Све је исто, само Информбироа нема

Пише Миодраг Зарковић

Према насиљу у БиХ, овдашње ТВ станице су попустљиве онако како никада нису биле према било којој врсти чврстог отпора у Србији, али су зато према Сочију и Русији далеко оштрије и строже него и према једном домаћину неког спортског такмичења

Не зачу се реч „ултрадесница“ нити једног тренутка, у свим оним извештајима београдских телевизија о уличним нередима по Босни и Херцеговини. Чак је и Б92, самопроглашени детектор за „екстремизам“, изоставио оштрину у вестима. Нико од оних који су по Тузли, Зеници, Сарајеву и другим местима палили установе и каменовали полицију, није почашћен оценом да је вандал, екстремни десничар или клерофашиста – уврх главе се ишло до тога да је реч о „најљућим демонстрантима“. Штавише, камере Б92 су на лицу места бележиле изјаве демонстраната, од којих је један, примера ради, врло јасно правдао насиље:

„Нажалост, има нешто што се зове нужно зло. У сваком случају, ако су ово приватне институције владајућих олигархија које су довеле народ до пропасти, све што не вреди није лоше ни запалити, само им не треба дати да их реновирају нашим новцем.“

Реч „хулиган“ је додуше искоришћена, али само да би Б92 појаснила како у хулигане не могу да спадају ови што кидишу на полицијске снаге и бацају запаљиве коктеле на јавна здања. Спикер је, наиме, у вестима изговорио да протести трају „док хулигани користе хаотично стање и пљачкају трафике, радње и демолирају све објекте“. Дакле, хулигани су само они који „користе ситуацију“ да би пљачкали, али не и они који руше град.

Једнако безболан речник могао се чути и у извештају Б92 са уличних сукоба у Приштини, где су се студенти крвнички млатили са полицијом. И оданде су искључиво пристизали помирљиви изрази као што су „демонстранти“ и „протестанти“.

Ова нагла промена просто боде очи. У претходних шест година, тј. за време две последње владе, свако ко се у Србији јавно побунио против погубне политике државног врха и због тога био суочен са полицијском репресијом, бивао је на Б92 и осталим телевизијама са националном фреквенцијом изложен једногласним, најтежим осудама, или једноставно исмеван.

 

***

Док смо у извештајима из БиХ били ускраћени за етикете које су лепљене у сличним приликама раније, дотле смо у извештајима са Олимпијских игара у Сочију имали сасвим супротан случај: добили смо нешто што у јављањима са претходних спортских догађаја оволиких размера никада није било присутно.

Реч је о презиру према Русији и Русима, приметном првенствено у преносу свечаног отварања, које су коментарисали Радослав Симић и Светлана Даниловић. Посебно је Светлана Даниловић била спремна да неукусно и неприкладно вређа домаћине Игара, чему је била посвећена током цела три сата програма. Примери: већ на почетку је рекла да ће из представе која приказује руску историју бити изостављене „црне, мрачне стране те историје“ (никада ни о једној земљи домаћину неког спортског такмичења није била изговорена оваква увреда, па још у директном преносу); злурадо се ишчуђавала сваком ћириличном натпису који се задржао у кадру дуже од секунде; оцењујући да су редитељи отварања желели да покажу како је Русија урбана и како је савремена технологија стигла чак и у најзабаченије крајеве земље, није одолела а да не дода: „Да ли се слажемо са тим или не, то је индивидуална ствар“; на самом крају преноса, још је и закукала да је време да се све заврши пошто су „спортисти већ уморни“ – што је коментар који се такође не памти, иако су свечана отварања и ранијих олимпијских игара, како зимских тако и летњих, трајала приближно оволико.

Све је исто, само Информбироа нема.

[restrictedarea]

***

Садашњи градоначелник Лесковца, СНС-ов кадар, Горан Цветановић, приликом подношења кандидатуре за предстојеће изборе прочитао је своју биографију а снимак је постао хит на интернету, пошто ниједна ТВ станица не сме да прикаже тај урнебес, а напредњачка машинерија поново редом скида снимке са друштвених мрежа. Ево шта је генијални Цветановић, све помажући се са папира, дословце рекао о себи:

„Рођен сам 11. марта 1965. године. Усавршавао се у Великој Британији, у Лондону, годинама, у разним колеџима: Кембриџ, Хенсингс (sic) Хентенбери (sic) Оксфорд. Радно искуство: већ од својих тинејџерских дана, паралелно са учењем, едукацијом, образовањем, помагао сам својим родитељима који су се бавили приватним послом. Са поносом и љубављу могу да кажем да сам заједно својим родитељима, а и сам, учествовао у многим приватним пословима који су били први на овим територијама, од првих месара, односно производња роштих (sic) меса, и дао идејама многим успешним привредницима. Сећам се рецимо, када је била производња сокова, управо власник Пеђа `Златног трага` је био у суседном локалу и радио је трговину, тако да, јуче у разговору са њим каже: `Штета што ниси остао да се бавиш приватним послом, јер си имао и више идеје и више потенцијала, а и материјалне могућности, да постигнеш много више него ми који смо успели у овом приватном послу`. На `Роштиљади` сам први који је успео да Грке доведе овде и да неке производе из Грчке, од гироса до сличних специјалитета, пружим у оно време санкција и изолације наше земље. То је отприлике, онако, радно искуство кад је у питању сви могући послови. Па чак могу с поносом да кажем да сам у оно време, са једним од најбољих ортопеда Срђаном Стаменковићем, продавали грожђе на лесковачкој пијаци, били смо трећа година Медицинског факултета, и грожђе са мог приватног винограда – афусали, хамбург, кардинал, краљица и сличне сорте – где је у оно златно време гроз` и до два килограма износио… Касније сам радио као републички санитарни инспектор, врло кратко, једно шест месеци, није ми се допао начин на који се тај посао у то време радило.“

Једини део ове исповести који је Цветановић изговорио без замуцкивања и застајкивања јесте онај за грожђе. То је вероватно и једини који је потпуно тачан, па, за разлику од остатка баладе, не мора да га се стиди.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *