Почетна / Регион / Путокази за Бањалуку

Путокази за Бањалуку

Пише Стефан Каргановић

На основу свега виђеног у Кијеву, узимајући посебно у обзир мешање актера изван територије Украјине, Република Српска већ би могла извући неколико фундаменталних и врло корисних закључака

Рушилачки нереди које су западне обавештајне службе распириле у Украјини (државна подсекретарка Викторија Нуланд обзнанила је 13. децембра 2013. пред групом задовољних бизнисмена да је у украјински преврат инвестирано око пет милијарди долара) делимично су уродили плодом са становишта организатора. Чаша се може разматрати као полупуна или полупразна. Остаје да се види да ли ће Запад остварити потпуну геостратешку победу освајањем целовите Украјине или ће дивиденда за позамашан финансијски улог, који помиње госпођа Нуланд, бити само „врућ кромпир“ економски нерентабилном западном делу земље. У сваком случају – и једино то је интересантно за Републику Српску и друге државе које су на мети сличних субверзивних операција – у догледном времену Русија у непосредном суседству неће имати целовиту, пријатељску Украјину, премда је то сектор где је најкритичније да брани не друге, већ себе.

Порука која се шаље другим угроженим подручјима није да више уопште не могу рачунати на Русију, али свакако јесте да се не могу опустити и рачунати на њу искључиво. То значи да Венецуела, Сирија, Иран и друге државе у првој линији маркираних за одстрел – а на том списку се налази и Република Српска – паралелно са изградњом одбранбеног концепта везаног за Русију и савез којем је она на челу, морају непрекидно подизати и усавршавати ефикасност сопствених одбранбених капацитета.

На основу свега виђеног у Кијеву, узимајући посебно у обзир мешање актера изван територије Украјине, Република Српска већ би могла извући неколико фундаменталних и врло корисних закључака.

ЛЕКЦИЈЕ ЗА ДРЖАВУ Најважнији међу њима је да основну одговорност за самозаштиту сноси нападнута држава. Било би опасно и неодговорно отпор и борбу за опстанак сводити на очекивање чудесне интервенције споља, претпостављајући да ће се неко други, мотивисан својим геополитичким интересима, борити уместо вас. Нападнута страна – а овде је конкретно реч о Републици Српској – мора сама предузети све неопходне мере да се противнику онемогући посао, полазећи од сопствене процене стања и користећи расположиве ресурсе, без чекања увек добродошле подршке са стране.

Друга важна лекција је да се неминовни субверзивни удар мора од почетка не само јасно назвати правим именом већ и у свести свих друштвених фактора на нападнутој страни мора бити дефинисан недвосмислено као такав. Као власти Украјине недавно и власти Републике Српске ускоро суочиће се не са спонтаним покретом народа него са професионално режираном мимикријом народног бунта. Та револуционарна шарада ће се одвијати по кореографској шеми и директивама страних налогодаваца и изводиће се искључиво зарад њихове брижљиво прерушене агенде. У Украјини и у БиХ, један од кључних играча у припреми терена је немачка „Конрад Аденауер“ фондација која служи за пренос материјалних средстава и политичку обуку локалних превратничких кадрова. Једна од централних лекција из Јануковичевог понашања је да свако колебање у перцепцији манипулисане руље помера границе дозвољеног. Сваки компромис са изгредницима неизбежно води фаталној пометњи и деморализацији у редовима снага које су задужене за заштиту јавног мира и реда.

Трећи закључак се односи на профил носилаца одбране угроженог друштва. Лажна револуција је пре свега перфидна пропагандна операција широких размера. Њен успех зависи у првом реду од успешног управљања утисцима. Свака мрља, стварна или исфабрикована, користи се за дискредитацију и уцену челника таргетиране државе. У случају председника Јануковича, похлепа окружења и малверзације његовог сина од почетка кризе су знатно оштетиле његов ауторитет. Играчи удружени против њега вероватно су неупоредиво похлепнији и неморалнији, међутим просечном грађанину, ситом корупције и лоше управе, то није видљиво а вероватно не би ни значило много у смислу који је Јануковичу могао политички користити.

[restrictedarea]

„КОМПЛИКОВАНИ ЕЛЕКТРОНИ” Следећа чињеница која завређује пажњу и изазива највиши степен забринутости јесте кратковида спремност западних служби на терену да зарад бржег постизања политичких циљева влада користе – како се у чувеном пресретнутом разговору еуфемистички изразио амерички амбасадор у Кијеву Џефри Пјат – „компликоване електроне,“ покупљене с коца и конопца, састављене од најгорег и најжешћег екстремистичког шљама. Несвети савез у Сирији, са формалним противницима са којима наводно ратују у Авганистану и другде – говори сам за себе. Знаковито је постојање доказа да је неколико стотина бораца из ове категорије, пореклом са Крима, из Сирије враћено у Украјину да би применом стеченог искуства на кијевском Мајдану допринели постизању исхода по вољи Запада. Познато је, такође, да се у терористичким редовима у Сирији бори неколико стотина екстремиста са Балкана. Дискретан повратак на ове просторе одређеног броја тих лица већ је забележен. Сувишно је наглашавати разорни потенцијал ове разуларене дружине у неком од вероватних субверзивних сценарија који се пројектују на Републику Српску.

Најзад, пети закључак је да тамо где су у питању озбиљни интереси треба очекивати озбиљне ударце. Западно становиште у вези са значајем Украјине јасно су изложила два еминентна ауторитета.

По Хилари Клинтон, „у току је процес да се регион поново совјетизује… можда не под тим називом. Можда ће се звати Царински савез или некако другачије… Али ту нема дилеме. Ми препознајемо циљ и ми разматрамо ефикасне начине да то успоримо или осујетимо“. Та оцена је од пре око годину и по дана.

То се надовезује на сасвим тачну геополитичку констатацију Збигњева Бжежинског: „Лишена Украјине, Русија престаје да буде царство, док се са Украјином… на почетку подмићеном, касније покореном, аутоматски претвара у царство…“ Ово је став из „Велике шаховске табле“, изложен још давне 1997. године. По Бжежинском, Нови светски поредак под хегемонијом Сједињених Држава изграђује се против Русије и на рушевинама њене државности.

 

ПАНОРАМА НА БАЛКАНУ Mutatis mutandis, са врло мало политичке маште, оваква разматрања се могу транспоновати на подручје Балкана да би се добила фрапантно слична панорама стратегијских намера и интереса.

Какве би мере самозаштите Република Српска требало да предузме, полазећи од ове сасвим реалне, али врло забрињавајуће слике?

На првом месту, то су две мере опште природе на које смо раније већ указивали. Прва је упоран рад на подизању свести грађана о природи опасности која им прети. По матрици свих „обојених револуција“, како у Украјини тако и на другим местима, операција у Републици Српској (и делимично у Федерацији БиХ) спроводиће се под лажном заставом борбе за циљеве који су широко прихватљиви: против корупције, за радна места и бољу економску политику, и сличне демагошке пароле. Међутим, права агенда увек је различита а у овом случају то је укидање Републике Српске и њено утапање у централизовану државу БиХ. Ако грађани остану необавештени, на то наседну и усвоје наметнути лажни дискурс, одбрана Републике Српске биће знатно отежана.

Друга апсолутно неопходна мера је доношење закона о транспарентности рада и финансирања лажних „невладиних организација“, које су кључна компонента у инфраструктури преврата. Ова тачка је уско повезана са претходном зато што има за сврху да грађани стекну поуздан увид у порекло опасности која им прети, што им корумпирани медији систематски ускраћују.

Поред мера политичке природе, украјинско искуство јасно указује на потребу усвајања и доследне примене ефикасне регулативе из области кривичног законодавства. Приликом вршења напада на суверене државе, америчка доктрина сасвим исправно предвиђа меру коју зову „leadership decapitation“, или „обезглављење руководства“ противничке стране. Са прагматичног становишта, то је потпуно исправан тактички потез и Република Српска би требало да унесе сличну меру у своју одбранбену доктрину. Народна скупштина РС треба што хитније да усвоји допуну кривичног законика увођењем института „удруженог злочиначког подухвата“ на начин како је формулисан и примењује се пред Хашким трибуналом, на шта међународна заједница није ставила никакве примедбе.

Сврха тог механизма је да се омогући да коловође будућих нереда, по принципу УЗП, као у Хашким трибуналу, пред законом одговарају за сву материјалну штету, губитак људских живота и остале намераване и предвидљиве последице немира које изазивају. У јуриспруденцији Трибунала принцип је јасно дефинисан и спонзори преврата примењују га без устезања увек када суде својим утамниченим противницима. Исти принцип се мора применити и на њихове марионете у Републици Српској. Локални подстрекачи и руководиоци побуне, када изађу из законских оквира и изазову рушење, паљевину и убиства, сносе кривичну одговорност без обзира да ли су у извршењу тих кривичних дела учествовали лично.  Довољно је да су створили атмосферу насиља и да су организовали извршиоце и управљали њима. Са становишта новог међународног права, које су за своје потребе увели њихови спонзори, то их чини подједнако одговорним. У Хагу се за то изричу вишедеценијске казне. У угроженој Републици Српској не би смело да буде друкчије.

 

„Зона слободног говора“ на конгресу Демократске странке САД 2004. године

ЗОНЕ „СЛОБОДНОГ ГОВОРА” Следећа важна мера је не дозволити иницијално окупљање на начин који ремети јавни ред и омогућава пропагандну експлоатацију лажног бунта на штету демократски изабране и легитимне власти. Концентрисање превратничке гомиле на медијски погодном простору је стандардна тактика у приручнику Џина Шарпа и пракси организатора „обојених револуција“. Ради максималног пропагандног ефекта за такве манифестације они циљано бирају централне тргове и симболичне јавне просторе. Тахрир у Каиру и Мајдан у Кијеву су свежи примери коришћења овог трика.

Начин како се у напредним демократским државама ова ситуација решава може послужити као путоказ и Републици Српској. У Сједињеним Америчким Државама уведен је институт „free speech zone“, или зоне слободног говора, удаљавањем протестаната са јавних тргова и премештањем у ограђене просторе где им је пружена могућност неограниченог коришћења права на изражавање својих ставова. Тај механизам успешно је први пут испробан током контроверзне Националне конвенције Демократске странке 2004. године, која је привукла велики број бучних демонстраната. Уставно право америчких демонстраната да јавно артикулишу своје политичке ставове беспрекорно је спроведено у кавезима издвојеним за ту сврху.

На покушаје демонстраната из покрета „Окупирајмо Вол Стрит“ да заузму јавне објекте, амерички законодавац је одлучно реаговао доношењем низа регулатива којима се таква врста ремећења јавног реда строго забрањује и кажњава. Према одредбама законског акта HR 347, или Federal Restricted Buildings and Grounds Improvement Act of 2011, забрањено је свако неовлашћено присуство на територији државних административних зграда или објеката издвојених за званичну употребу.

 

КАКО ТО РАДИ ЗАПАД Законодавство западних земаља повлачи врло строгу разлику између мирног протеста и понашања које се сматра претњом по јавни ред и безбедност грађана. Република Српска мора без оклевања да проучи и усвоји законодавна решења која доприносе одржавању друштвеног мира а истовремено кореспондирају са праксом демократских земаља што практикују владавину права. Принципи који су у западним државама неприкосновени и општеприхваћени без резерве могу се увести у Републици Српској. Учесницима у политичком процесу који поштују демократска правила игре мора се обезбедити неометано коришћење свих уставних права. Међутим, рушиоцима и експонентима страних интереса применом легитимних законских механизама мора се радикално стати на пут.

Француска, на пример, има бројне законе који регулишу јавне манифестације. Од 2009. године забрањено је покривати лице за време демонстрација. Казна је 1.500 евра. Ова регулатива донета је после насиља у Стразбуру у априлу 2009, које је пропратило демонстрације против НАТО. Од 2011. у Француској је противзаконито прекривати лице на јавном месту под било каквим околностима (такозвани закон против ношења „бурке“). Изричита сврха тог закона је да појединцима онемогући скривање идентитета.

У француском кривичном законодавству постоји деликт под називом „побуна“ који се дефинише као „насилно супротстављање носиоцима јавне власти“. Квалификација деликта намерно је довољно широка да органима јавног реда олакша вршење њихових дужности. Овај закон коришћен је прошле године за изрицање двомесечне затворске казне једном младом човеку зато што је одбио да се подвргне ДНК тесту и да властима да отиске прстију. За неке деликте, извршене коришћењем оружја, казне су аутоматски увећане на између шест месеци и три године.

Што се тиче провођења демонстрација без дозволе власти, то је у Француској илегално и кажњиво затвором до шест месеци. Закон који то регулише датира из 1935. године. Један млад човек је 2012. године издржао тромесечну затворску казну (осуђен на шест месеци, од којих је три суспендовано) зато што је учествовао у илегалним демонстрацијама испред америчке амбасаде док је при себи имао „оружје“ (штап, мада га уопште није користио већ га је бацио у контејнер за смеће).

Повреда (outrage) званичног лица или државне заставе повлачи максималну казну од 7.500 евра.

Поред законских регулатива које стоје на располагању органима јавног реда, француска полиција за спречавање нереда изузетно је добро наоружана и не оклева да примени силу. „Ја радим на истој улици у Паризу где се налази званична резиденција председника владе“, рекао нам је др Џон Локланд, директор париске Канцеларије Института за демократију и сарадњу. „Просто је незамисливо да би у Паризу након неких демонстрација министарства могла бити окупирана. Демонстрантима би била потребна читава мала војска, па чак и тада вероватно им не би пошло за руком да се пробију кроз полицијски кордон.“

Шта Република Српска чека да своје кривично законодавство усклади са европским стандардима и да на планиране нереде одговори на начин како се у свим европским земљама то чини?

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Лијепо је све ово речено, и има смисла донекле, али код ових препорука требамо узети двије ствари у обзир.

    Прво, горе наведене заштитне мјере, гдје су истакнути примјери САД и Француске (а сигурно има сличних примјера у ВБ и другим земљама) веома су упитне са становишта уставних права грађана. Све те регулативе су дио ширег плана који иде у правцу изградње технократско-тоталитарног друштва. Да ли и ми желимо да идемо у том смјеру?

    Друго, замислимо само каква би тек РС била када би становници били на сличан начин ограничени да исказују своје незадовољство? Ако би били затворени у кавезима и изоловани, нико их не би погледао ни након више година протествовања. Примјер за то можемо да видимо у Тузли, гдје су људи протествовали, штрајковали глађу и камповали мјесецима а да се готово нико није осврнуо на њих – све док нису почели (они или неки са стране) да руше и пале. Тек онда су власти обратиле пажњу на њих и почели да разматрају и уважавају захтјеве демонстраната.

    Због тога, ако и буду радили на овој регулативи, потребно је осмислити одговарајући баланс који би омогућио какав-такав јавни живот и динамику у РС и да што мање уђе у зону тоталитаризма и тираније.




    0



    0
    • Bojane, ti zvucis bas kao klasican mutivoda iz neka nevladine organizacije. Slazes se… ako… i ali??
      Inace, gosp. Karganovic izvrstan kao i uvijek




      0



      0
      • О овоме сам управо и причао. Ја звучим као мутивода зато што позивам на опрез код осмишљавања и примјене ових мјера. Дакле не говорим да нису потребне већ да им треба опрезно приступити. Етикетирао си ме као мутиводу а да уопште ниси рекао који дио ти није јасан или са чим се не слажеш. То је стандардни приступ једноумља и некритичког прихватања мишљења, подјеле на оне који су за нас и против нас.




        0



        0
  2. Znajući da ce privatizacija 1996-1997 doneti razvoj i napredak Republike Srpske, zapadne zemlje su nastojale da to po svaku cenu spreče, taj zadatak je očito bio poveren engleskoj ambasadi. Zbog nemogućnosti da se koncept privatizacije promeni putem pružanja stručnih i konsultantskih usluga krenulo se drugim putem, oprobanim metodom koji je na toliko mesta u svetu dao poželjan rezultat, pa zasto ne bi i ovde. Tražen je i pronađen oslonac na domaće snage. Po već oprobanom metodu snaga je u gorem, u onom koji je politički slabiji, koji ima manji izgleda za političku pobedu. Što su izgledi za pobedu manji a, ukoliko se ipak dovede na vlast, zahvalnost je potpunija. To stranci dobro znaju. Odatle i tolika upornost da se koalicija „Sloga“ sastavljena od stranaka beznačajne snage (krajnje prolaznosti) dovede na vlast. U okviru koalicije ponovo se puno težiste stavlja na politički najslabijeg. I ponovo, po ko zna koji put, potvrda istine da onaj ko je najslabiji zeli gore ne pitajući za cenu zahvaljivanja. Predstavnik stranke sa najmanjom sa najmanjom političkom snagom (dva poslanika) na nekoliko mesecina, uporno ponavlja kako ce prvi zakon koji će ukinuti kada postane predsednik vlade biti Zakon o privatizaciji. I zaista, po poznatom komunističkom, „ko je nista biće sve“, samo kada dođe na vlast. Od tada počinju patnje ovoga naroda. Ruši se i uništava privreda, koju su tolike generacije 50 godina mukotrpno stvarale, raste nezaposlenost, siromastvo, dugovi, rasprodaje. I u tome se uporno istrajava. Iako se golim okom vidi da je privatizacija 1997 samo pogrešan naziv za projekat uništenja vlastite privrede, na tome se uporno istrajava. Privatizacija se mora provesti do kraja ne pitajući za cenu. Zahvalnost mora biti potpuna. Kada je krenuo proces akcionarske privatizacije 1996-1997 morao je da se nađe covek koji će sve to da sruši, i nađen je, pristao da da zarad svoje politčke ambicije uništi privredu a na taj način i narod. Retko je kome pošlo za rukom da toliko ovlada globalizmom, da toliko duboko pronikne u duh globalističkog vladanja vlastitim narodom kao prvacima koalicije „Sloga“. Verovatno je tu tajna, od tada tako briljantne političke karijere naših ambicioznih političara, onih najambicioznijih. Niko kao „on“ nema petlju da tako „odbrusi“ strancima, a oni ni reči, čuje se u narodu. A stranci verovatno znaju zasto. Nije važno sta se priča važno je sta se radi. Mereno patnjama koje je ovaj narod pretrpeo zbog ove privatizacije, ona je zlo koje skoro da stoji uz rame prethodnom ratu. U delu uništenja privrede pokazala se uspešnijom od rata. Umesto naprasnog ratnog ubijanja i zlostavljanja, ovde se ostvaruje masovno ubijanje širenjem i produljivanjem siromaštva. Na desetine hiljada ljudi je pre vremena umrlo zbog gubitka preduzeća, zaposlenja, zbog siromaštva. Zbog toga onaj koji je doneo i koji provodi ovu privatizaciju na ovom prostorima predstavlja najmasovnijeg ubicu. Suština ove privatizacije je u potpunom privrednosistemskom poremećaju koji nužno i završava u potpunom uništenju privrede. potpuno i bez ostatka i bez ikakvih izgleda da ce privreda oživeti pre nego sto dode do poništenja ove privatizacije. Mi smo proizvođači vlastite krize. Nametnutim nam slobodnim tržištem i privatizacijom uništili smo vlastitu privredu bez ikave ideje kako da napravimo novu. Pa sta bi ti političari radili ako ne bi stalno horski ponavljali strane investicije, uspešno zaduživanje. Ovakvo se najbolje uništava vlastiti narod. Dovede se na vlast slaba vlada i ona uništava svoj narod, stranci su samo podrška, sve ostale prljave poslove rade domaće snage. Država se potpuno povlači iz privrede i sve sve prepušta snagama otvorenog slobodnog trzišta. Ovu su činjenice, ovo su rezultati rada ove vlade koji se prikrivaju i trenutno dobro ne vide posto se maskiraju pojačanim zaduživanjem bezvrednim novcem iz inostranstva koji ce se sa kamatama morati vraćati vrednim robama. Sva zaduženja idu na infrastrukturu, (putevi, zgrade i slicno) 47% a u budžetske plate 49%, u privredu 4%, otuda indirektno i za panzije, a time i u PDV ponovo u budžet. Kreditno zaduženje je 4,8 milijardi KM a bruto društvni proizvod 1,7 milijardi sa tendencijom daljeg pada, radnici i dalje masovno ostaju bez posla preduzeća se zatvaraju, privatizovani veliki privredni giganti ne plaćaju poreze državi (Rafinerija Brod, Birac Zvornik) država im reprogramira dugove i daje nove kredite IRB samo da zadrže radnike, ti krediti nikada i nece biti vraćeni. Naše rudnike poklanjamo stanim investitorima da na njima oni sebi prave termoelektrane, da se bogate na našim resursima, a mi za to vreme da ubrzano izumiremo u kolonijalnom ropstvu. Mi smo prezaduženi, nemamo privrede koja može da vraća ovoliko kreditno zaduženje. Prava država i prava vlada ne prepišta strancu svoje prirodne resurse, prava država sama gradi termoelektreane za svoj narod. Umesto što se uzimaju krediti za autoputeve koji će nas odvestu u kolonijalno ropstvo da se digne kredit za gradnju termolektrana i hidroelektrana, takve investicije se otpate za 40 godina 1500%. Ali mi nemamo pameti, što resurse prepuštamo strancima. Veoma je ugodno danas biti u vlasti. Ne moras snositi odgovornost za razvoj privrede, sve se prepušta stranom investitoru. Nasuprot teškoćama i gorčini napretka stoji sva lakoća i slast propadanja. To globalisti odlično znaju i težište stavljaju na tu stranu. Veoma je privlačno i slatko živeti iznad mogućnosti, trošiti više nego što se zarađuje. Svima je ugodno i ljudima i politici. Samo trebami misliti na danas a ne na sutra. To što iza prolazne sadašnje slasti stoji sva dugoročna surova gorčina u budućnosti, na to uglavnom niko ne misli. Veoma je ugodno trošiti više nego što se zarađuje, posebno kao što je to tako obilno kao što je to slučaj kod nas. Umesto inostrane, bilo je potrebno uspostaviti unutrašnju okupacionu vlast. Potrebno je pritiskom na domaće političare raznim ucenama, pretnjama i prevarama doći do okupacije naroda i teritorije. Svi krediti i zaduzenja ne mogu prikriti ne rad domaće privrede.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *