Слика с наличја

Пише Рашко В. Јовановић

Тамна пројекција прве деценије прошлога века у комаду „Наши синови“

Био је у праву Јован Дучић када је о драми „Наши синови“ Војислава М. Јовановића Марамбоа написао и ово: „Да је још у овој трагедији наших синова био виђен тај свет и с лица и с наличја, а не једнострано и само с наличја, да су ови бедни људи показани за часак и у оним тренуцима када и најгори људи ипак показују да су стварани по образу божјем; да на свима местима није цинизам био овако искључив, ја не бих умео наћи речи којима би се нахвалио ове књиге једног веома даровитог и интелигентног младог писца.“ Управо стога што је Јовановић понудио тамну пројекцију и то само два сегмента оновременог београдског друштва, гледаоци нису повољно примили „Наше синове“ приликом првог извођења у Народном позоришту 1906. године: након премијере дело је приказано још само једанпут. Разлог је врло једноставан: публици се нимало није свидела истинита властита слика, или како је Дучић написао, њена слика с наличја. Требало је да прође близу педесет година па да, 1966, „Наши синови“ дођу на сцену Југословенског драмског позоришта. Потом је и „Звездара театар“ 1995. приказао дело. И како видимо, прошло је 108 година до повратка „Наших синова“ на сцену Народног позоришта!

Можемо само поздравити идеју да се поново изведе комад „Наши синови“ и то не само зато што је реч о једном од првих домаћих натуралистичких дела намењених сцени него и стога што се, упркос свим примедбама, ради о добром драмском тексту, који може и данас бити занимљив позоришној публици. Полазећи од тачне претпоставке да су проблеми које Марамбо обрађује и данас актуелни, редитељка Тања Мандић Ригонат настојала је да драму о негдашњем животу у Београду оживи пре свега на документаристички начин, што у принципу одговара натуралистичком комаду. Да би убрзала ток извођења, сцену је поделила на два простора: на левој половини је убог и неуређен дом пуковника Остоје, који се налази на Чубури, на десној страни знатно раскошније обитавалиште трговачке породице смештено на Савамали. Редитељка уводи на сцену и самог Марамбоа: глумац који га тумачи све време је на позорници и говори дидаскалије и друга упутства и назнаке аутора, ближе се објашњавају поједине драмске ситуације. Поделом позорнице на две сцене, на којима се понекад и симултано игра, публици је пружена контрастна слика два београдска амбијента са почетка прошлога века. Невоља је само што фрагментарно сценографско решење Александра Денића не одговара натуралистичкој драми која захтева потпуност у приказу животног амбијента драмских јунака. Поред тога, представа је била лишена оживљавања угођаја појединих призора. Ако је амбијент гнезда пуковника Остоје, како духовито опсервира Дучић „једна несрећна кућа која нема свог домаћег огњишта ни интимне радости; кроз чију трпезарију и спаваћу собу као да пролази главна улица или царски друм; као кућа на којој никад нису затворени ни врата ни прозори, и у коју завирује цео свет“, имао на сцени адекватно организован простор, онда не можемо бити задовољни како је приказан амбијент дома газда Ристе – ту посебно мислимо на тамне ламперије.

Глумачка игра била је неуједначена и колебала се од елементарних натуралистичких исказа до покушаја стилизација различитих смерова. Представом је доминирала Наташа Нинковић која је као Лена остварила целовиту глумачку креацију: духовито је оживела добро ситуирану скоројевићку, пореклом однекуд са југа Србије, која се не устеже да саопшти своје мишљење о људима и да млађе „поучи“ саопштавајући им неумитне животне истине. Са несумњивим дикцијским мајсторством изговарала је праве тираде у дијалекту и стварала посебне комичне ефекте. То је била улога достојна памћења. Миодраг Кривокапић као пуковник Остоја доследно је градио лик тврдокорног официра школованог у Русији. Бранко Видаковић обојио је интерпретацију лика газда Ристе карикатуралним тоновима, док је Зоран Ћосић глумачки понајвише припадао времену комада. Ненад Стојменовић као Данило, иако се непотребно три пута свлачио и облачио, тактично је глумио младог декадента, успевши да ерупцију незадовољства оним што се дешава око његовог евентуалног брака убедљиво доведе до бруталног поступка као кулминације побуне. Од осталих глумаца истакао се живописношћу и непосредношћу израза Марко Јанкетић као Гиле, док су Бојана Бамбић (госпођица Наталија) и Љума Пенов (госпођица Каравилка) испољиле лепе певачке способности. Милутин Милошевић у улози Марамбоа био је неубедљив и ауторитативан. Остали учесници представе обављали су сценске задатке мање или више бледо и неизразито.

Треба указати да је редитељка одабрала музику различитих стилова, понајмање ону која би одговарала стилу епохе. Костимографска решења Олге Мрђеновић,, гледано у целини, исувише су била раскошна за натуралистички комад.