Почетна / Култура / Против  удара  који брише сећања

Против  удара  који брише сећања

Пише Живадин Јовановић

Данас, уочи обележавања стогодишњице од почетка Великог рата, суочени смо са новим „ударом“ ревизионистичке историографије, која под утицајем политике и њених интереса поништава постојеће знање о прошлости и врши промену историографске перспективе

Српска историографија баштини богато и поуздано знање о историји Првог светског рата и месту Србије у том великом светском обрачуну. За историчаре који су о Великом рату писали непосредно по његовом окончању, попут В. Ћоровића, Ј. М. Јовановића или Ж. Павловића, изучавање те значајне теме истовремено је значило аргументовано укључивање у исполитизовану расправу европских политичара, војника и научника о одговорности за рат и прилику да се на изазове времена одговори поузданим знањем до коjeга се дошло истраживањима изворне грађе похрањене у фондовима и колекцијама домаћих и страних архива. У деценијама које су следиле знање о историји Првог светског рата је неслућено увећано. Уз изучавање војних операција пажња историчара је посвећена ратним циљевима, политичким процесима, страним утицајима, привредним темама, значајним актерима рата, жртвама. Ту мозаичну слику Великог рата умногоме су својим трудом „попунили“ и историчари који су истраживали и писали у нашој средини, попут А. Митровића, М. Екмечића, Д. Живојиновића, М. Војводића, С. Скока, П. Опачића, Ђ. Станковића. Посвећујући велики део свог стручног живота теми Великог рата, та се генерација историчара- научника супротставила идеолошкој слици прошлости и настојањима да изучавање и стицање знања о Првом светском рату буде потиснуто и обезвређено новим ваннаучним тумачењима која је после Другог светског рата наметала партија на власти. Страствена истраживања и критичка мисао у основи су историографског резултата до којега је та генерација историчара досегла и тако будућим истраживачима завештала богато историографско дело и огромно знање.

Данас, уочи обележавања стогодишњице од почетка Великог рата, суочени смо са новим „ударом“ ревизионистичке историографије, која под утицајем политике и њених интереса поништава постојеће знање о прошлости, врши промену историографске перспективе, на анализи суженог броја историјских извора пристрасно намеће нову слику епохе Првог светског рата, његових узрока и повода, виновника и жртава, пораза и победа, последица и резултата. Ревизионистички удар „брише“ друштвено сећање, оспорава чињенице а преко њих и минуле догађаје, појаве и процесе, поништава метод историјске науке, обесмишљава улогу коју историчар има у друштву. Таквим тенденцијама, увек присутним када постоји политичка воља да се манипулише истином о прошлости, друштво се једино може супротставити ослоном на знање, које никада није коначно. Књига Србија у Великом рату 1914-1918. Кратка историја, чији су аутори М. Радојевић и Љ. Димић, на том је трагу. У питању је синтеза прибраних знања која баштини превасходно српска, али и савремена европска историографија о Првом светском рату и улози коју је Србија играла у годинама 1914-1918.

О интересовањима аутора речито сведочи композициони рељеф монографије, који поред предговора чини шест маркантних поглавља и закључак. У првом поглављу, насловљеном Од Берлинског конгреса до Сарајевског атентата, представљен је историјски контекст унутар којега је Србија остварила свој државни, политички, војни, економски, културни успон. Такође, указано је на сложени однос младе балканске земље, каква је била Србија, са европским царевинама, Немачком и Аустроугарском, које су у настојању да посегну за светском моћи и досегну статус империјалних сила тежиле рату, планирале га и биле његови виновници. У другом поглављу монографије Србија у Великом рату 1914-1918. Кратка историја, обрађен је почетак Великог рата. Посебну пажњу у том делу текста аутори су посветили Сарајевском атентату и Јулској кризи, стању на европским фронтовима, великим биткама и победама које је Србија остварила у 1914. години, односу са савезницима, сазревању државног програма Србије. Наредна два поглавља књиге посвећена су ратним годинама 1915. и 1916. Пратећи општи контекст ратних дешавања на европским фронтовима, аутори су у наведеним поглављима темељно обрадили месеце мира и рата у 1915. години, повлачење преко Албаније и опоравак српске војске на Крфу, прилике и свакодневни живот у окупираној Србији, успостављање Солунског фронта и прве операције на том ратишту, државно-правни континуитет Србије. У петом и шестом поглављу указано је на велике ратне преломнице из 1917. и 1918. године, „проговорено“ је о Србији „с обе стране фронта“, југословенском компромису српске државе, оствареном учинку политике и дипломатије, унутрашњим политичким приликама и спољнополитичкој позицији земље, улози војске и пробоју Солунског фронта. У закључном делу текста обрађено је југословенско уједињење и рад Конференције мира у Паризу чијим је одлукама Велики рат завршен.

На страницама књиге Србија у Великом рату 1914-1918. Кратка историја могу се пратити ослободилачки напор и херојски подвизи путем којих је српски народ сачувао своју државу и на крају Првог светског рата учинио да она прерасте у нову југословенску краљевину. Проблеми са којима се у тим годинама српски народ суочавао, како показује и ова студија, најчешће су по обиму и својој сложености премашивали његову објективну снагу, претили пропашћу, тражили непримерене жртве, али му и омогућили да обезбеди часно место у историји савремене Европе.

У припреми су преводи за штампање ове књиге на енглеском, немачком и руском језику. Издавачи су „Београдски форум за свет равноправних“ (beoforum@gmail.com) и „Српска књижевна задруга“, Београд. Покровитељ издања је Фонд дијаспора за матицу.

 

Један коментар

  1. Обележавање стогодишњице Великог или Првог светског рата, прети да
    сенку поѕадине претвори у потпуни мрак. Док је Други светски рат,
    за већи део учесника, борба за слободу, Велики Оатџбински, …,
    првој „кланици“ светских раѕмера, дају се различити епитети, …
    За Србију, малу државу, која је само, још мању-Црну Гору, имала уз
    себе (и јединог савезника) то је рат који, нити је планирала, хтела,
    а није могла избећи. То је рат, који је схваћен као „бити или не-бити“, у коме је јединство народа, војника и официра, извојевало „немогуће“ победе. То је рат, у коме је војска (и део
    народа) пошао „немогућим“ правцем, „за инат“ непријатељу и квази
    савезницима, избегла предају, са (превеликом) надом у помоћ
    „савезника“. У том рату, док је народ у Србији тешко страдао,
    војска је била принуђена да чека, на висовима Кајмакчалана, док
    се влада бацила у „ујдурисани“ процес, спасавања „браће“ и квази
    уједињења.
    Нажалост, уместо анализе узрока, кроз сукоб интереса, лансиране
    су само лако видљиве и површне интерпреатције догађаја.
    У томе, нема ни анализе, чак ни броја жртава, иако и те, „суве“
    бројке, саме „говоре“….

    …Србољуб Савић




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *