Почетна / Култура / Поглед у фест 2014. – Није све црно-бело, ваистину

Поглед у фест 2014. – Није све црно-бело, ваистину

Пише Владислав Панов

Истополна љубав, разочараност у живот, сваковрсне несреће, деструкција и агресивност, лицемерна политичка коректност, само су неки од преовлађујућих мотива прича ударних филмова овогодишњег ФЕСТ-а, чија је вечно понављана организаторско-селекторска матрица ове године донекле измењена, па чак и унапређена. Али не много…

Пред нама је нови ФЕСТ. Четрдесет други. Ни црни ни бели, каже пословично бесмислена крилатица („Није све црно-бело“) маркетиншки мотив овогодишње ревије филмова која сваке зиме глуми велики европски фестивал у нашој престоници. Mожда је баш у спонтано искреној крилатици и сва мука ФЕСТ-а. Одавно је престао да буде крајност, изазов или бар неодољива провокација. Постао је уредна, широко прихваћена зимска филмска забава за масе. Делује да само тада истински и са жаром страствених филмофила хрле у биоскопе. ФЕСТ је навика и за оне који га припремају и за оне којима се припрема. И све је у том опсегу између крајности. Скоро све је чак и у понуди. Захваћено од сваког краја. Еклектички. На сигурно или бар нешто близу томе. Проблеми са избором одговарајућих наслова који би били за црту изнад „најбоље средине“ многобројни су и за нас овде и даље несавладиви. Прича је, уосталом, стара и непроменљиво присутна. Немамо угледа, пара, воље, среће, филмска продукција је очајна, заиста велики фестивали календарски су превише близу нашем…

Фокуси и нефокуси  Дакле, остаје забава на сигурну карту. То ове године значи да ћете у такозваном ударном програму oпет (вечерњи термини у Центру „Сава“ и Дому синдиката) гледати ступидне холивудске хитове које је њихова још ступиднија публика подигла на ниво нечег значајног (комерцијалног, јер само то је значајно, мада, све више, и лицемерно политички коректног) или оне што су њихова Академија и други органи задужени за додељивање признања прогласили важнијим од осталих, такође углавном ступидне и бесмислене филмове. Остали термини ће бити прошарани насловима који су успели да се набаве, неком су нешто значили, са њима је дошао и пристанак за публику углавном потпуно неважних гостију, и слично. Нису то чак ни најбољи наслови из нехоливудских земаља. Али су у протеклој години били присутни на фестивалима или у медијима. Најбољи доказ за то су два умало ексклузивна фокуса, руски и скандинавски. И док је руски разочаравајућ, делом и због евидентне кризе (најпре идентитета!) ове кинематографије, дотле је скандинавски непотпун. Кинематографије ових земаља су у креативној експанзији последњих година па је понуда од само пет наслова концепцијски омашај јер они никако не могу бити фокус нечега тако богатог и у овом моменту квалитетнијег од свега што нуди остали свет. Па чак и да су баш ови наслови идеални материјал за изоштрени фокус, због чега нису приказани у ударном програму ФЕСТ-а? Ниједан од холивудских филмова, чије је присуство на ударним пројекцијама одавно диктат дистрибутера којем без поговора подлежу сви селектори и организатори, није ни по чему заслужио да има резервисано место у вечерњим терминима. Давно, на свом почетку, ФЕСТ није био тако рачунџијски програмиран. Али, то су била друга времена, па и филмско-политичке околности. А и холивудски филмови су заслуживали посебно место на сваком фестивалу, па и на нашем.

Овогодишњи ФЕСТ има и неких малих новина. Коначно су организатори одустали од снисходљивог обичаја да нам фестивал отвара кански победник, иако је присутан у програму а реч је о „најконтроверзнијем филму године“, делу Тунижанина Абделатифа Кешиша, „Плаво је најтоплија боја“, урађеном у европској копродукцији. У каквом се безнадежном ћорсокаку и на тужној странпутици налази и „прогресивни“ западни свет и њихов кинематографски допринос Седмој уметности, најбоље илуструје овај кански лауреат о љубави и сексуалној вези малолетнице и младе жене. А изненађујућа појава која, ето, траје већ неколико година, да домаћи аутори више не избегавају премијере на ФЕСТ-у, омогућила је да се наш фестивал окрене домаћем остварењу приликом избора за свечаноотварајуће дело. Отуд, на тој ласкавој позицији биће ново остварење Слободана Скерлића „Топ је био врео“ и ваљда се неће поновити прошлогодишњи „пропуст“ да фестивал не отвара домаћи филм („Кругови“) за који се потом испоставило да је постао наш најнаграђиванији филм на светским и домаћим фестивалима. Оне што и даље верују да су номинације за „„Оскара“ мерило вредности и значаја селектор ФЕСТ-а ће највероватније разуверити понудом од чак дванаест наслова који су ове године у најужој трци за ту награду са преко четрдесет номинација. Са поменутим фокусима и уобичајеним програмским целинама („Европа ван Европе“, „Европа“, „Панорама светског филма“…) чврсту одлуку да се око фестивала и на њему ништа значајно не мења ремети технолошко осавремењивање комуникације са публиком. Андроидманијаци, тако, могу да на својим мобилним уређајима имају ФЕСТ у џепу или о рамену (у торби) пошто је коначно урађена апликација која то омогућава. Што је пуна грешака и разочаравајућих одлука (можда буду исправљене) није толико значајно као чињеница да је ФЕСТ и на овај начин одскочио од политике немењања традиционалне организационо-садржајне интровертности.

[restrictedarea]

Порнографија уметности Када се, макар и површно, погледа овогодишњи избор филмова, одмах пада у очи одлука да се највећи део програма састоји од наслова веома познатих аутора и то без обзира да ли су они тренутно у кризи или су и даље у стању да правдају велико име. Нови наслови Ларса фон Трира, рецимо, Терија Гилијема, Џима Џармуша, Романа Поланског, браће Коен, па и Анджеја Вајде, управо су доказ ове префињене привржености „провереним синеастима“ иако су неки од њих одавно запали у ауторски ћорсокак или су једноставно у стагнацији, како слоган и казује, ни црни ни бели. Фон Триров филм од четири сата, мучног порнографског провоцирања и иживљавања над гледаоцима, „Нимфоманка“, који после такође фестовски присутних „Антихриста“ и „Меланхолије“ представља најновији део незваничне трилогије – реакције на сопствену депресивну кризу у животу и стваралаштву. Дански геније покретних сличица ће, међутим, на ФЕСТ-у бити поново откривен од публике, посебно од оне што као омађијана хрли филмовима за које чује да су „храбро“ загазили у порнографске провокације. То ће, иначе, због душебрижничке коректности организатора бити први филм у историји ФЕСТ-а што ће се приказати уз забрану приступа особама млађим од осамнаест година. Барем је тако у теорији.

Далеко од тога да ће на овакав начин бити примећен и прихваћен нови рад времешног, и даље у свом раду склоног напредовању, њујоршког ветерана Вудија Алена „Несрећна Јасмин“ (са животном интерпретацијом насловне јунакиње од стране Кејт Бланшет). Истанчаним љубитељима овог аутора и уопште квалитетног филма који не провоцира само најниже нагоне већ, авај, и ум, ово би морао бити један од најдражих и најважнијих филмова овогодишње београдске ревије „ударних наслова светске продукције“. „Нулта теорема“ овде, као и свуда, уосталом, обожаваног ексмонтипајтоновца Терија Гилијема, јесте други филм такве врсте, чији се садржај, осим забавног дела, усудио и да изазива мождане вијуге гледалаца, мада на сасвим другачији начин од Вудија Алена. Један од таквих је и малена, а ипак велика, романтична драма-комедија „Све смо рекли“, о борби између љубави и меланхолије, отуђености и усамљености главних ликова, која има додатни дубоки значај као опроштајни филм прошле године преминулог Џејмса Гандолфинија. Занимљиво је, иначе, да је Холивуд ове године на ФЕСТ-у представљен насловима, наводно политички, социјално, расно и на разне друге важне начине слободоумно ангажованим, а за оно што се у Холивуду подразумева под студијским спектаклима (насиље, испразна акција, ревија специјалних ефеката или најчешће све заједно) задужени су најпре руски филмови! „Стаљинград“ и „Метро“ су руско-холивудски амалгам горепоменутих вредности, одавно промовисаних у врхунској и скупоценој холивудској продукцији. Чак су и врло убедљиви у том смислу. Не и у неком другом, стварно значајном. Европски филм, изузев скандинавског, као и такозване мале кинематографије (арапско-азијатског порекла) неће привући масе у биоскопе, али ће онима што ризикују у појединим случајевима ипак донети задовољство, посебно ако су склони причама о људском отуђењу и најтуробнијим нијансама усамљености, свеприсутним, па често и кључним састојцима највећег дела селектованих филмова овогодишњег ФЕСТ-а.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *