Сава и Симеон два света човјека

Пише Јован Делић

Два српска свеца – два оца и два сина – биолошки отац и син, Немања и Растко, и духовни отац и син, Сава и Симеон, на почетку су и у самим темељима српске историје, српске државе, Српске православне цркве, српске књижевности, српског језикословља, српскога права и српске медицине

Сваку прилику да говоримо о Светом Сави, а посебно да држимо светосавску бесједу, доживљавамо као велику Божју милост и благодат.

Посебно је узбудљиво говорити баш ове године, када стидљиво и, бојимо се, недостојно, недостојни обиљежавамо девет вјекова вјечног живота Стефана Немање, и то говорити у Краљеву, у библиотеци „Стефан Првовенчани“, надомак двију великих лаври Немањића – Студенице, мајке свих српских цркава и гробне краљевске цркве, и седмоврате црквене госпође Жиче, крунидбеног краљевског храма Немањића.

СРПСКО ГНИЈЕЗДО У БОГОРОДИЧИНОМ КРИЛУ /…/Династија Немањића, а поготово неки облици српске државности, старији су од Немање и Саве, али наше поузданије историјско памћење почиње са њима двојицом. Два српска свеца – два оца и два сина – биолошки отац и син, Немања и Растко, и духовни отац и син, Сава и Симеон, на почетку су и у самим темељима српске историје, српске државе, Српске православне цркве, српске књижевности, српског језикословља, српскога права и српске медицине. Два света човјека су почело свему и тешко је наћи народ којем на почетку свега стоје два свеца, отац и син. Зато њихов значај за српски народ и српску историју никад не можемо прецијенити. Они су нераздјелни и међусобно комплементарни; они су персонификација српске цркве, и државе, и народа. Ми немамо личности која је тако далекосежно и далековидо озрачила, па и пројектовала нашу будућност као што је то Свети Сава.

Нико тако није знао да процијени значај силаска са престола Стефана Немање и његовога замонашења – у исти дан замонашила су се у Студеници оба Савина родитеља, и отац Немања и мајка Ана – и посебан значај Немањиног доласка на Свету Гору и боравка на њој, као што је то знао Свети Сава. Вјероватно је и сам томе пресудно допринио.

Сава је дочекао свога оца у Ватопеду 1197. године, тада већ монаха и схимонаха Симеона. Од 1191, када је, вјероватно, дошао на Свету Гору и примио расу у Старом Русику, а потом се замонашио у Ватопеду, до 1197, када долази његов отац, Сава је већ био стекао углед и ауторитет. Знао је да ће тај углед и ауторитет нагло порасти доласком његовога оца, великог жупана и ктитора бројних манастира, сада духовника, и Сава је планирао да, са својим оцем, савије српско гнијездо у Богородичином крилу, да подигне српски манастир и заснује српско братство на Светој Гори. Отац му је у том послу био од огромне помоћи као искусан ктитор и градитељ, као богат човјек и као владарски и духовни ауторитет. Српски монаси Сава и Симеон били су људи са највећим ауторитетом на Светој Гори, што им је омогућавало проходност до највиших државних и црквених ауторитета. Тако је Свети Сава тражио и добио од византијског цара Алексија III Анђела у Цариграду 1198. године златопечатни сигилиј, а потом и хрисовуљу којом се запустјели и разрушени манастирчић Хиландар ставља под управу Симеона и Саве као потпуно самоуправни и независни манастир. Тако су Срби добили своју свету духовну тврђаву у Богородичином граду. Како тада, тако и данас: она траје преко осамсто година и трајаће, ако бог да, у вјекове вјекова. Ето шта могу два велика, света човјека.

Нико тако није знао да процијени и подигне углед и култ свога оца, посебно већ упокојеног, па онда као светитеља, и да га учини дјелотворним и моћним стубом цркве и државе и послије његове физичке смрти, као што је то знао Свети Сава. Он је подигао свога оца на небо и учинио га вјечним светиоником свога народа. Преносом његових моштију у Србију и измирењем своје браће над моштима Светог Симеона, Сава је свога оца учинио свецем заштитником братске снаге и љубави који ће се пред пресветом Богомајком – чији су култ обојица страсно подизали и његовали – молити и данас за нас грешне, завађене, властољубиве и сујетне.

[restrictedarea]

СПАСИТЕЉ И ОБНОВИТЕЉ Култ Светога Симеона највише је подигнут и овјековјечен књижевним дјелима Светога Саве која стоје на почетку и у темељима наше књижевности. Савиним књижевним дјелима – вели Димитрије Богдановић – „српска књижевност добија ону своју садржину која ће је учинити равноправним и активним учесником у књижевном животу православног словенског света.“

/…./ Сава је, пишући житије свога оца, дао овом жанру лични печат. Он је у српску књижевност увео поетичко начело сажетости и једноставности („Зато ћу о овом укратко изложити, да се не умножи писање.“) значајно редукујући реторичност и торжественост, уносећи чак непосредан и интиман тон по којем се препознаје близак свједок и пратилац Симеона Немање, учесник у његовим животним збивањима, па је тачна оцјена Милана Кашанина да ниједан наш стари животопис „није тако срдачан и човечан као Немањин животопис који је саставио Свети Сава“. Та биографија је „непосредна као усмена прича и интимна као дневник“.

/…/Житије и почиње ријечима које означавају Студеницу и ктиторским подвигом Стефана Немање:

„Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и када је он ловио овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај на покој и умножење монашког чина.“

Потом слиједе врло важне реченице којима се инсистира на легитимитету Немањине владавине и његове државе. Сам Бог је поставио „овога триблаженога господина нам и оца, овога самодржавнога господина, нареченога Стефана Немању, да царује свом српском земљом“ да би спасио народ и спријечио људску пропаст.

Немања је обновио „очеву дедовину“ и подигао „пропалу своју дедовину“. Он долази као спаситељ и обновитељ; Очева дедовина му легитимно, по насљедству припада. Немања је, дакле, свој на своме; он подиже „пропалу дедовину“, шири је и утврђује; уцјеловљује је и чува јој границе; доноси мир и благостање. Идеја легитимног права Немањиних историјских настављача на српски трон жива је до дана данашњега; жива и обавезујућа. На њој посебно инсистира Његош, оспоравајући Турцима легитимитет на српски трон; она је дио Његошеве историјске свијести и аргуменат у спору са Турцима. Турци су „неправо“ узели српски трон и нелегитимно држе крвави скиптар:

На трон сједиш неправо узети,

Поносиш се скиптром крвавијем.

Владајући тридесет и седам година и сачувавши државу „целу и ни од кога повређену“, постао је „ваистину диван и страшан (…) свима који живе око њега“. Он је, уз то, оличење врлине: показао је благовјерност и друге благовјерности учио; подигао је манастире, осветио цркве, слушао светитеље, поштовао свештенике, гајио смјерност и љубав, давао наду безнадежнима, штитио и хранио нишче и убоге, помагао удовице, био мајка хромим, немоћним, глувим и нијемим, дијелио милостињу поставши тако „Авраам странопримац, земаљски анђео, небески човек“.

Сава пореди свога оца са највећим старозавјетним личностима: има Соломонову премудрост, Давидову кроткост, Јосифову добру нарав. Он је чак боговидац, као Мојсије. Све је стекао „Божјом помоћу и својим трудом“. Он је миротворац који „сатвори себи пријатељем великога цара грчкога, Богом венчанога кир Алексу Комнена, и узе његову кћер за благороднога и љубљенога сина Стефана, кога и одреди да му буде намесник“.

„ПАЗИ ОВАЈ МОЈ ИЗРАИЉ“ /…/ Немања, као и Сава, осјећа недовољност и ефемерност царства земаљског и усмјерава цијело своје биће према спасењу, односно према Царству небеском. Избор Небеског царства за Србе су већ обавили Свети Сава и Свети Симеон, а Косовски завјет га је као Страшни суд потврдио и запечатио жртвеном крвљу и страдањем. Тај избор је дубоко хришћански и није знак никаквог српског лудила, већ је оријентација међу вриједностима.

Ова идеја је још јасније, оштрије и прецизније изражена у двема готово истим строфама у Служби Светом Симеону:

Оче преподобни,

мимоишао си царство земаљско,

изабрав богатство – речи свете

а њих си изволио да чуваш,

оставив супругу и чеда

и све земаљске красоте,

изашав у Гору Свету

с анђелима Богу служиш,

моли се Христу непрестано

за творитеље твога спомена!

Варијација ове строфе јавља се као завршна строфа цијеле Службе, добија повлашћено мјесто и функцију поенте. Избор Свете Горе и Служба Богу претпостављени су престолу Царства небеског:

Преподобни оче,

мимоишао си земаљско царство,

изабрао си богатство – речи свете

и њих си изволео да чуваш,

оставив супругу и чеда

и све земаљске красоте

и у Гору Свету изашав

с анђелима Богу служиш,

Оче Симеоне,

не престај да се молиш Христу Богу

за творитеље спомена твог.

Ријешен да одступи од престола и да посљедње године свога живота посвети духовном подвизивању и спасењу, Немања сазива „своју благородну децу и све изабране своје бољаре, мале и велике“ да им саопшти своју неопозиву одлуку да их поучи врлинама./…/ Уз то их обавезује да не заборављају „учења свога и правовернога закона, који сам ја установио“, и саопштава им своју одлуку о повлачењу са престола, што изазива ридање синова и бољара и молбу да их не оставља.

За насљедника Немања именује средњега сина Стефана и благослови га „као што благослови Исак Јакова“. Сам Немања ће сину Стефану за узор поставити другу библијску личност – Јосифа:

„Чедо моје љубљено, пази овај мој Израиљ, и пази на њега, водећи га као јагње Јосиф.“

/…/ Сава се пита како да назове свога оца нижући серију реторских питања, јер се богатство и разноврсност једне тако снажне, сложене и разним даровима обдарене личности не може изразити једном ријечју:

„Ваистину, у недоумици сам како да га назовем. Да ли господином добрим? Да ли учитељем праве вере? Оцем благим? Пастором, који вером напаса предано му стадо? Просветитељем цркава и учитељем добрих обичаја и који вазда пребива у молитвама? Да ли преизобилним служитељем и љубитељем ништих? Да ли наставником праве вере и учитељем добре вере и чистоте, светилом васељене? Да ли наставником пуним вере и узором кротости и поста? Да ли наставником премудрости и смислодавцем и укротитељем немислених? Да ли чуваром стада свога и премудрим бранитељем свију оних који живе око њега? Јер ваистину ово све догоди се на њему. ‚Јер беше пун премудрости и разума, и благодат Божја беше на њему‘.“

Именовање није ствар етикеције или израза учтивости и поштовања, већ изражавање саме суштине бића. Њиме се потврђује права, необухватљива природа свечева и његове светости. То видимо и на самом почетку Службе Светом Симеону, у првом непосредном обраћању свецу, у својеврсној инвокацији:

Преподобни оче,

добру си нашао лествицу

којом узиђе на висину,

којом и стече Илија колесницу огњену,

но он усходиште другима не остави,

а ти по смрти својој

у отачаству ти показа пут царевима,

небески човече,

земаљски анђеле,

светилниче отачаству ти,

Симеоне блажени,

моли се за спасење душа наших!

ПРИМИЦАЊЕ СМРТИ, УЗДИЗАЊЕ У СВЕТОСТИ /…/ Симеонов одлазак на Свету Гору мотивисан је монаховом жељом да се уздигне на виши духовни степен и да се придружи најмлађем сину „кога љубљаше изнад свих“. Сава описује себе као грешног и од оца одбјеглог, а оца Симеона као доброг пастира који ће наћи своје „заблудело јагње“, узети га на раме и привести Богу. Симеон полази у Свету Гору 8. октобра 1197. године, а стиже у манастир Ватопед 2. новембра, гдје налази „жељено заблудело своје јагње“ и узима га у своју службу.

/…/Најљепше и најтоплије странице Савинога Житија Светог Симеона припадају опису свечевог кратког боловања и смрти. Свети је боловао од 7. до 13. фебруара по јулијанском календару, „не окусивши хлеба ни воде, само се сваки дан причешћиваше светим и пречистим тајнама, телом и крвљу Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа“.

Већ прво Немањино обраћање Сави препуно је родитељске топлине и бриге; интимни тон потиснуо је свечани:

„ Чедо моје слатко и утехо старости моје, сине (…).“

Слиједе родитељски савјети и брига за душу, проткани цитатима из светих књига. /…/ У опроштајном благослову отац ставља акценат на Царство небеско, не пропуштајући да истакне да је Сава први кренуо монашким светогорским путем:

„Благосиљајући, благосиљам те! Господ Бог благословен и поспешиће спасење твоје, и нека ти место земаљскога даде благодат и милост и царство небеско, и нека исправи пут течења твога, којим раније од мене потече, имајући нераздвојну са собом, овде и тамо, моју иако грешну молитву!“

Савин одговор је дирљив, пун захвалности, али и осјећања гријеха према родитељу, са свијешћу о смртности гријеха:

„Многих и великих дарова насладих се од тебе, блажени господине мој, Симеоне! Заборавих све, ја јадни и неблагодетни, помешах се са несмисленом стоком и уподобих се њима, бивајући убог добрим делима, а богат страстима, пун срама, лишен слободе у Бога, осуђени од Бога, оплакани од анђела, на смех бивајући бесима, обличаван од своје савести, злим делима својим посрамљен. И пре смрти мртав сам, и пре суда сам себе осуђујем, пре бесконачне муке сам себе мучим очајањем. Због тога, припадам ка пречасним ногама твојим клањајући се, не бих ли ја, неисправљени, због твојих пречасних молитава, неко мало олакшање добио у страшни онај долазак Господа нашега Исуса Христа!“

Симеоново примицање смрти, упркос физичкој немоћи, јесте непрестано уздизање у светости: он, прво, прашта, па благосиља; затим тражи духовника и причешћује се; потом тражи икону Пресвете Богородице да би њој душу предао; онда моли да га син положи на расу и да му стави камен под главу као кад се монах припрема за погреб. Када је изгледао најнемоћнији, увијен расом, непрепознатљив, лишен сваког трага физичке и владарске моћи, без гласа, Свети Симеон је достигао највећу тачку свог духовног уздизања и угледао је у предсмртним тренуцима лице самога Господа Исуса Христа и тражио да се пјева Господу хвалоспјев.

/…/Али Свети Симеон живи свој свети, бесмртни живот и послије уснућа и погреба. На молбу браће Стефана и Вукана, Сава отвара очев гроб, налази цијело његово нетрулежно тело, свечеве мошти преноси у Србију, у Студеницу. Сава пореди своју браћу са Јосифом који је узео тело свог оца Јакова из Египта и пренео га у земљу. Опет је себи одредио епизодну улогу, иако је, знамо, била и главна, и пресудна.

На самом крају Житија налазимо податак о рођењу: Немања је рођен у Зети, на Рибници. Биограф види Господњу милост у два Немањина крштења, у два благослова при замонашењу – примио је мали и велики образ, и двјема сахранама, на Хиландару и у Студеници.

Стефан Немања је, према Светом Сави, поживио на земљи укупно осамдесет шест година: са четрдесет шест постао је велики жупан; владао је тридесет седам година; три године је провео у анђеоском образу монаха и схимонаха.

Прослављајући вечерас Светога Саву, ми прослављамо и деветовјековни живот његовога светога оца, утемељитеља светородне династије Немањића, утемељитеља српске државности, великога ктитора и градитеља. Са двојицом светаца смо ушли у историју и постали данас већ стари европски народ.

Кад рекосмо европски требало би додати да у времену у којем међународно право доживљава драматичну кризу, која изазива обеспокојавајућу забринутост код људи од реда и поретка, у времену у којем се нашој земљи и народу приписује вјековно, па чак и вјечно безакоње, а наши људи постају жртве међународне неправде и безакоња, наша је дужност да подсјетимо и на нашу правну и законодавну традицију. А она је стара колико и наша државност и на њеним почецима је наш светац Свети Сава. Он није само уређивао типицима немањићке лавре, већ је саставио и Крмчију, Номоканон са тумачењима, зборник државних закона и црквених правила, капитални извор и споменик права. То „божанско право“ било је претходница законодавству европских владара, па и Закону цара Стефана Душана. Српско законодавство, дакле, старо је осам стољећа, а преко византијског, ослоњено је на грчко-римско право.

Зато треба запамтити Димитрија Богдановића који вели да „Србија већ на почетку XIII века добија кодекс чврстог правног поретка и постаје правна држава, у коју је уграђено богато наслеђе грчко-римског права. Свети Сава је на тај начин више него било чим другим, учинио Србију земљом европске и медитеранске цивилизације“.

Зато више него икада има смисла ову светосавску бесједу завршити стиховима Светога Саве из Службе Светом Симеону:

„Моли Бога за нас, Симеоне блажени,

да сачува стадо твоје неповредно.“

Светосавска бесједа у Краљеву 27. I 2014. поводом деветсто година од рођења Стефана Немање

[/restrictedarea]