Плаво – најтоплија боја порнографије

Пише Владислав Панов

Да ли су светски хвалоспевни пријем канског победника „Плаво је најтоплија боја“ и Фон Трирове „Нимфоманке“, које гледамо на ФЕСТ-у, почетак новог налета и успостављањa уметничке порнографије као новог филмског стила, естетике и принципа, можда и жанра?

Без обзира на садржај или уметничку (односно било какву) вредност, из неког разлога су филмови који би се „прославили“ најавом „слободних сексуалних призора“ увек више привлачили публику. Поштујући ову комерцијалну законитост, и организатори текућег ФЕСТ-а су недељама унапред потпаљивали ватру најавама да имају у понуди овогодишње филмске сензације где су експлицитне сцене секса преседан у досадашњем филмском стваралаштву у конкуренцији такозваних уметничких филмова. Палили су пламен интриге и пожуде најављујући да ће четворосатно терорисање, за такве напоре и биоскопске проводе неприпремљене гледаоце у сусрету са новим остварењем данског барда покретних сличица Ларса фон Трира, „Нимфоманка“, бити доступно, због „експлицитних сцена секса“, само пунолетним гледаоцима. Јадни рекламни трик, који његове ауторе ставља у неугодну позицију недоследних цензора, пошто је Триров филм окарактерисан као нешто што би ваљало забранити невиној и наивној младости а истовремено су јој без ограничења и то у ударном вечерњем термину потурили тросатно досађивање порнографским лезбијским интервалима у прошлогодишњем канском победнику „Плаво је најтоплија боја“ (познат и као „Аделин живот“) тунижанског синеасте Абделатифа Кешиша. Ипак, ето, устукнули су од демонстрације потпуне компатибилности са евроунијским западним светом па су, као, одлучили да баш од ове године промене досадашњу праксу да им фестивал отвара кански победник. А могли су да пошаљу тако лепе слике у тај свет, рецимо, са малом геј парадом уочи отварања ФЕСТ-а и Кешишовом нежном лезбијском порнографијом која је осим канске „Златне палме“ освојила још преко педесет других признања или номинација за њих. Ако је од нечега требало забранама и ограничењима заштитити недораслу публику (мада, ко је уопште дорастао за овакав бисер уметничког стваралаштва?) то је много више био Кешишов филм него Триров. Кешишово је лезбијско одрастање девојке из наслова (оног другог, „Аделин живот“) далеко иритантније и, да се усудимо да то кажемо, морално шкодљивије или бар дегутантније од Фон Трировог излета у „уметничку порнографију“ у намери да опише живот нимфоманке у савременом друштву. Мада, додуше опсцено и цинично, на ласцивним постерима Фон Трир отужно поручује „Заборавите љубав“. Њу је, ваљда, дефинитивно убио секс ради секса а можда и „Антихрист“ из првог дела ове страшне и депресивне трилогије данског синеасте, коју повезује апокалиптична „Меланхолија“. Наравно, то све ако се суди заосталим и у напредном свету одавно превазиђеним моралним аршинима. Има ли, уосталом, важнијих тема од лезбијске љубави или проблема нимфоманке?

[restrictedarea]

Интелектуална порнографија И, ето, оба поменута изузетно значајна и на сваки начин важна бисера Седме уметности су ту. Један за пунолетне, други за све. Оба, у ствари, ни за кога. Оба досадна и напорна, узбудљива само онима који нису чули за интернет јер је сексуално образовање и иживљавање доступно у сваком облику и на сваком месту на планети. И ако већ у отужној инфлацији порнографије, која загађује свет много више од фабрика, милиона аутомобила или токсичног отпада, постоји безброј разлога за конзумирање, откуд порив да се она све чешће и све агресивније појављује и у такозваним уметничким, па и свим другим филмовима намењеним најширој дистрибуцији? Да ли смо на трагу нове, сада филмске, сексуалне револуције? Пошто су сви иоле вреднији морални кодови одавно темељно изопштени из свакодневног битисања модерног човека, остало је да се на прагу предстојеће апокалипсе поново изграде зидине грешног и прљавог света Содоме и Гоморе. У изумирању смо, потпуно заслужено. И, као и слични пре нас, одлазимо у историју у греху, опчињени најнижим нагонима. Јер када људи којима је признат велики интелектуални потенцијал и значај немају шта више да кажу, осим да „револуционарно“ порнографијом урушавају сопствену цивилизацију и реноме, шта остаје за оне друге? Они које предводи оваква „елита“ као да добијају потврду да су у заосталости, примитивизму и прималним нагонима мотивисаном живљењу потпуно исправни примерци савременог човека. А какав је он, најбоље се види из Скорсезеове опсервације на ову тему у „Вуку са Вол стрита“, екранизацији истините приче о управо таквом примерку људског рода који је берзанске милионе од мехурића проневерио зарад утољавања најнижих порива. Једино што, авај, мањка Скорсезеовом доприносу теми је порнографски напредни додатак његових иначе врло смелих и замашних призора сексуалних и свих осталих порочних баханалија.

За сада без Холивуда Да ли је, иначе, реч о успостављању тренда у новом таласу ослобађајућег филмског рада поменуте двојице порнографских уметника? За сада је сигурно да ће Кешишова лезбијска „Златна палма“, као и Фон Триров трактат о нимфоманији, који се сада и по инерцији дочекује хвалоспевно, гурнути напокон ногу у врата заосталог цензурисања порнографије на великом екрану и да ће њиховим примером бити инспирисани и сви други који се у овом смислу осете напредним. Холивуд, додуше, неће насести на провокацију. Иако је својевремено покренуо лавину такозване сексуалне револуције, његова су грешна целулоидна деца цвећа са свим слободама и неспутаним љубавима чедна дечица из обданишта у поређењу са овим што нам се нуди данас. Ипак, материјални ефекат од филмског рада тамо је и даље примаран. Док год буде постојала процена да би трировска „уметничка порнографија“ могла бити сметња да им биоскопе пуне породични људи или малолетници којима би по тамошњим и даље неразумљиво ригидним приказивачким прописима улаз био забрањен, Холивуд се неће бавити оваквим револуцијама. Из његових производних погона је за сада емитован тек стидљиви допринос у овом правцу, као „Дон Џон“, рецимо, који се бави врло важном причом о човеку потпуно у власти порнографије, или „Лавлејс“, биографија чувене порно звезде из седамдесетих, јунакиње култног филма „Дубоко грло“. Ту је и још свежији „Потрес страсти“ где је главна јунакиња средовечна мајка која постаје проститутка. Овај филм има и мушку верзију снимљену од стране иначе угледног глумца Џона Туртура, „Времешни жиголо“, са причом о човеку зашлим у године који постаје жиголо. Ипак, без обзира на тако значајне теме, ниједан од ових филмова још увек нема храбрости да их исприча порнографским речником и призорима.

То све, као и много шта друго што је било или ће бити, не представља само по себи ништа радикално другачије. Секс је одувек имао веома важно место у филмовима. И у нашим, у времену Југославије, али и данас („Скидање“, „Живот и смрт порно банде“…). Секс је имао важну функцију удовољавања еротским потребама и нагонима публике. Иако смо били често суочени са призорима на ивици тешке порнографије, граница ипак није прелажена. Сада је „повучена нога“ и сигурно је да има много овдашњих „уметничких генија“ који искрено жале што нису имали снаге да у својим заосталим срединама буду пионири порнографског просвећивања народа. Али, има времена. Каснили смо за захуктало напредним светом и у многим другим стварима, па можемо и у овим порнографским. И без обзира што је злоупотребљени интернет обесмислио све моралне кодове и баријере, што је огољеном прималном демократијом и грешност на клик мишем теоретски довео до сваке душе на планети, ето, порив да се порнографски размишља чак и када филм стварају највећи интелектуалци, за многе има смисла. Доказ је и најава екранизације „Педесет нијанси сиве“, светског бестселера, управо захваљујући богатим еротским зачинима у ткиву приче, која би могла, што да не, да добије целулоидну (дигиталну) порно верзију. Успех би био још већи, нема сумње.

[/restrictedarea]