Ругање истини

Пише Драгомир Анђелковић

Који су то, са становишта друштвених и државних интереса, разлози за одржавање расписаних скупштинских избора?

Од фактора који се очито плаше избора стално се чује да су расписани без икаквог стварног смисла. Такав став, партијски гледано, има логичку подлогу када се ради о СПС-у, јер је та странка имала важну улогу у садашњој (однедавно техничкој) влади – коју свакако неће имати у будућој – те је природно да хвали распуштени кабинет и његов „капацитет“ за постизање успеха, односно има много разлога да ламентира због одузимања премијерске фотеље Ивици Дачићу. Другачије стоје ствари са партијском опозицијом или пак опонентима власти груписаним у „независним“ НВО, неким медијима, итд. Просто је комично када они критикују расписивање избора. Па смисао њиховог деловања је обарање владе, за коју и када је добра, по дефиницији, морају да тврде да не ваља. Не постоји ваљда партијска и формално гледано, нестраначка опозиција да би чувала стабилност владе!? Она је ту да напада власт и нуди алтернативу, са надом да ће њене активности, пре или касније, дати некакве плодове. А сада одједном неки опозиционари заговарају став да није у реду што влада није потрајала, односно да је распуштена само зато да би први потпредседник владе постао премијер. Сагледајмо ствари мало дубље како би видели о каквим бесмислицама се конкретно ради а то да су оне начелно у питању јасно је и на први поглед.

ПРВИ РАЗЛОГ: ЕЛИМИНИСАЊЕ КЛИПОВА Владе се, као и много тога другог у животу, праве како се може а не како се хоће. Оне су скоро увек резултати изнуђених компромиса. Тако је било и 2012. године, али је тада и оно што је, по правилу, у некој мери криво, морало да буде постављено баш наопачке. СПС је добио 14,5 одсто гласова, али је био у положају језичка на ваги. Тако је деинсталирање ДС-а са власти – што није било само питање нормалне политичке смене некога ко је дуго владао, већ покушај да се раскине са праксом тоталног девастирања Србије од стране „жуте олигархије“ – плаћено премијерским местом које је СПС неосновано добио. Уз то, та партија је истрговала низ важних ресора од којих свакако највећи значај има Министарство унутрашњих послова. А без његовог одузимања од  оних који су заједно са ДС-ом умешани у бројне афере немогуће је уистину раскрстити са трулим системом из претходног периода.

Промене на челу државе средином 2012. године – на основу односа снага произишлог из изборне трке у којој су партије ондашњег владајућег блока имале медијски и на друге начине изразито привилегован положај – нужно су морале да буду половичне. Елиминисан је највећи генератор корупције и других системских девијација, али није могла суштински да почне изградња новог система, односно у потребној мери ефикасно раскринкавање и процесуирање пљачкаша државе из прошлости. Да би се то десило, услов је био а и остао да СПС буде маргинализован. Да ли ће бити у саставу следеће владе или не, поново је питање постизборне математике. Но, сигурно неће бити у позицији у каквој је сада. Није исто да ли ће та партија имати премијера и контролисати полицију или ће се, не потцењујући те области, бавити екологијом и спортом.

СПС – као ни било која друга странка контроверзног наслеђа (мислим на оно што је „заслужио“ Дачић са својом екипом, а не на оно због чега се осуђује Милошевић) – не би био у прилици да кочи промене ако будућа влада не буде зависила искључиво од њихове подршке, тј. ако произиђе из коалиције са довољно мандата да било чија уцена може да буде превазиђена. За тако нешто, свакако, било би веома корисно да у влади буде ДСС, који нема „прљав терет“ из транзиционе прошлости, и могао би да буде битан чинилац системских промена. А сада баш о њима говоримо, не о државотворном аспекту политике, али када смо већ код тога, мислим да уз све разлике између ДСС-а и СНС-а у односу на „бриселски процес“ и ЕУ интеграције, може да се нађе modus vivendi. Наравно, ако постоји добра воља.

Правим ову дигресију чисто да нико не мисли да је ДСС a priori осуђен на то да остане ван власти због другачијег става према КиМ-у и ЕУ у поређењу са СНС-ом. У данашњој Србији све опције су отворене а за становишта системских реформи као и вођења избалансиране државне политике најбоље би било, да поновим, када би се нашао креативни модел коалиционог споразума којим би ДСС-у било омогућено да задржи издвојен став о одређеним питањима, уз толерисање и неких усвојених решења која му нису по вољи.

Свакако, уз трасирање пута да се, уважавајући сугестије ДСС-а, она примене што повољније по нас, те да се не иде даље од већ учињених уступака ради почетка тзв. ЕУ интеграција, односно да у случају уставних промена преамбула и све друго што се односи на КиМ буде пресликано из садашњег Устава. Ако више не можемо, бар можемо да чувамо преостале позиције на терену и сопствено право да у будућности, у повољнијим околностима, отворимо „косовско питање“. Учешће ДСС-а у влади би сигурно допринело доследности у приступу те врсте.

[restrictedarea]

ДРУГИ РАЗЛОГ: ДЕФИНИСАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ Укратко, као што смо видели, први разлог за расписивање избора је тај што је влада у старту морала, као болан али неизбежан корак ка бољем, да буде формирана на лош начин. Сада се мора отићи знатно даље у погледу побољшања њеног персоналног па и партијског састава, односно функционалног дисконтинуитета са жутоолигархијским наслеђем. Разуме се, тако је ако се жели истински напредак Србије. Са донедавном структуром владе то би било илузорно очекивати. Простор за позитивне почетне помаке је већ увелико искоришћен.

Стигли смо и до другог разлога у прилог изборима, а то је окончање политичке маскараде која код нас сувише дуго траје. У условима када имамо мноштво партија и умишљених лидера и самим тим, владајуће коалиције са безброј често претенциозних партнера, до краја није јасно ни ко уистину држи власт, ни ко шта хоће, нити ко је зашта одговоран, односно заслужан. У Тадићево доба на то се надовезивало и измештање праве власти ван владе – која је била теледиригована из председничког кабинета – док је у претходне, нешто мање од две године, у влади функционисала још једна влада како би унутрашњи круг моћи компензовао спољну (не)моћ. СНС је настојао да води државу али је њу ипак, формално, предводио премијер из мање владајуће партије. А смерове кретања и његову брзину нису једнако замишљали!

Постојање паралелних центара моћи, са претензијама стратешког вођења политике унутар исте владе, није добар рецепт за успех. Нешто се тако може постићи, али не и много, бар када се ради о системским реформама. Зато је потребно да сада добијемо владу чији шеф ће бити лидер убедљиво најснажније партије у Србији. И да не буде више игре скривања. За Србију је то свакако добро а да ли је за Александра Вучића, остаје нам да видимо. Када изађе на политичку чистину, без икаквог заклона, сви погледи биће уперени у њега а бројне стреле одапињане ка њему. А заклона и лажне мете неће више бити ни на помолу.

Вучић неће имати много времена током којега ће морати да постигне значајне резултате и то на такав начин да брзо постану препознатљиви већини грађана. Једино тако ће избећи да не буде гађан и од многих људи који сада у њега полажу наду (од профитера из епохе и на основу „вредносног“ система „жуте“ прошлости свакако ће на њега, шта год постигао, и даље бити бацано дрвље и камење). Он је свега тога сигурно свестан а ради се о човеку који има тек 43 године и сигурно се не спрема за политичку пензију па би се задовољио да своју каријеру крунише премијерском титулом коју би носио годину-две дана. Стога, и ради себе, даће максимум да покрене Србију. Таква врста спаљивања мостова за собом једини је рецепт да се извучемо из ситуације у којој се налазимо. Не треба онда ни рећи, битно је што сада имамо изборе који ће довести до описаног сценарија са шансом за релативно брзи успех на пољу социјално-економског опоравка. Овако као до сада он не би био могућ а заустављање досадашњег пада, иако није за потцењивање, није решење. Штавише, уверен сам да то није ни одрживо. Ко се котрља низ опаку стрмину, или ће се зауставити и извући из провалије, или ће пасти на дно.

ТРЕЋИ РАЗЛОГ: ФЕР  ИЗЈАШЊАВАЊЕ Ево нас и код трећег разлога за одржавање избора: то је потенцијал за њихов релативно фер карактер. Раније нису постојали такви основи. Сви већи медији, изузев магазина „Печат“, били су под контролом „жутог“ режима и причали су исте приче. Сетите се само како су изгледали киосци до средине 2012. године. Да тако није било, вероватно би ДС већ тада добио упола мање гласова него што је био случај. Читаоцима овог недељника не треба ни говорити о томе да је владало медијско једноумље. Но, представници самозване, постпетооктобарске  „елите“ и даље верују да није било тако. Слушали су оно шта им се допада – од тога да је и неосуђени Радован Караџић именован као „ратни злочинац“ до свакодневних антисрпских рецитација Соње Бисерко и Наташе Кандић – па им је деловало да је то одраз праве демократије. Ко не мисли као они, шта има и да јавно износи своје ставове. То су и тако за њих биле српске будалаштине.

Данас, бар када се ради о штампи, сви дијапазони мишљења имају где да буду заступљени. Штавише, већина дневних новина и готово сви недељници су, малициозно или здраво, већ како који, критични у односу на власт. Она, с друге стране, свакако има доминантан утицај на електронске медије – што је случај и у земљама са много већим демократским стажом од нашег – но и ту тонови нису унисони као некада. Отуда су медијски услови за одржавање избора много бољи него раније, док остали свакако нису гори. То пружа прилику да стварно чујемо шта народ хоће те да добијемо власт и опозицију са много већим легитимитетом. У постдемократско доба политика се, како год да се узме, у великој мери своди на медијске манипулације. Но, сада бар постоји већи простор за све актере у изборној игри, за њихову маркетиншку алхемију. Па да их видимо!

СЕКУНДАРНИ РАЗЛОГ: ПРЕДИЗБОРНИ ДУХ На крају, да наведем још један разлог за изборе. Он је секундарног, а не примарног карактера, али је и те како битан. Због онога што је речено на почетку текста, од самог формирања влада ми имамо неку врсту предизборне атмосфере. Некада већег, некада мањег интензитета, али увек присутну. Она је током последњих месеци кулминирала толико да је завладала предизборна грозница. У таквим околностима нема реформи. Вођства свих владајућих партија размишљају искључиво о рејтингу, а не о правим државно-националним резултатима. Јер, они захтевају и мере које макар неко време нису популарне.

Да сада нису расписани избори, када је већ предизборни дух изашао из боце, описано стање би потрајало још месецима. Тако би губили драгоцено време. Стога, добро је што су парламентарни избори расписани када и градски. Да разрешимо и тај Гордијев чвор те да се онда са већом енергијом посветимо неопходним системским променама. Влада коју ћемо ускоро добити реално може да има капацитет за то. Готово сигурно ће имати такву скупштинску већину и хомогеност да ће моћи да се посвети економији и другим важним питањима, без размишљања о изборима у наредних неколико година. Можда и током пуног мандата.

Овим завршавам осврт на разлоге за расписивање избора. Мислим да их и те како има, посматрајући ствари из друштвеног, а не било чијег лично-партијског угла. Смешне су тврдње оних који кажу да се све своди на то да Вучић жели да буде премијер. Уосталом, па шта ако и то жели!? Зар тако нешто није нормално? Када се, пре свега у редовима наше самозване постпетооктобарске „елите“, цинично пласира мишљење да лидер напредњака хоће да постане шеф владе, то ме неодољиво подсећа на некадашње оптужбе комунистичког естаблишмента на рачун неистомишљеника.

Говорили су у време када су на систему партијско-идеолошке монолитности почеле да се појављују озбиљније пукотине, мислећи на тада још неформалну опозицију, као да је то кључни елемент оптужнице: „Они хоће власт“. Па шта би друго и хтели? Зашто се људи баве политиком него да добију шансу да преточе своје идеје, какве год оне биле, у праксу, и – то је такође до неке границе нормално – да задовоље личне амбиције. Избори служе и за то а они који се сада томе ругају показују своју острашћеност и ограниченост. Друга ствар би била да актуелни избори немају и друштвену оправданост. А као што смо видели, јасно је да је имају!

[/restrictedarea]