Почетна / Култура / Вашар таштине 86. пут

Вашар таштине 86. пут

Пише Владислав Панов

Како се процењује, ове године ће се одлучивати „између велике прљавштине и велике лепоте”, јер Оскаре ће наводно освојити продуценти филма „Дванаест година ропства“, глумци Метју Меконахи и Кејт Бланшет, режисер Алфонсо Куарон, „Велика лепота“ Паола Сорентина, а можда и осуђујући антиратни документарац „Прљави ратови“…

Ако ништа друго, организатори најважнијег светског медијског догађаја године када је реч о такозваној забавној индустрији, доделе награде Оскар Америчке академије за филмску уметност и науку, признали су да ипак има нешто мало важније. Због подударања са Зимском олимпијадом у Сочију, први пут је церемонија доделе Оскара померена за недељу дана и биће одржана 2. марта. Неважна ситница, али ипак пријатна када се узме у обзир неизмерна ароганција америчких целулоидних божанстава, чији је долазак, заправо, шетња по „црвеном тепиху“ пред улазак у дворану Кодак театра у Лос Анђелесу уочи лицитирања именима добитника Оскара, оно што је једино суштински важно тог великог дана препознавања најбољег од најбољег из годишње филмске продукције. Шепурење звезда у скупоценим одеждама не сме да омета неки тривијални пренос са олимпијаде. И пошто ипак не могаше да помере олимпијаду, ето, устукнули су мало. У своју корист, разуме се. Сада ћемо сви мирно и неометени спортским „ будалаштинама” моћи да их гледамо како се помпезно шепуре пред камерама. Вашар таштине, дакле, може да почне. Још једном. Осамдесет шести пут.

ЛАЖНА ПОЛИТИЧКА ШИРИНА То је, наравно, више вашар лажне политичке ширине. Може се лако детектовати у непрекидном инсистирању на провизоријуму померања граница деократских врлина кроз избор одговарајућих остварења којима се прорачунатим ангажманом отварају смишљено врата за награде. Као и на по обичају отрцаним, љигавим и неподношљиво снисходљивим провизоријумима активистичког душебрижништва према свима и свему што је у одређеном моменту помодно, па се ваде лажне сабље салонских бранилаца „исправних“ принципа, људи, историјских момената, народа, религија и боја коже. У баш таквом је принципијелном бављењу најисправнијом од свих исправих тема (историјом робовласништва у Америци) тим око „великог хита“, „Дванаест година ропства“, усмерио прегалачке активистичке и „ово је права историја“ напоре не би ли као фаворит ушао у трку за награду која би филму требало да донесе заслужено светско препознавање и одобравање „црне ствари“ (афро-америчке) што из овог, иначе много пута на филму већ виђеног контекста треба да израсте у политички став, а он у основу борбе за право на преправљање историје и даље продубљивање већ дуго инсталираног генерацијског греха белог човека. Америка и даље, дакле, води расне битке и упорно се упире да докаже да је далеко одмакла у проветравању вековних заблуда. Црнопуто становништво, и даље већином на дну друштвеног поретка велике нације, овим филмом, готово сигурно са бар неколико најважнијих Оскара од девет номинација, добија доказ макар реторичке политичке коректности потомака белих угњетавача. Данас, уосталом, сви они заједно робују незнаним аждајама Новог светског поретка па им овакво препознавање историјске неправде и није много значајно. Бар не у свакодневном ратовању за опстанак. Мада, одвраћа мало пажњу од данашње робовске агоније, а то је сврха оваквих филмова.

По броју номинација, међутим, „Дванаест година ропства“ надмашују лаганији филмови. Коначно, заиста реалистични и технички на паметан начин, савршено одрађени СФ, „Гравитација“ и трилер комедија „Жаока“ двадесет првог века, „Америчка превара“ (мада, приметне су и „позајмице“ из других филмова, посебно Скорсезеовог „Казина“) ни криви ни дужни добили су чак по десет номинација. У свету у којем се за све питају кладионичари, међутим, номинације углавном нису сигурна карта до награде. Квоте говоре оно што сви знају од када се чуло за „Дванаест година ропства“ – антиропски филм црнопутог Стива Меквина је сигуран тип за остварење године.

[restrictedarea]

СИГУРНО „КАО ВРАТА” Занимљиво је да су прогнозе за режисера године на страни Мексиканца Алфонса Куарона, аутора „Гравитације“, вероватно због тога што је освојио Златни глобус као режисер године. Још једна омиљена холивудска тема – смртно болесне особе, посебно од сиде, обрађена кроз судбину оболелог родео јахача с дна социјалне лествице Америке из осамдесетих година прошлог века, донела је за рад у филму „Пословни клуб Далас“ протагонисти Метјуу Меконахију номинацију за Оскара, по свим прогнозама сигурну „као врата“. Заправо, поред горепоменуте за најбољи филм године, ова номинација има највеће шансе да се материјализује у награду. По квотама кладионичара, одмах иза је номинација за најбољу женску улогу Кејт Бланшет за насловни лик драме Вудија Алена „Тужна Јасмин“. Та би награда била истинско и ретко сасвим заслужено препознавање нечијег врхунског рада од стране Академије. Иако је конкуренција ове године међу глумицама врло јака (изузетне улоге су оствариле и њене старије ривалке Мерил Стрип и Џуди Денч, али и Сандра Булок) Кејт Бланшет ипак не би требало да сумња у успех. Прескакање Бланшетове би било чудо, чак и за пословично недоследне гласаче који бирају оскаровске лауреате.

И док су недоследности, повлађивања помодним критеријумима и поравнавање рачуна из прошлости, као и многе друге ствари што немају везе са поштеним вредновањем филмског стваралаштва очевидно присутни и ове године (Вуди Ален није номинован за Оскара као режисер већ опет само као сценариста?) када је реч о номинацијама за најбољи документарац године, десио се скоро невероватан изузетак.

НЕВЕРОВАТНА НОМИНАЦИЈА Међу номинованима се обрео и филм о којем смо недавно писали, „Прљави ратови“, што готово до шока отворено говори о правој мотивацији покретања америчке војне машинерије, о прљавштини иза сваког од ратова у којима су учествовали, од Другог светског рата наовамо, а посебно у протеклој деценији. Само његово промовисање у номиноване за Оскара је невероватно. И да је случајно, опет представља доказ постојања поштених антиратних снага либералног Холивуда, што се, окупиране заштитничким ставом према хомосексулацима и „обојеним“ становницима, понекад окрену и суштинским социјално-политичким проблемима. За нас је филм интересантан иако само посредно говори о америчким ратним прљавштинама везаним за нашу земљу, јер је један од аутора, Џереми Скејхил, био усамљени поштени извештач о злочинима над Србима на Косову и о организованом покривању и прећуткивању од стране међународне заједнице које је остало актуелно и данас. Интересантно је, иначе, да се највеће шансе за освајање Оскара за најбољи страни филм коначно дају једном неполитичном и уметнички супериорном филму, „Великој лепоти“ Паола Сорентина, аутора, поред осталог, чувеног „Дива“, о каријери најконтроверзнијег и најдуговечнијег италијанског политичара, Ђулија Андреотија. „Велика лепота“ би се могла назвати и „Див 2“, али без Андреотија. Истоветно визуелно супериоран, он се бави истим друштвеним и социјалним круговима Рима описаним у „Диву“, али на вешт начин политику поништава и смењује – великом лепотом! Баш оном што недостаје нашем свету и времену без обзира с које стране универзално тријумфалне ружноће били. Добре шансе да се наметне као страни филм године, захваљујући изузетном квалитету и, посебно, маестралној улози данског интернационалца Мадса Микелсена, има и данска драма „Лов“. Она кроз страшну судбину учитеља једног месташца у Данској вешто, темељно и застрашујуће отворено даје слику хипокризије савременог друштва најнапреднијег демократског света смртоносно испраног мозга дикатуром Новог светског поретка. Далеко је ово од велике лепоте али је, северњачки оштро и брутално сликовито, вредно због опомене. За оне који знају да је препознају и разумеју. Оскар за оба филма био би најправеднији исход.

Пуцају робовски ланци у корист Холивуда

Америчко-британски филм „Дванаест година роб“ црнопутог Енглеза Стива Меквина, освајач Златног глобуса у категорији најбољег филма драме, један је од главних кандидата за овогодишње Оскаре, са девет номинација од којих је по свим прогнозама готово сигурна статуа управо за филм године.

Претпрошле године су два продукцијски велика филма из Холивуда, сваки на свој начин, дотакла тему ропства. „Линколн“ Стивена Спилберга и „Ђангова освета“ Квентина Тарантина. Оба филма су имала да задовоље незајажљиве и грамзиве апетите како када је реч о наградама, тако и о успеху у згртању милиона. Тарантино је у овом последњем био успешнији. Ипак, иако надобудни и арогантни у доказивању просвећених стремљења, када је реч о поменутој теми, оба су услед горепоменуте примарне мотивације остали ангажовано недоследни и недоречени, па је тема ропства и даље скрајнута у ћорсокак америчке филмске историје либералног отварања свих шкакљивих тема из њиховог идеалног света за све и свакога, без обзира на било какве разлике укључујући и оне у боји коже. Ропство је тема која се све чешће и све бруталније по белце окреће у бубњу могућих тема великог Холивуда. Доскоро се рециклирала и дорађивала на индиректан начин, без интенције да се заиста направе таласи, да се аналитично уђе у тај стравични део њихове историје како би се коначно поставили реалистични и уверљиви оквири „белог греха и срама“. Неправду, наводно, исправља управо америчко-британски филм „Дванаест година роб“ црнопутог Енглеза Стива Меквина, освајач Златног глобуса у категорији најбољег филма драме и један од главних кандидата за овогодишње Оскаре, са девет номинација, од којих је по свим прогнозама готово сигурна статуа за филм године.

Баш као што сугерише наслов, филм нам показује судбину главног јунака, испрва слободног црнца, који убрзо упада у ропство и с њим у дванаестогодишње страдање у настојању да се по сваку цену поново домогне слободе. Меквинова драма о робовласничкој ери Америке треба да делује реалистичније, бруталније, немилосрдније и према историји и према гледаоцима од свега што је пре снимљено. Коначно, тврде поборници, ова драма је најпре сасвим искрена у третирању никада потпуно угашене теме, чија контроверзност и даље узбуђује духове. И док, додуше, у данашњим модерним друштвима постоји суптилнији и шири облик практично робовског експлоатисања људи у идеализмом офарбаном „просперитетном“ либералном капитализму (рецимо, исцрпљујуће ринтање скоро без накнаде и радног времена малолетних радника по тајним подрумима Кине и многих земаља „трећег света“ у корист великих западних компанија) у филмовима забавне индустрије који се окрећу прохујалим временима, центар пажње је усмерен према боји коже, а не боји новца. И зато неизбежно скрећу пажњу на себе. Чак и када су лоши и неискрени у правим намерама и мотивима. Е, па, скоро да су једногласне оцене, Меквинов филм је коначно „онај прави“. Он поставља нове границе у третирању проблема ропства и самоуверено их смешта баш тамо где никада нико није сањао да могу да буду постављене, а многи никада нису ни желели да то буде учињено. Другим речима, Спилбергови и Тарантинови борци за ослобођење робова су као карикатуре у односу на црначки вапај у ланцима белог човека, који је брутално реалистично презентовао Меквинов филм. Тешко да је тако, али се тако продаје и прима, занимљиво, од свих. Иако је и овом приликом тема робовања у америчкој историји само индиректно дотакнута, опет без суштинског уплива у срж проблема и историјско-политичких њених конотација. Катарза, макар само филмска, наследника робовласничке Америке се ни сада није догодила. Није, јер се није догодила ни она важнија, политичка и историјска. Америчко друштво се није на прави начин суочило са бруталном историјом експлоатације црнопутих сународника који су за сада профитирали једино на приморавању грађанства да се у опхођењу према њима држи политички коректног новоговора. Уосталом, политике ропства и профитирања од робовласничког односа Америка и њен глобалистички капитализам се нису одрекли ни данас. Нема сумње да ће успех филма „Дванаест година роб“ и силне награде што га прате инспирисати на сличан пут бројне пратиоце, са којима ће се можда покренути и цео талас наслова осуђујућег садржаја када је историјски контекст овог проблема у питању. Али је сигурно да, као што неће бити никакве катарзе, неће се ни осудити израбљивачки неолиберализам и грамзивост актуелног глобализма што је скоро цео свет претворио у армију робова, цинично се залажући за људска права, једнакост, правичност и сличне декларативне идеале у којима нико не ужива, нити ће икада.

Главне номинације

Најбољи филм

Дванаест година ропства

Америчка превара

Пословни клуб Далас

Гравитација

Она

Капетан Филипс

Небраска

Филомена

Вук са Вол стрита

Најбоља режија

Стив Меквин – Дванаест година ропства

Алфонсо Куарон – Гравитација

Мартин Скорсезе – Вук са Вол стрита

Дејвид О. Расел – Америчка превара

Алекзендер Пејн – Небраска

Најбоља главна мушка улога

Метју Меконахи – Пословни клуб Далас

Кристијан Бејл – Америчка превара

Брус Дерн – Небраска

Чиветел Еџиофор – Дванаест година ропства

Леонардо ди Каприо – Вук са Вол стрита

Најбоља главна  женска улога

Кејт Бланшет – Тужна Јасмин

Џуди Денч – Филомена

Мерил Стрип – Август: округ Осејџ

Ејми Адамс – Америчка превара

Сандра Булок – Гравитација

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *