Почетна / Колумне / Вашар гласова

Вашар гласова

Пише Драгомир Анђелковић

Изјашњавање народа у Србији се неретко налази у сенци изборних манипулација. Ако је касно да се бар са њиховим „оријенталним“ варијантама ухватимо укоштац пре 16. марта, нужно је да у пуној мери будемо свесни опасности од (пред)изборног шибицарењa и потом се постарамо да га што скорије ограничимо 

Један амерички сенатор из друге половине 19. века, остао је запамћен по изреци: „У политици су битне само две ствари. Прва – то је новац. Друга – не сећам се“. Тако је било, тако је и остало, бар када се ради о демократским државама. У ауторитарним и тоталитарним, јасно је шта је друга ствар. У питању је способност да се делотворно спроводи насиље над неистомишљеницима. Већ сам страх од реалности репресије, неретко и без ње, даје плодове. На страну идеолошки опијум који је у условима медијског монопола често довољан, тј. уз чију помоћ се тада много може постићи и без новца, и без принуде. Но, оставимо све то пострани. Пошто живимо у демократском систему – са свим манама што их има – вратимо се (зло)употреби новца у изборне сврхе.

 

ПОСМОДЕРНЕ ИГРАРИЈЕ Данас се током надметања међу странкама, јавно и тајно, купује свашта, од медијског утицаја, преко кандидата са потенцијалом, до постојећих посланика. То је само по себи лоше јер се, бар посредно, прекраја воља грађана. Уз то, и додатно се генерише корупција. Како перманентне партијске игре а не само избори много коштају, странке морају да прикупљају велика средства. Разуме се, велики део њих је ван легалних токова, а и они који легално дају новац политичарима, по правилу, од њих нешто очекују. Тако систем запада у врзино коло корупције. Када партије освоје власт, враћају дугове својим „инвеститорима“ на легалне и нелегалне начине. И то није све. Они што обављају „црне послове“ за рачун странака и сами се кваре. Када би требало да буду чувари реда морају да лове у мутном да би платили цех доласка на власт, тешко је остати имун и у вези са личним интересом. Напросто, рупе у систему се праве због враћања партијских „дугова“и затим дају лош пример и пружају могућност појединим функционерима да се и лично окористе.

Све ово важи и за развијене, као и за неразвијене земље а колика опасност произлази из тога, благовремено је, на основу вишедеценијског практичног искуства а не само теоријских опсервација, уочио творац модерног и више него напредног Сингапура, дугогодишњи премијер те земље, Ли Куан Ју. О томе је већ било речи на страницама „Печата“, али с обзиром на предстојеће изборе укратко да се подсетимо. Шта о том питању мисли концизно се види из његових политичких мемоара у којима износи став, да када се ради о борби против корупције, без смањивања потенцијала за испољавање тога на страначком терену, све друго је врло ограниченог ефекта и рока трајања.

У складу са таквим закључцима, у малом „азијском тигру“ деловало се и у пракси. Нема тих механизама контроле који уистину могу да проникну у дубине црних партијских токова новца, али показало се да је реално – путем драстичног ограничавања простора за предизборно рекламирање и „организовање“ јавности намењених испитивања рејтинга странака, те строге контроле информационе сфере од стране одговарајућих институција (и пробуђене јавности) у циљу умањивања прикривеног ПР-а – смањити потребу за њима. Резултат се постиже и финансирањем медија из буџета током кампања, како би се парламентарним и, у складу са одређеним моделима утврђивања њихове тежине, ванпарламентарним партијама, систематски обезбедио одговарајући простор (а он у Сингапуру чини доминантан део медијске пажње што им се посвећује током кампање).

[restrictedarea]

ИЗБОРНИ АНАХРОНИЗМИ Не тако далекосежне као у Сингапуру, али ипак извесне мере у истом правцу – тј. да се избори учине јефтинијим и тиме партије мање оптерећене потребом да нађу новац за њих – усвојене су и у неким другим пристојним земљама, од Швајцарске до Скандинавије. Лепо би било да се Србија на њих угледа, иако се не ради о нечему што је до данашњег дана постало стандард у већини чланица ЕУ, а камоли у плутократској Америци. С друге стране, ако Србија жели да уз све поменуте сенке што са демократијом иду, буде „нормална“ демократска држава, мора енергично да сузбије нешто друго. У питању је директна куповина гласова!

Једна је ствар, ма колико то било лоше, бити покварен у духу времена, а друго је када се комбинују архаичне и модерне мане. Баш то је случај у вези са политичком праксом (а и шире) у нашој Србији, као и немалом броју неразвијених земаља. Штавише, и у поменутом погледу као да смо се током протекле деценије све више кварили. Док се усиљено причало о тзв. „европеизацији“, заправо, на многим важним пољима међу којима је и изборно, ишло се уназад, ка неким формама политичког понашања које су већ деловале ако не превазиђено онда бар маргинализовано. Да је тако, најбоље се видело на прошлим општим изборима. Пре свега у вези са локалним изјашњавањем грађана, у мају 2012. године, у немалом броју средина гласовима се – можда и баналније него на врхунцу изборне купопродаје у Срба, почетком 20. века – трговало као на пијаци. Гласови су куповани и продавани, уз разрађене моделе контроле извршења договореног, за неколико хиљада динара. Тако смо у општинским и градским скупштинама добили партије које су прескочиле цензус а да, осим својих „власника“, немају праве чланове или симпатизере.

По присутности таквих али и сличних појава – типа оних да су на тадашњим скупштинским и локалним изборима наступале „мањинске“ , нпр. влашке или ромске странке, без, макар реда ради, и једног јединог лидера из редова тих националних заједница – дали смо пре нешто мање од две године, без патетичног претеривања, сраман допринос историји српског парламентаризма. А да ствари буду горе, тада додирнути политички понори, постали су уобичајена појава на локалним изборима понављеним током 2013. године. Ако се тако настави, ко зна шта нас чека на предстојећим парламентарним изборима? Можда и појава овдашњег „Бушманског фронта националног препорода“ те иницијатива да буде формиран Национални савет бушманске мањине у Србији? Или пак да неко полујавно понуди и бонусе за куповину „породичних гласова“ у пакету? Варијације изборних манипулација су прекобројне а Пандорина кутија је већ увелико отворена.

 

ИНИЦИЈАТИВА ТРЕЋЕ СРБИЈЕ Да Србија не би постала баш потпуно – да се послужим речима Јована Јовановића Змаја – „краљевство Јутутуту“, крајње време је да се енергично крене у борбу са наслеђеним изборним девијацијама. Ако ускоро не почне њихово сасецање, ко зна колико ће нарасти поменути коров. А већ и сада он делује трагикомично, те лучи по друштво врло отровне супстанце. Зато је јако лоше што дужну пажњу политичке и шире јавности није привукла релативно недавно пласирана а врло добра иницијатива „Треће Србије“, политичке организације а сада, бар фактички, и нове политичке странке.

У поменутој „Иницијативи за процесуирање, сузбијане и спречавање прекрајања изборне воље грађана“, захтева се од надлежних судова и тужилаштава да „преференцијално и убрзано решавају“ све постојеће предмете у вези са кривичним деловима повезаним са куповином гласова и другим изборним злоупотребама. Уз то, тражи се да се у изборно законодавство уграде додатни механизми којима ће бити санкционисани кандидати који на криминалан начин, куповином гласова, дођу до свог мандата, односно да се систематском едукацијом грађана у вези са описаним подигне ниво њихове отпорности и јавне осуде када са макар ради о најбаналнијим видовима изборне купопродаје.

Србија, вероватно, још није у стању да се ефикасно ухвати укоштац са озбиљнијим, посредним и софистицираним, видовима истог. За то ћемо, будимо реални, морати да сачекамо да до тога, евентуално, дође у водећим државама ЕУ. Од „рафиниране“ политичке (зло)употребе новца за сада не можемо да побегнемо, а узгред буди речено она нема само медијску манифестацију већ се испољава, примера ради, и кроз бацање на „политичко тржиште“ лажних кандидата за парламент, тј. листа које имају за циљ само да некоме – у нашем актуелном случају најпре ДСС-у – одузму део гласова.

 

РЕДЕФИНИСАЊЕ СИСТЕМА Није реално да на садашњем стадијуму друштвеног развоја превазиђемо горе наведено, али већ сада можемо и морамо да се ухватимо укоштац са оним претходно описаним, по чему у изборној сфери подсећамо на најгоре афричке забити. Стога је битно да Иницијативу помињану пре мартовских избора озбиљно схвате државни органи и водеће партије, и када су начелно против актуелног ваљања по изборном блату, неретко, инертно пристају на искристалисана преварантска „правила“ игре, те тако цементирају оно што је потпуно труло у политичком систему Србије.

Без жеље за испразним моралисањем, тако нећемо далеко стићи. Без здравог изборног поступка илузорно је очекивати да ћемо добити и ефикасан правни, економски или било који елеменат система. Данас имамо здравији медијски амбијент за изборе него претпрошле године, те делује да више нема ни намере, па ни потребе владајућих да петљају са бројањем гласова као што је био случај 2012. Но, све то је тек корак напред ка оном што је неопходно да би добили иоле здрав систем. А његова изградња, уз неизбежно редефинисање (пред)изборних механизама, мора да буде императив у предстојећем периоду.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *