Замке „једине алтернативе“

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

Недавно је процурио један од строго чуваних докумената ЕУ, обележен ознаком „само за интерну употребу“, анализа у којој су мозгови ЕУ покушали да докуче зашто је Исланд у последњи час прекинуо преговоре са Бриселом о чланству у Унији

Сви се повезују у веће и велике блокове, нико више не може преживети сам. Независност је илузија које се треба одрећи чак и по цену сопствене територије. И зато је Европска унија „једина алтернатива“ за све европске земље. То је мантра што се намеће и све упорније понавља, иако ништа од реченог – није тачно. Чланство у ЕУ може, наравно, донети и неке користи. Али корист зависи пре свега од цене самог чланства. Примери појединих држава, попут Норвешке, Швајцарске, Исланда  – показују да чланство није императив, а далеко од тога да је оно вредност само по себи. Штавише, управо пример Исланда доказује да је некад боље задржати самосталност уместо апсолутног подилажења економски посрнулој Унији.

 

ИСЛАНДСКА ЗАГОНЕТКА Недавно је један од строго чуваних докумената ЕУ, обележен ознаком „само за интерну употребу“, процурио на странице британског „Телеграфа“. У тој интерној анализи су мозгови ЕУ покушали да докуче зашто је Исланд у последњи час прекинуо преговоре са Бриселом о чланству у ЕУ и одлучио да остане самосталан. Један од фактора за преобрат про-ЕУ расположења Исланђана је свакако била „банкарска криза“, када су, притиснути од стране Велике Британије да британским банкама под хитно врате нарасле дугове – одлучили да то неће учинити. Британске банке, које су спекулисале надајући се уносној берби капитала, нудећи Исланђанима примамљиве, јефтине и неосигуране кредите, морале су да се суоче са високим цехом испорученим од владе у Рејкјавику. Освета лондонског Ситија није била блага – Исланд се преко ноћи суочио са нестанком страних кредитора, па су се акције домаћих предузећа срозале на берзи на десетину претходне вредности. Упркос болним резовима, Исланду је требало само неколико година да се опорави и данас бележи завидан пораст како БДП-а тако и запослености, за разлику од држава тзв. еврозоне.

Суочене са исландским НЕ, еврократе су се бациле у потрагу за објашњењем зашто је мали Исланд залупио врата ЕУ и радије одабрао пут развоја мимо Уније и без диктата из Брисела. Најзанимљивији део извештаја је онај где се констатује да Исланд, јер је мала држава, има предности које би – изгубио уласком у ЕУ. Познато је да је Исланд хтео да заштити своје рибаре и да је то један од разлога за одбијање европске улазнице за пуноправно чланство у ЕУ. Али то није све. Исланђани су дошли до закључка да би уласком у ЕУ сувише изгубили не само у домену у којем би тржиште морали да отворе за конкуренцију из Европе него пре свега зато што би део тржишта, захваљујући ригидним правилима ЕУ – морали да „затворе“. У поверљивом извештају је други део исландских интереса оквалификован као „дефанзивни“. Зашто?

„Дефанзивни интереси“ се у терминологији преговарача о трговинским споразумима односе на секторе што нека држава жели да заштити од конкуренције споља. У супротности са њима су „офанзивни интереси“, значи подручја у којима нека страна пристаје да буде изложена заједничком тржишту. Исланд је, као отворена економија, имао релативно мало заштићених сектора. А то му омогућава да „лакше склапа споразуме о слободној трговини са великим трговинским партнерима“, упозорава поверљив документ ЕУ. И прогнозира: „Очекује се да ће последњи споразум о слободној трговини, који је закључен 15. априла између Исланда и Кине, повећати извоз у Кину и истовремено укинути дажбине на увоз готових производа. Ради се о првом споразуму о слободној трговини између неке од европских земаља и Кине. Други споразум, такође склопљен са Кином, био је потписан и од стране Швајцарске, јула месеца.“

[restrictedarea]

