Почетна / БРОЈ 307 / Печат недеље

Печат недеље

„Српска војска у Великом рату 1914-1918.“

У Дому Војске Србије у Београду представљена је књига „Српска војска у Великом рату 1914–1918.“ Душана М. Бабца. Обогаћена бројним ретким и вредним фотографијaма, књига прати велику победу Србије у Првом светском рату. Србија је током рата изгубила, процењује се, готово 1.000.000 становника, од којих око 400.000 војних обвезника – скоро трећину укупног становништва. Ниједна друга земља, учесница Великог рата, није тако скупо платила своју слободу.О овом делу су говорили и рецензенти, професор др Миле Бјелајац и доцент др Милош Ковић, историчар.

Шакали

Првостепеном пресудом Посебног одељења Вишег суда за ратне злочине, припадници паравојне јединице „Шакали“ осуђени су прошле недеље на укупно 106 година затвора због злочина над албанским цивилима у околини Пећи у априлу и мају 1999. године.
Судија Снежана Николић Гаротић, која је председавала Судским већем, учинила је оно што није успео ни Хашки трибунал – паравојну формацију прогласила је за део регуларних снага тадашње Војске Југославије, што би могло да има значајних последица по читаву државу. Адвокат Горан Петронијевић, бранилац првоокривљеног Топлице Миладиновића, тадашњег команданта 177. Војно-територијалног одреда Пећ, оценио је да је пресуда „заснована искључиво на притиску како би се преко њега, као команданта једне јединице, увезала читава структура тадашње власти у Србији са догађањима на Косову“.

Алијине Маркале

Незаслужено мало пажње у српским медијима, навикнутим да нашироко извештавају о српским злочинима и кривици у ратовима у бившој СФРЈ, добило је сведочење заштићеног сведока КВ-586 у процесу који се против бившег председника Републике Српске Радована Караџића води пред Хашким трибуналом.
КВ-586, некадашњи припадник муслиманске специјалне јединице „Бисери“, посведочио је да је присуствовао разговору Алије Изетбеговића, његовог сина Бакира (актуелног члана Председништва БиХ) и реис-ул-улеме Мустафе Церића, на којем је планирано изазивање цивилних жртава у Сарајеву, укључујући и пијацу Маркале, како би за то били оптужени Срби и истовремено изазване симпатије за муслиманску страну у грађанском рату. Бомба на пијацу Маркале пала је неколико дана после тог разговора, 5. фебруара 1994, по наређењу – сведочи КВ-586 – генерала Сефера Халиловића; минобацачку гранату је, наводи даље, испалила јединица генерала Мустафе Хајрулаховића из рејона села Мрковићи.
Ово је иначе трећи сведок – и ниједан од њих није Србин – који тврди да су Маркале гранатирале муслиманске, а не српске стране. Хашко тужилаштво је, у процесима Радовану Караџићу и Ратку Младићу, већ одустало од оптужбе да су бомбу на ред за хлеб у Улици Васе Мискина испалиле српске снаге, као што је првобитно било утврђено.
Исказе заштићеног сведока КВ-586 обележио је и један незапамћен скандал; тужитељка Керолин Еџертон, која је оспоравала његов исказ, намерно је током испитивања открила да заштићени сведок борави у Белгији, чиме је несумњиво и са предумишљајем угрозила његову безбедност само зато што сведочење руши тезу Хашког тужилаштва.

Кацинова позадина

После изненадног захтева да међу услове Србији за отварање преговарачког Поглавља 23 (правосуђе и основна права) ЕУ уврсти и „расветљавање политичке позадине убиства Зорана Ђинђића“, Јелко Кацин, известилац Европског парламента за Србију, изненадио је српску јавност и тврдњом да у иностранству постоји додатна документација о убиству Зорана Ђинђића: „У овом моменту потребно је рећи да документа о политичкој позадини убиства Зорана Ђинђића стоје на располагању, и ако се органи Србије буду потрудили, могу да их добију. То је све што сада могу да кажем. Не треба све тражити у Србији, нешто има и ван.“ Прецизирао је и да „информација о атентату на Ђинђића има и у суседним државама“.
Српска полиција и тужилаштво под хитно би, по службеној дужности, Кацину морали да упуте позив за саслушање како би своја сазнања о убиству премијера Србије изнео надлежним државним органима, уместо (ненадлежним) медијима.
Саслушањем Кацина државни органи Србије не би само извршили своју законску, али и моралну обавезу већ би се тиме понајбоље утврдило и шта заправо стоји иза његове тврдње. Да ли је у питању пуки медијски сензационализам словеначког министра пропаганде из времена отцепљења Словеније од СФРЈ? Или се иза (зло)употребе Ђинђићевог убиства крије покушај – који траје још од петооктобарског преврата 2000. године – да се уђе у архиве и документацију српских тајних служби, што је само на корак од њиховог расформиравања? Подсећања ради, Зоран Мијатовић, заменик начелника РДБ-а 2001. године, и Душан Михајловић, министар полиције у Ђинђићевој влади, у више наврата и одвојено један од другог потврдили су да је после 5. октобра било снажних притисака са Запада да се „читава тајна служба Србије распусти“. Да оваква слутња није сасвим без основа не сведочи само упадљива чињеница да је међу потписницима Кацинове инцијативе и Арно Данжан, европосланик и бивши (хм) припадник француске обавештајне службе ДГСЕ већ и речи самог Кацина: „Да би владавина права била заиста укорењена, морају се рашчистити сва отворена питања везана за деловање служби безбедности и њихових веза са организованим криминалом и политичким структурама. Сви ови елементи су заступљени у атентату на Ђинђића.“
А опет, није немогуће ни да Кацин говори истину. С тим што се, у том случају, поставља питање зашто службе које имају документацију о којој он говори, ту документацију нису још одавно доставиле овдашњим истражним органима? Шта крију, и због чега? При чему не смемо изгубити из вида својевремене алузије Душана Михајловића да су у атентату на премијера извесну улогу имале и „једна велика и једна регионална служба“ а и Кацин говори о информацијама „у суседним државама“; додајмо томе да је остала неразјашњена улога једног држављанина Хрватске у атентату на премијера Србије – истрага је обустављена чим је почела да даје конкретне резултате и основану сумњу – а постоји и обиље других доказа о превеликој (и прикриваној) ангажованости барем две велике стране службе у догађаје пре и након атентата…
У сваком случају, најпре треба саслушати Јелка Кацина.
Што се пак Србије тиче, Кацинова је изјава моментално добила своју употребну вредност у текућој предизборној кампањи. Владимир Беба Поповић поново је, вођен Кациновом иницијативом, оптужио Војислава Коштуницу да је спречио истрагу политичке позадине атентата, што је иначе ноторна и лако доказива неистина. Из простог разлога што је оптужница за атентат – по којој је и пресуђено у време Војислава Коштунице – писана баш у време Поповићевог ангажмана у влади Зорана Живковића и Чедомира Јовановића. Шта их је спречило да се тада заложе за испитивање политичке позадине атентата? Заиста треба саслушати Јелка Кацина.

Трибина Украјина, БиХ и „обојене револуције“

У уторак, 25. фебруара 2014, у 19. 30 часова, у Малој сали Коларчевог народног универзитета „Историјски пројекат Сребреница“ и „Београдски културни клуб“ приређују трибину „Украјина, БиХ и обојене револуције.“
На трибини ће говорити сарадник недељника „Печат“, Сергеј Белоус и Стефан Каргановић, председник Историјског пројекта.
Шта се догађа у Украјини и ко и са каквим циљевима стоји иза нереда који месецима трају? Какав је значај фебруарске побуне у Федерацији БиХ и да ли ће се прелити у Републику Српску? Који су оперативни принципи „обојене револуције“ из приручника Џина Шарпа и да ли се примењују у Украјини и БиХ?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *