Константин, сликар историје и портрета 

Пише Дејан Ђорић

Посебно место у историји предмодерног српског сликарства припада Константину Данилу, ствараоцу чији је јубилеј – 210 година од рођења и 140 година од смрти – управо обележен мањим ретроспективама слика у Градском музеју у Вршцу и Народном музеју у Панчеву

Наша новија ликовна култура нема сликаре на нивоу Тиепола, Давида, Енгра, Валдмилера или Макарта али оно што су Теодор Крачун, Катарина Ивановић, Стеван Алексић, Паја Јовановић и Леон Коен остварили сврстава нас у народе са развијеном уметношћу. Посебно место у историји предмодерног српског сликарства припада Константину Данилу (Даниелу) (Лугош, 1802 – Велики Бечкерек, 1873). Са мањим ретроспективама његових слика у Градском музеју у Вршцу и Народном музеју у Панчеву обележен је јубилеј 210 година од рођења и 140 година од смрти уметника.

РАДОСТ И СТАЛОЖЕНОСТ Реч је о сликару који је као и многи стари мајстори проживео срећан живот па зато његово сликарство одише радошћу и сталоженошћу, које сада нестају из уметности. Никола Кусовац је добро приметио да данашњи реалисти, ма колико се трудили, нису ни налик врлим мајсторима, тајна предивних старих слика се не може разоткрити. Тајанствени маестро Данил о коме се не зна много, који је крио своје године и порекло, један је од највећих сликара у српској уметности, непревазиђен у материјализацији финих површина и племенитих форми. Стварао је у време Наполеона, неокласицизма и бидермајера, па је његова уметност грађански смирена и разложна, одаје сликара свесног својих способности. Никада после деветнаестог века грађанство неће знати за тако леп и достојанствен живот, за доба у којем се знало за меру, суд и веру, када је сваки члан друштва задобијао своје заслужено место. У том свету сасвим другачијих поимања од данашњих посебан значај припада Војводини, питомом и богатом Банату, који је имао своју аристократију и ликовне хроничаре какав је Константин Данил. На једном документу потписао се као „Константин Данил, сликар историје и портрета“. Под историјом је мислио на црквену и на иконостасе које је насликао за пет војвођанских цркава, од којих је најпознатији у панчевачкој Цркви Успења Пресвете Богородице. Ни на једном није поновио распоред, број икона, композициона решења или колорит, премда је више остао упамћен као ванредни портретиста.

[restrictedarea] Син Марије и Павла источноправославне вере, Данил се школовао код Арсе Теодоровића, у темишварским атељеима, боравио је у Бечу где је копирао слике у Белведереу а посећивао је и Италију. Путујући по Банату и Ердељу, постао је угледни сликар па се поседовање његове слике сматрало престижним. За невероватне суме новца су српски, мађарски, немачки, румунски и словачки наручиоци куповали његова уља а односио је победе и на црквеним конкурсима мада су му захтеви били виши од савремених сликара. Педесетак година живео је богато у Великом Бечкереку где се оженио са католкињом Софијом Дели са којом није имао потомство. У својој лепо опремљеној кући примао је угледнике, црквене и војне службенике, племиће и многе сликаре које је подучавао, међу којима је најпознатији Ђура Јакшић. Своју честиту супругу толико је волео да је често њен лик уносио у представе Богородице, арханђела и Светог Стефана. Као и Рембрант волео је луксуз па су се у његовом дому запажали страни часописи, уметничке слике и скупоцени предмети. Салвадор Дали је у том смислу подучавао сликаре да је за њихово стваралаштво богатство боље од аскезе и сиромаштва.
Изузетно цењен за живота, овај сликар банатске елите после смрти пао је у заборав. Откривен је захваљујући сјајном Јоци Вујићу, великопоседнику, економу, народном посланику и јавном раднику. Вујић је кључна фигура за нашу старију уметност јер је као колекционар сабрао многа расута дела значајних сликара. Прикупио је већи број слика Константина Данила па је 1924. године организовао и изложбу која је подстакла интересовање. Његовим животом, делом и кругом сарадника бавили су се наши угледни историчари уметности, од Вељка Петровића, Павла Васића, Дејана Медаковића до Миодрага Коларића, Миодрага Јовановића и Николе Кусовца. Последњи у низу стручних прилога о овом сликару припада Драгани Куручев, кустосу Градског музеја у Вршцу, која је организовала ове две јубиларне изложбе и за вршачку објавила каталог на четрдесетак страна. Приредивши многе изложбе, Драгана Куручев једна је од најистакнутијих кустоскиња вршачког Музеја.
Делујући на размеђи самозадовољног и поузданог бидермајера и романтизма испуњеног страстима, митовима и националном самосвешћу, Константин Данил је узор уметника кога одликују поштење и квалитет. Ако је по жељи наручилаца као и генијални Енгр моделе понекад приказивао лепшим, неспорно је његово умеће у дочаравању тактилних вредности чипке, свиле, броката, драгуља и бисера као и људске пути. Каткад бравурозан, сликајући на први поглед лако и префињено, Данил је био мајстор великог занатског знања, познавао је до краја рад без трага четке, са глатким површинама, лазуран, богат у сенкама и локалном тону. Када помишљамо на њега, најпре у виду имамо темељност као начело. Најбоље о томе сведочи исказ самог сликара дат његовом ученику и пријатељу Лазару Николићу: „Сваки посао треба времена а ниједан толико колико овај. Послови наши изложени су најширој публици и каснијим временима, а нису тако кратког века као они чиновника, свештеника или кога другог. Некад сам и ја ишао само за тим, да посао свршим, предам и новце примим. Али то је одавно прошло, и престало, још пре панчевачке цркве дакле 1826 године. Данас радим опрезно и мотрим на све, а нећу да ми се после сто година нађе мана или погрешка. Мене није имао нико да овако подучава и ја сам се сам овом научио. Вами нека служи ово за лекцију ако мислите што да научите“. Са Константином Данилом поново сазнајемо колико су наши преци озбиљно и дубоко разумели живот, какве су високе циљеве себи постављали и колико су људски били у њиховом остваривању.

[/restrictedarea]