У том грму лежи зец. Не само да мале државе очито могу да преживе саме него и „отварање“ њиховог тржишта за ривале из ЕУ (где су пољопривредни производи субвенционирани) за њих може бити штетно, чак погубно. Брисел се сада први пут суочава са чињеницом коју је већ уочио Рејкјавик, а то је да за државе величине Исланда и мање – још већа штета (у случају уласка у ЕУ) може проистећи од „затварања“ тржишта према државама ван Уније а што претендују да постану велики трговински партнер у будућности. Исландска поука нас подсећа да је некад боље бити изван блока и самосталан, уместо безглавог уласка у гломазну организацију каква је ЕУ, што свима намеће иста правила игре која, наравно, одговарају пре свега највећим „играчима“ – у конкретном примеру Немачкој и државама са развијеног европског севера. Државама које су сада у фази „преговора“ о чланству са ЕУ те чињенице нису најјасније а Брисел сопствена сазнања на ту тему вешто крије, што доказује и строго „интерни“ карактер поменутог документа. Европски званичници и домаћи промотори евроинтеграција јавно истичу само предности европског тржишта али не и цену баријера које је ЕУ подигла према осталом свету. Само у интерним и поверљивим документима стручњаци ЕУ признају да мале државе што одаберу да остану ван евроинтеграција – пролазе кудикамо боље од оних које су ушле у коло са ЕУ.

 

ОГРАНИЧЕЊА И ОПАСНОСТИ ЕУ за све чланице прописује правила која не дозвољавају изузетке – изузев у случају великих држава што речена правила без зазора газе, као нпр. Немачка која је некажњено прекршила правило о прекорачењу буџетског дефицита. Није тајна да би се тако и Србији могло десити, ако постане члан ЕУ, да буде присиљена да на сопственом тржишту „брани“ интерес нпр. италијанских или француских текстилаца и да се зато одриче слободног приступа на највећа и најбрже растућа светска тржишта у Кини, Русији или Индији. Пошто Србија не спада у ред „великих“ држава, неће јој бити допуштено да крши правила ЕУ, мораће да се повинује сваком захтеву. При томе треба имати на уму и чињеницу да светски тренд није сврставање држава у трговачке блокове. Пре пола века је на свету било 115 држава, данас их је 193. Већина није део неког посебног наднационалног блока. Упркос томе, неке од најмањих држава на свету имају веома високе стопе раста и бруто друштвеног производа. То су Лихтенштајн, Катар, Макао а у исту категорију успешних (иако већих габарита) спадају и Швајцарска, Аустралија, Удружени Арапски Емирати, Кувајт…

Пристајање на ограничења није једина опасност што се крије на путу Србије у ЕУ.  Много опаснија је чињеница да Србија хрли да уђе (кроз осам до десет година) у радикално другачију ЕУ од оне коју познајемо сада. Велика Британија, сва је прилика, неће успети да испослује измене оснивачких уговора у правцу „конфедерализације“ ЕУ. Уколико неких промена уопште буде, извесно је да ће ићи у правцу веће централизације и формирања језгра „централних“ (тзв. „старих“ ЕУ демократија) насупрот остатку, такозваним „периферним“ државама са обода ЕУ. Таква Унија би, с бирократске тачке гледишта, свакако била ефикаснија, али би често била у сукобу са властитим грађанима а пре свега са чланицама ЕУ „другог реда“. Такве процесе откривају и резултати последњег „Галуповог“ истраживања, према којем је поверење грађана у институције ЕУ поново на историјском минимуму. Само у Белгији, Немачкој, Данској и Луксембургу, дакле у четири од 28 чланица ЕУ, актуелно вођство Уније ужива подршку јавности већу од 50 одсто. Подршка врхушки из ЕУ је најнижа у тренутно председавајућој Грчкој (19 одсто) Кипру (21 одсто) и Шпанији (27 одсто).

ЕУ ужива скромну подршку и у Великој Британији (29 одсто) Шведској и Чешкој (по 30 одсто). Од 2008. године, када је почела криза, подршка лидерима ЕУ је опала и до 32 одсто, рецимо у Шпанији. Претходна „Галупова“ истраживања показују да око 60 одсто грађана у државама ЕУ сматра да постоје „боље алтернативе од политике штедње“ и да би заправо било најбоље баталити такву политику. Тим подацима треба додати и најновије, које је обелоданила комесарка за унутрашње послове ЕУ Сесилија Малмстром. Њен извештај о стању корупције у 28 земаља чланица открио је поразан податак да у ЕУ због корупције сваке године „ишчезне“ у приватне џепове око 120 милијарди евра. То је безмало једнако износу укупног европског буџета!

Следи ништа мање поразан податак да у Европи нема сектора без корупције која, по речима саме комесарке – „одузима дах“. На страну лицемерје скривено у презентацији наведених података – комесарка и њен тим су пренебрегли да помену да је и рад европских институција у добром делу оптерећен корупцијом или је чак и њен извор, против чега Унија не чини ништа, иако се заклиње у беспоштедну борбу против корупције. Мало ко зна да извештаји о потрошњи европског буџета нису били верификовани још од 1994. године од стране независних финансијских ревизора, услед чега су финансије саме ЕУ, благо речено – неуредне. За илустрацију – словеначки посланик у Европском парламенту и некадашњи министар спољних послова Зоран Талер је пре три године био ухваћен са „рукама у мармелади“ када су га снимили новинари „Дејли мејла“ који су европосланицима нудили мито како би лобирали за интересе фиктивних предузећа. Талера је камера ухватила у тренутку пристанка да у парламенту прогура неколико амандмана за почетну цену (ах, ситница) од 100 хиљада евра. Он је био један од четворице европосланика што су упали у замку. Да смањи бруку, његов случај је одмах почео да истражује „Олаф“, европска канцеларија за борбу против корупције. После неколико месеци су европски стручњаци за борбу против корупције саопштили да у случају Зорана Талера нису нашли ништа спорно. Потом је словеначка Комисија за борбу против корупције свеједно означила Талерово поступање као коруптивно, а тужилаштво припремило оптужницу. Талер је прошле седмице признао деликт и погодио се са тужилаштвом. Казна: 35.000 евра мора да плати у добротворне сврхе (за дечју болницу у Љубљани) и две и по године „викенд затвора“ (који ће служити крајем сваке седмице). Плус: пет година забране бављења јавном службом.

Наравоученије? Ако описаној слици ЕУ додамо и територијалне захтеве који су, као такви, први пут током преговора о чланству у Унији наметнути једној потенцијалној држави чланици (Србији – у погледу признања државе Косово) онда све наведено, а нарочито пример Исланда, представља озбиљну опомену за власт у Београду. У данашњем свету су забрањена било каква територијална „проширења“, па државе и у будућности могу да рачунају да ће развој базирати само на ресурсима које имају. Онај ко се у име било каквог политичког пројекта, па и пројекта ЕУ, одрекне дела територије властите земље – угрожава и њену будућност. Зато се одговор намеће сам од себе: поука је да чланство у ЕУ носи бројне замке и зато наводна „повољност“ чланства зависи од неизвесне цене уласка Србије у ЕУ.

Барозо, скрајнути „херој“

Председник Европске комисије Жозе Мануел Барозо недавно је у Шпанији примио престижну Награду императора Карла V, „великог ујединитеља Европе“. Карло V је иначе остао познат по томе што је у крви угушио све побуне и 1520. године увео апсолутизам у царству. Сва права, па и право власништва, била су у то време толико угрожена да су судови продавали право на „имунитет пред судом“ а популација је драстично опадала све до 17. века. Барозо је награду која носи име „првог великог Европљанина“ добио због „напора на унификацији Европе, рада у интересу грађана и њиховој партиципацији у процесу европских интеграција, као и зарад настојања да Европу приближи њеним грађанима, при чему увек поставља опште добро изнад личних интереса“. Неки коментатори су саркастично приметили да је награду (која носи име по једном од највећих европских апсолутиста) примио Барозо – некадашњи маоиста, док су други упозорили да у Шпанији, Португалији, Грчкој, Кипру, Ирској и другим „периферним државама“ ЕУ – Барозови напори нису пропраћени овацијама народа. Напротив. Када је Ирска у децембру успела да се врати на тржишта новца без програма „ЕУ тројке“, Европска комисија је то прогласила великим успехом, иако је Ирска остала до гуше у дуговима. Комисија је то прегнуће желела да овековечи у Даблину. Новинар Том Галагер пише у листу „Коментатор“ да од церемоније на крају није било ништа, јер је влада у Даблину саопштила шефу Европске комисије да би Барозово присуство на свечаности могло штетити шансама премијера Енде Кенија на предстојећим изборима. buy viagra online займ где не отказываютзайм картазайм без ки