Почетна / Регион / „Револуција“ која подрива Српску угрожава и Србију

„Револуција“ која подрива Српску угрожава и Србију

Пише Бранко Радун

Да ли се и Београд брани у Бањалуци?

Врло брзо по почетку протеста у Босни организатори су открили своје праве намере: позив преко друштвених мрежа на укидање „резервата“ и „геноцидне творевине“, Републике Српске. Тако се оно што је почело или је деловало као спонтани протест социјално незадовољних грађана муслиманског дела Босне (која је иначе пред банкротом) заправо показало као нови покушај демонтирања Републике Српске. Хаос на улицама „бошњачких градова“ и захтеви за укидање српског ентитета нас опет враћају у 1992. Захтеви демонстраната су да се Босна врати у Алијино време и да се врати његов устав – унитарне „грађанске“ Босне „подвучено зеленим“. За разлику од неких бошњачких националиста који су промовисали идеје унитарне Босне, протестанти заговарају грађански концепт унитарне државе по принципу „један човек један глас“. Ова стратегија је опаснија по Српску јер је приказује као модерну и грађанску, а промовише се преко друштвених мрежа и делује врло „урбано“.

Да би разумели лаж једне идеје, потребно је пре тога разумети њену истину. Ови протести јесу и истинска побуна муслиманског живља против свеопште беде у Босни, а нарочито у њиховом ентитету који је годинама научен да добија међународну помоћ и да паразитира на „деведесетим“. Ситуација у целом региону је на ивици експлозије социјалног незадовољства али су вероватно једна од најгорих места за живот Сарајево и градови који му гравитирају. Но, како рекосмо – оправдано социјално незадовољство су артикулисали они кругови који желе нестанак Републике Српске а подржани су и из иностранства, слично као у Украјини.

Србија има трауматично искуство „обојене“ револуције познате као Пети октобар кад је социјално и национално незадовољство артикулисано тако да се подрије држава. Стога су многи у Србији, па и у Српској врло скептични према овим и оваквим протестима, који лако прерастају у рушилачке.

Да су протести у Бањалуци доживљени као реална и озбиљна претња опстанку Републике Српске, а тиме и реалном опстанку Срба преко Дрине, сведоче и изјаве српских званичника и медија.

НОВА СТРАТЕГИЈА Република Српска се већ скоро две деценије налази под огромним притисцима од стране међународне заједнице да се одрекне својих ингеренција и да се посредно обесмисли Дејтон. Српска је изгубила војску, царину и још неке институције и у великој мери је еродирана позиција дејтонског ентитета. Но, све то очигледно није довољно Сарајеву и њиховим западним менторима који желе и укидање Српске или њено „претварање у некакво културно-уметничко друштво са правом да издаје дозволе за пецање“.

Како до тог циља стићи? Покушали су различитим притисцима, али је народ свестан да мора да брани оно што је крвљу стекао а то схватају и они који воде Српску. На том неподељеном ставу српске јавности је и Додик изградио позицију одупирања даљој ерозији атрибута и овлашћења Српске. Он је стекао популарност као човек који је смогао храброст да каже „не“ онима из међународне заједнице и из Сарајева што су желели укидање или обесмишљавање постојања Републике Српске тако што би опстајала само кроз протоколарне функције.

[restrictedarea]

Очигледно није ишло директним притиском на Српску и Србију да се прихвати ревизија Дејтона који сада одговара Србима јер им се и права из документа доводе у питање, па се прешло на посредну стратегију. Изазваће се немири у муслиманском делу Босне, тамо ће бити склоњени политичари који нису довољно кооперативни за овај задатак а затим се планира преливање немира и побуне у српски део Босне. Ако и не би успели да скину са власти Додика, ти немири би могли бити повод за интервенцију западних сила на терену. Да се са гушењем побуне о „једном трошку“ угуши и Република Српска. Потребно је само да се и у српском делу јаве протести који би могли бити довољан повод за међународну интервенцију са циљем укидања Српске.

ПРИПРЕМА ПРОТИВМЕРА Но, очигледно је да је таква „отпорашка“ стратегија „проваљена“ и да се спремају противмере. Састанак Додика и Босића – лидера власти и опозиције у Републици Српској, са Александром Вучићем говоре и да је ситуација озбиљна и да постоји јединство око питања опстанка Републике Српске и око јасне подршке коју јој Србија даје и у овој опасној ситуацији.

Да је ситуација веома ризична, показује и изјава бившег хрватског председника Месића који никад није пропуштао прилику да нападне Србе, наравно по налогу од својих западних ментора. Он је рекао да је Дејтонски споразум кључна препрека на путу претварања БиХ у функционалну државу и да „неприродни ентитети које је он створио“ не могу више бити догма у којој се „посебно један ентитет претварао у парадржаву“. Јасно је да, као Месић, и протести које организују сорошевске експозитуре у Бањалуци и Београду, са неколико десетина протестаната, имају за циљ да збуне Србе те да их убеде да „подрже оно што се дешава у Босни“. Или да барем нема отпора према „отпорашкој стратегији“ којом се посредним и перфидним путем опет покушава рушити једна српска држава.

Да је сценарио провоцираног насиља као алибија за увођење протектората и нове окупације Српске реалан, потврђује и високи представник међународне заједнице у БиХ Валентин Инцко. Он је ову кризу оценио као најгору од потписивања Дејтона и најављује могућност довођења трупа ЕУ у Босну. То у Бањалуци схватају као намеру Брисела да искористи кризу у муслиманском или бошњачком делу Босне да би увели протекторат над Српском. Она је и повод за промену Дејтона у правцу унитаризације Босне.

Са састанка Вучића, Додика и Босића поводом хаоса у Босни пренета је порука да је ситуација озбиљна, али да је Србија уз Српску. Вучић је рекао да је питање политичке, економске и социјалне стабилности Српске кључно за Србију и да ће се свим снагама таква врста стабилности подупирати. Он је додао и да су „у Србији све врсте протеста дозвољене али нећемо дозволити да се угрожава безбедност људи, руше институције, пале зграде, нападају људи који другачије мисле“. Дакле, постоји ризик да се сценарио насиља прелије из Босне и у Србију, да се, користећи се социјалним и националним фрустрацијама под маском борбе против режима, изазове побуна у земљи која би онда довела у незавидан положај и Србе преко Дрине. Оно што је сада јасно свима јесте да се Србија брани у Бањалуци, а Бањалука у Београду.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Niko od protestanata u dijelovima F BiH nije spominjao Republiku srpsku. Zašto Vi to potencirate?
    Ovo su protesti protiv vlasi u F BiH koji ništa ne rade. Samo vrše promjene ljudi u vlasti evo skoro 4 godine.
    To nema veze sa bilo kojim „faktorima“, a najmanje vanjskim.
    Gorjele su zgrade vlasti u Federaciji. Da nisu niko ne bi dao ostavke jer mirni protesti radnika i nezadovoljnih ljudi u zadnjih 15 godina su bili ignorisani. Vlast u F BiH može se promijeniti samo agresivnim ponašanjem.
    Protestanti su iz vana bacali Molotovljeve koktele. A kako su unutra gorjele sve kancelarije? Kako je gorio Arhiv BiH?
    To se moralo zapaliti iznutra.
    Ima mnogo dokumenata koji su se morali spaliti koji su kompromitirajući za sadašnje vlasti u F BiH.
    I arhiv su spalili oni koji nam sada govore „eto vidite šta rulja radi“. Mislim da u arhivu BiH nisu spaljeni dokumenti koji se ne mogu ponovo negdje pronaći. Recimo u Austriji, kao kopije, ako je i to potrebno. Saznaćemo uskoro.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *