Одломци из Дневника – МОЈИ РЕЧНИЦИ

Пише Милован Данојлић

Куд бих без речника и енциклопедија? У њима је посвећени збир људских знања и искустава, свечани попис свега што се даде разумети и именовати. То су заштићена места колективног памћења; ту је смештена дежурна служба за оријентацију у ломовима историје, ту су дефиниције за оно што је домишљено и  јасно одређено….

Док пишем, или читам, повремено устајем од стола, у потрази за допунским обавештењима и подацима, у ближој или даљој вези са предметом коме сам посвећен. Навиру питања, отварају се споредни токови, укрштају се изазови, западам у области у којима се не сналазим најбоље. Махинално, посежем за речницима и енциклопедијама. Ако и не нађем задовољавајући одговор, бар ћу предахнути  и прикупити снагу да тешкоћу сам разрешим. Тамо је мој поуздани ослонац и кад жеђ само делимично утажим. Непрестано проверавам, контролишем оно у шта нисам сигуран, као и оно што знам.

Куд бих без речника и енциклопедија? У њима је посвећени збир људских знања и искустава, свечани попис свега што се даде разумети и именовати. То су заштићена места колективног памћења; ту је смештена дежурна служба за оријентацију у ломовима историје, ту су дефиниције за оно што је домишљено и  јасно   одређено, уз могућност да кадикад забасамо на пријатну странпутицу где ћемо накратко заборавити куд смо пошли и шта смо хтели. Избор те врсте књига је очаравајућ, по мери божје творевине. Окружени смо речницима биља, риба, птица, инсеката, гљива, лековитих трава; па речницима поморским, војним, митолошким, библијским, правним, трговачким, дипломатским, астрономским, масонским, етимолошким, синонимским; речницима лоповског жаргона, уличног аргоа, рима, стилских фигура, личних имена, па оних припремљених за решавање укрштеница и попуњавање scrabble-а ; и све то помножено са бројем језика којима се служим. Стоје, поређани као на јутарњој војничкој смотри, вољни да притрче у помоћ, да освеже помућене представе о људима и њиховим пословима, о земљама и градовима, о датумима и  онима који су их обележили. У њима је оно што знам, и још више оно што не знам, што сам знао па заборавио. Бива да податак, који сам јуче научио, већ сутрадан поново сретнем и да му се, као старом знанцу, насмешим. Уз повод, који ме је тренутно навео да се загњурим у странице дебеле књиге, залепи се и каква непредвиђена ситница, у тангенцијалној вези с предметом или, по сили абецедног распореда, у суседству са њим. Никад не знате на шта ћете натрапати у Али-Бабиним пећинама знања и сећања, у том обиљу које се употребом разгранава и шири.

Целог их живота читам, и не могу да их се начитам.

Биће да их, у Француској и у Србији, имам преко три стотине. Да нисам, око 1980,  распродао знатан део књига,  било би их двоструко више. Повремено ми се дешава да испружим руку у празно, да посегнем за књигом које више нема. Ишчезла је са полице, али се из главе није померила. У доколици, прелиставам их без разлога и циља, онако како, шетајући кроз природу, повирујемо у скривене кутке  Творчеве ручног веза.

[restrictedarea]

И поред завршене гимназије и факултета, моје образовање је у суштини самоучко. Школа ми је дала оквир да га испуњавам и допуњавам,  усмераван решеношћу да изиђем на крај са збрком постојања, подстицан непресушном знатижељом бистрог сељачића. Као ђак ниже гимназије, у Љигу, нашао сам у Општинској библиотеци један невелики Rječnik stranih riječi i izraza чији је састављач,  чини ми се,  био  левичарски активиста  Огњен Прица. Књижицу  сам ишчитавао редом,  како се читају романи, и још у ходу, пешачећи од школе до куће, по   макадамском путу дугом седам километара. Међу сељацима се пронео глас како, све у ходу, „учим“. Њихов идолатријски однос према Књизи  није разликовао уџбенике од романа, обавезну од необавезне  лектире. Доживљавали су ме као свог изасланика у њима недостижним подручјима духовног усавршавања и интелектуалног надметања, као осветника њихове друштвене и културне  инфериорности. У такмичењу са варошанима и они су, ето, имали коња за трку. Тај коњ сам био ја.

Још се сећам окука на којима сам се први пут срео са неким необичним, звучним речима. За ту врсту доколице код куће није било времена. Чекале су ме друге обавезе, праћене осећањем кривице што главни део дана проводим бадаваџишући у школској клупи.

Кренувши кроз свет, бацио сам се на скупљање лексикографског блага. Речнике сам грабио онако како се пљачкају поштанске кочије, исцела и ђутуре, као да би ми могли измаћи ако их одмах не присвојим. Детаљно упознавање са садржином плена остављао сам за касније. „Британику“ сам преузео код увозника чији се магацин налазио преко пута биоскопа „Одеон“  у Народног фронта улици, а Rječnik JAZU, започет у Деветнаестом, довршен у другој половини Двадесетог века стигао ми је, у свескама, из једне загребачке антикварнице, да га књиговезац Константиновић брижно и зналачки укоричи.

Поред пријатних успомена везаних за ову скупљачку страст, у сећању ми се задржала и мучна епизода са Речником Милоша Московљевића. Тек одштампана, књига је на основу брзоплете политичке оптужбе судски забрањена. (Или је судску пресуду предухитрио идејно свестан издавач, што је излазило на исто). Затекао сам се на месту уредника Културне рубрике „Борбе“, па сам  покушао да нешто учиним за спасавање оклеветане књиге. Без успеха. Цео тираж је исецкан на танке папирне траке, е да би се затро траг двама-трима политички  неприхватљивим дефиницијама! Аутодафеу је измакло неколико првих примерака, послатих претплатницима.

Замолих пословођу  Антикваријата у Кнез Михаиловој улици да ме, исплива ли који примерак речника-бродоломника, обавести.  Убрзо ми, шапатом, саопшти да би се „ствар“ могла  наћи, али је цена папрена. „Колико?“, упитах. „Око пола милиона.“ (То је, у оном часу, био повелик износ).  „У реду, узимам.“

Тако дођох до онога што Француз, кад нађе жељени артикал, зове  „моја срећа“.

Са увођењем вишестраначког поретка, речник је прештампан. Године 1966.  изгледало је да ће на њ бачена анатема важити док је века и света. Ништа на свету није вечито, сила понајмање. Она сама себи ради о глави; што је жешћа, живот јој је краћи. Аутор Речника је отишао понижен и уцвељен. То се дало осетити из осмртнице објављене у новинама. Посмртном рехабилитацијом може се закитити богиња Јустиција. Тако исправљена неправда не допире до ушију неправедно осуђеног.

Као слободног уметника, без редовних примања, чије се име повлачило по разним црним листама, око 1980. ме сустиже гадна беспарица. У наступу очајања, спремајући се да напустим земљу, распродадох половину годинама скупљане библиотеке. Тако оде и један део речника и енциклопедија. Московљевића, дакако, задржах.

Пунећи картоне које је требало утоварити у камион паркиран покрај бензинске пумпе у улици Ранка Тајсића, нађох се, за часак, у недоумици. Шта учинити са тридесетак томова Велике француске енциклопедије штампане крајем Деветнаестог века? Тај позамашни низ књига – заузимао  је  метар и по регала! – беше ми поклонио Јован Христић, есејиста и песник, професор на Факултету драмских уметности чији је прадеда, министар за владавине Обреновића, био претплаћен на у наставцима објављивану париску енциклопедију. Табаци су му стизали како су излазили и он их је, у Београду, дао укоричити у импозантан кожни повез. И сад , шта ћу? Књиге ми јесу дате на поклон, што значи да их користим, али не и да их продајем анонимним купцима… Моје власничко право је, на прећутан начин, било условно, ограничено обзирима према добром укусу.

Телефонирах поклонодавцу и замолих га да преузме некадашњи дар. Колона тешких томова се, таксијем, одвезе у његов стан, негде поврх Карађорђевог парка.

Користећи ту Енциклопедију, бејах уочио да јој неки табаци недостају. Ваљда су се, на путу од Париза до Београда, понекад губили, па су се при повезивању јавиле празнине. Књига којој фали једна једина страница је, по мом осећању, тежак инвалид. Опраштајући се од Енциклопедије чијег недостатка Јован, вероватно, није био свестан, сећање на празнине остаде ми за утеху.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *