав систем у кризу: „Ситуација у Америци је катастрофална. Женама је у болницама одузето право на избор а порођај царским резом је постао питање престижа. Избацивањем бабица лекари су много изгубили: већина савремених акушера не зна како изгледа природни порођај.  Ја то називам ‘феминистичка мушкост’.“

[restrictedarea]

Овакво стање у америчким болницама навело је једну младу жену, искусну дипломирану бабицу Кару Милхан, да сними документарни филм „Бизнис порађања“, с намером да охрабри жене за рађање природним путем. Кара је показала како изгледа асистирани порођај код куће, разговарала са женама о привилегији рађања, њиховој потреби да имају право на приватност, као и о узроцима деградирања професије бабице. Након разговора са стажистима у једној болници, открила је поразну истину да будући лекари никада нису присуствовали природном порођају, нити би умели да га изведу.

 

ДЕО ОПАСНЕ СТРАТЕГИЈЕ Др Жак Морис из болнице Св. Лука признаје да бабице имају незаобилазну улогу у обављању природног порођаја: „Лекари су ту да лече, они су неопходни, али не и да порађају здраву жену – бабице то раде много боље од њих. Залажем се за порођај код куће зато што 98 одсто порођаја протекне нормално. Ризичан је мали број и за њих су болнице право место, али нису добре за здраве људе.“ У вези са заштитом права жена на природни порођај, он за овакво стање оптужује, пре свега, своје колеге: „Лекари већ годинама убеђују жене да није на њима да одлучују о порођају, нити су оне те које треба да преузму одговорност за тај чин. У неким болницама већ стоји табла с натписом ‘Ваше дете није само ваше’, што је део опасне стратегије. Од тога највише користи има фармацеутска индустрија, повезана са лекарима спремним да злоупотребе свој ауторитет, mobile casino омогућавајући манипулацију здравим трудним женама, излажући их серији непотребних контрола и потенцијално штетним технолошким иновацијама. У игри је велики новац.“

Незадовољне поступцима лекара и комерцијализацијом трудноће и порођаја, жене су се осетиле преваренима и одлучиле да, уз асистенцију бабице, крену у авантуру природног порађања у сопственом дому.

Гинеколог др Мајкл Силверстајн подржава овакав избор, тврдећи да су бројне интервенције током трудноће и порођаја потпуно непотребне и  без икаквог медицинског оправдања: „У Њујорку је хит  ‘дизајнирани порођај`: закажеш царски рез, изабереш хирурга, подигнеш кредит… Уколико жена не жели царски рез, изложена је процедури за убрзавање порођаја: добија ‘лек’ за изазивање контракција, затим демерол (врста наркотика) па питоцин. С обзиром  на то да жене од питоцина добијају свраб по телу, лекари им дају нешто против свраба. Кад настану вештачки изазвани јаки болови, дају вам нешто против болова, онда још једна епидурална ако се ништа није догодило. Основно болничко правило гласи: порођај мора да се обави што брже, што природни порођај у потпуности искључује. Након анестезије жена не осећа бол, али беба осећа дуге и јаке контракције због којих добија мање кисеоника. Ту настаје проблем: ако се ситуација погорша, воде вас у операциону салу да вам ураде царски рез. На крају ће вам рећи да сте имали среће што су вам ‘спасли’ бебу а тога не би ни било да су вас оставили да се на миру породите. Затим следи абдоминопластија, вештачко заустављање млека…“

Неке жене се жале да су се након буторфанола осећале уплашено и збуњено а сорбитол сматрају најгором варијантом.

 

УКИДАЊЕ ПРИРОДНОГ ПОРОЂАЈА Лек скополамин је направљен у Немачкој почетком 20. века и он жену не лишава болова, већ само сећања на порођај, при чему породиља губи самоконтролу. Породиље су после овог лека вриштале и гребале, нападајући лекаре, па су их везивали крпама за кревет, пазећи да не остану ожиљци. Остављане су тако данима да леже, понекад у сопственом измету – а овај мрачни период гинекологије у америчкој историји указује на чињеницу да су експерименти саставни део „напретка“ (удаљавања од природе).

Др Силверстајн тврди да нема никаквог смисла ни лежећи положај са подигнутим ногама: „ У том положају се сужава порођајни отвор, док је породиљи много теже да стегне стомачне мишиће и потисне бебу ван. У критичном тренутку предлажу вам екстрактор.“

Др Орент подсећа да су током тридесетих све породиље излагане зрачењу да би им се измерила карлица. „Ова пракса је укинута кад се показало да та процедура изазива рак код беба. Педесетих су почели да користе фенилаланин – лек због којег су се рађале бебе без ногу и руку. Пракса показује да су све иновативне методе обустављане тек након појаве последица а трудне жене су биле заморчићи за проверу делотворности фармацеутских препарата.“ Деведесетих су за изазивање порођаја у праксу увели цитотек. Овај фармацеутски производ је код стотине жена изазвао „прскање“ материце, праћено рађањем мртворођенчади. Укинули су га тек  1999.“

Председник удружења „Грађани за акушерство“ Сузан Хоџис жали се на невероватну опструкцију лекара, одлучних да одбране сопствене интересе по цену потпуног укидања природног порођаја. „Иако је мали број лекара имао прилику да види природни порођај, очигледно је да их то и не занима. Не занима их ни извештај др Марсден Вагнер, директора Одсека за бригу о здрављу мајке и детета при СТО, из којег се види да су мајке у Великој Британији, Француској, Немачкој, Скандинавији, на Новом Зеланду, у Аустралији, Јапану… боље заштићене од америчких. У тим земљама 70 одсто порођаја обављају бабице, док су лекари на располагању уколико се нешто искомпликује. Очигледно је да моћни лоби америчких лекара не жели да подржи медицински рад људи који нису лекари по струци а у неким болницама отпуштају бабице уколико природно породе више од 30 одсто жена.“

Док бројни амерички лекари скалпелом конкуришу бабицама и природи, један грчки лекар је недавно усавршио методу порођаја с водењаком, примењујући је код прераних порођаја кад је беба исувише мала да поднесе класичну операцију царским резом, што доказује да је суживот природе и науке могућ и неопходан, само уколико једно не искључује друго.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *