Почетна / Регион / Прво „избрисан“ сад нестао

Прво „избрисан“ сад нестао

Зa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић-Мекина

У Птују је пре месец дана нестао Александар (Аца) Тодоровић, један од најпознатијих „избрисаних“ и у Словенији не само вербално него и физички често нападан оснивач организације што се борила за погажена права грађана пореклом из „јужних“ република некадашње СФРЈ које је словеначка држава 26. фебруара 1992. године тајним актом „преселила“ у – мртав регистар. Назив говори сам за себе

Александар Тодоровић је оснивач и дугогодишњи председник Цивилне иницијативе избрисаних становника Словеније (ЦИИА) а иако је нестао још средином прошлог месеца, породица је тек 21. јануара то пријавила. Оно што је познато јесте да је услед тешке породичне драме, очајан, изашао на улицу без докумената и новца. На мобилни телефон се од тада одазива аутомат са обавештењем да „позвани корисник није доступан“. Упркос потрази пријатеља и активиста ЦИИА, Александра од тада није чуо ни видео нико. Супруга и ћерка нису желеле да словеначка полиција објави слику па чак ни информацију о Александровом нестанку на свом сајту иако је то уобичајена процедура како би се дошло до информација о несталом. Полиција до сада није ушла у траг Александру а, руку на срце, није се баш ни претргла с обзиром да јој никада нису били наклоњени Александрови јавни иступи у којима је оптуживао високе полицијске функционере за калварију „избрисаних“.

 

БРУТАЛНО ПОНИЖАВАЊЕ Представник за штампу мариборске Полицијске управе (у чијем је саставу и варошица Птуј) Миран Шадл, потврдио је за „Печат“ да је „полиција у случају пријаве нестанка Александра Тодоровића, као и у другим таквим примерима, учинила све што јој омогућава закон у циљу проналажења несталог Александра“. Конкретно, полиција је неколико пута проверила здравствене установе широм Словеније, прегледала околину Птуја, парк Људски врт у Марибору и још неке локације, попут „Управне јединице“ у Птују; од које је Александар и иначе зазирао, јер је тамо у марту 1993. године сазнао да је „избрисан“, када је отишао да подигне крштеницу за тек рођену ћерку. Сретни отац је тада шалтерској службеници пружио документа која је тражила, а она је све то пред њим уништила, без икаквог објашњења. Крштеницу је потом издала, али је одбила да упише Александра као оца. У рубрику је уписала „непознат“ иако се он жестоко противио. Тако је кренуо његов мукотрпни пут откривања истине о монструозном чину „брисања“ људи, све како би „ћерка добила оца, јер оцу нису дозволили да добије ћерку“.

Иако је Александар држављанин Србије са сталним боравком (за странца) у Словенији, словеначка полиција до тренутка писања овог текста није ступила у контакт ни са амбасадом Србије у Љубљани нити је обавестила колеге у Београду (иако би то, како сазнајемо, морала да обави). Александар после „брисања“ није могао нигде да се запосли а највише га је погодила бруталност понижења када Словенија није хтела да му призна очинство над новорођенчетом. Жалио се због незаконитог одузимања права на стални боравак, пре 15 година је штрајковао глађу испред словеначких институција а током зиме чак и испред љубљанског Зоолошког врта – чиме је демонстрирао да има мање права него животиње. Убрзо је сазнао да има много сапатника, на десетине, стотине, чак хиљаде ојађених људи, да су „брисањем“ уништене читаве породице. Требало је да прође готово две деценије док словеначка полиција није признала бројку од 26 хиљада „избрисаних“, међу којима је и пет хиљада малишана. Основао је прву организацију „избрисаних“, био инспиратор и мотор најразличитијих акција, уверен да је само уз помоћ медија и обавештавања како словеначке тако и шире јавности о „брисању“ људи – могуће постићи промене. Први је оквалификовао акт „брисања“, назвавши га административним етничким чишћењем упереним против свих народа некадашње заједничке државе, иако је међу „избрисанима“, како се касније показало – било највише Срба, чак 60 одсто.

Тужио је словеначку државу због губитка посла и последично, свих социјалних и иних права и после маратонског суђења добио спор, што је изазвало хајку десничарских партија у Словенији. Што се одштете тиче, Александар од словеначке државе све до данас, упркос нарушеном здрављу и бројним проблемима са којима се свакодневно суочавао због своје борбе за права „избрисаних“ – није добио ни цент. Државни функционери који су спровели „брисање“ а које је Александар јавно и одлучно оптуживао због „фашизма“, нису показали нимало гриже савести већ су Александра оптужили због клевете, али на суду нису успели да докажу његову „кривицу“. Пошто је био истурен у словеначкој јавности, био је честа мета не само вербалних него и бруталних физичких напада. Последњи физички напад доживео је јула прошле године када се вратио у Птуј после новинарских конференција у Београду и Сарајеву, где је упозоравао тамошње „избрисане“, све оне који су били протерани из Словеније после 1992. године – да истиче рок до којег морају да уреде свој статус како би касније имали право да од Словеније потражују и одштету.

[restrictedarea]

„АКЦИОНИ ПЛАН“ И КАЗНА Александар је на последњем јавном догађају виђен почетком децембра, лане, после представе „25. 671“ одигране у Крању. Представа се бави проблемом „избрисаних“ и питањем одговорности за њихово страдање у Словенији. Питање „избрисаних“ још увек није решено, иако је Европски суд за људска права 26. јуна претпрошле године осудио Словенију и држави одредио рок од годину дана да припреми посебан закон за исправљање неправди. Словеначка влада је и то успела да изврда различитим маневрима. Тадашњи словеначки премијер Јанез Јанша је отворено одбацио могућност исплате одштете „избрисанима“  (за коју је израчунао да је тешка око 500 милиона евра) под изговором да је „држава у кризи, нема пара“. Како би избегле нове глобе Суда у Стразбуру, словеначке власти су прионуле на израду „акционог плана“ и „предлога закона о одштетама за избрисане“. Али ни тзв. левичарска влада премијерке Аленке Братушек се није претргла, већ је „избрисанима“ понудила мизерне одштете од 50 евра за сваки месец живота проведеног на дну друштва, без икаквих докумената, без икаквих прихода, без могућности да дођу до уштеђевина и пензија, без права на школовање, рад, чак и без основне здравствене заштите…

У последњем разговору за „Печат“, Александар Тодоровић није крио горчину због таквих потеза државе: „Пресуда из Стразбура стиже као казна ‚споља‘, али унутар Словеније не видимо да држава предузима кораке како би изашла из тог споја фашизма и нацизма који је после осамостаљења Словеније ‚брисао‘ људе. Велико веће Европског суда за људска права је поред осталих кршења основних људских права ‚избрисаних‘, утврдио гажење и важног члана Европске конвенције о људским правима, а то је члан који говори о дискриминацији на националној основи. А шта је дискриминација на ‚националној основи‘ ако то није, у пракси, демонстрација нацизма и фашизма над одређеном нацијом? Зато не можемо рећи да се у Словенији ишта покренуло набоље све док не видимо да се државна политика према ‚избрисанима‘ мења и у државној пракси. А ту помака још увек нема!“

Пријатељи Александра Тодоровића су, оправдано, забринути за његову судбину.

ПОГРОМ

Александар се борио и да се сазна судбина несталог Драгомира Петроњића, Србина пореклом из Приједора који је живео са породицом у Цељу, а кога је септембра 1992. године словеначка полиција, откривши у рутинској контроли саобраћаја да је „избрисан“ – депортовала у Хрватску, у јеку рата. Петроњић, цивил, уопште није схватао шта га је снашло кад га је Словенија предала у руке хрватских снага. Од тада му се губи сваки траг. Земни Драгомирови остаци, поломљених удова и са прострелним ранама, пронађени су 15 година касније у заједничкој, необележеној гробници, откривеној у Босни. Александар се борио заједно са Петроњићевом породицом да одговорни у Словенији положе рачуне за злочин. На челу Словеније су у време „брисања“ људи били Алојз Петерле (тада премијер, данас посланик у Европском парламенту) Јелко Кацин (тада министар информисања, данас посланик у ЕП задужен за Србију) Јанез Јанша (тада министар одбране) Игор Бавчар (тада министар полиције) Милан Кучан (тада председник Словеније, данас у пензији)… Нико није окривљен због погрома „избрисаних“. Александар Тодоровић је имао храбрости да први назове тај нелегални и срамни чин административним етничким чишћењем.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. To sto je „neo-nacisticka“ drzava ucinila, jos pre 12 godina, nije
    cudo. Samo nama, „nishchim duhom“ brisanje (prvo, onda…) nije
    genocid (a u trajanju) nad Srbima. Samo nasoj drzavi, njeni gradjani
    i drzavljani nisu briga. Sta gradjani mogu ocekivati od druge drzave
    ili suda u Strazburu, kada nasa drzava gazi sopstveni Ustav (gde
    pise da je gradjanin nosioc suvereniteta, iz cega proizlazi mnogo
    zakonskih obaveza (o moralu da ne govorimo).
    Ako ne nas nije briga za naseg „izbrisanog“ Aleksandra, „neo- nacisti“ ce izbrisati i „nestati“ i preostale, a neometano ce
    raditi, udruzenia neometani, dok se svi Srbi ne nadju u „mrtvom
    registru“.
    Pomoc nam ni EU ni SAD nece pruziti, a jos manje brojne, lazne
    NVO, pod maskama visokoparnih naziva.
    [Jos jedna prilika da se bar suspenduju, zbog laznog predstav-
    ljanja, ako ne reaguju zestoko. Rec je o genocidu.]
    Srboljub Savic




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *