Нове „провокације“ анатемисаног аутора

Зa „Печат“ из Берлина МИРОСЛАВ СТОЈАНОВИЋ

Џарање по најосетљивијим темама немачког друштва и политике: после апокалиптичког предсказања да ће Немци постати мањина у сопственој земљи пред експлозивним наталитетом дошљака (муслимана) потом констатације да су евро и монетарна унија били фатална грешка, Тило Сарацин у новој књизи тврди да се у његовој земљи „не сме изразити слободно мишљење“

Сарацин, опет! И опет велика (медијска) узбуна, због књиге која ће тек изаћи из штампе.

Читаоци „Печата“ већ су се срели с Тилом Сарацином, човеком који је у међувремену означен као (опасни) „виртуоз провокације“ пре неку годину (2010). Непосредан повод била је (тада) прва, и заиста провокативна, књига у Берлину врло угледног и утицајног финансијског експерта (министар (сенатор) за финансије у берлинској покрајинској влади, потом члан управе Бундесбанке) а ван пестонице, у широј јавности (до тада) мање знаног, под (драматичним) насловом „Немачка саму себе уништава: како смо своју земљу ставили на коцку“.

Тада су у жучну и запаљиву расправу, која је целу земљу „дигла на ноге“, с невиђеном енергијом и наглашеном искључивошћу, ускочили буквално сви: медији и политичке странке, лаици и експерти, мигранти (посебно муслимански) јеврејска заједница, политичари и званичници, од канцеларке до шефа државе, левица и десница, улица и пивница.

 

Парадоксалан ефекат Констатовали смо том приликом да се вероватно никад у овој земљи није формирао тако широк (и моћан) фронт који се сручио, свом силином и непоштедно, на једну књигу и њеног аутора. С парадоксалним ефектом: анатемисана књига је (до сада) продата у више од милион и по примерака (!) проглашена једном од најзначајнијих у последњих неколико година, а њен жигосани аутор, чије су изопштење тражили готово сви што су се јавно огласили, постао медијска личност првог ранга, с обезбеђеним местом у ударним телевизијским емисијама и на насловним странама најутицајнијих магазина.

Варирајући, да кратко подсетимо, „провокативне тезе“ о три велика немачка политичка изазова и искушења под словом „и“ – имигранти, ислам, интеграција – Сарацин је упозорио на апокалиптичну визију о „нестанку Немачке“. Уз констатацију да би, ако се нешто радикално не предузме (а притом је мислио на повећање наталитета „аутохтоног живља“ (Немаца) и ограничавање (социјалних) привилегија дошљака (пре свега муслимана и њиховог „експлозивног“ наталитета) муслимани могли да освоје (окупирају) Немачку на начин на који су то учинили (тамошњи) Албанци на Косову.

Ако би се наставио садашњи тренд, Немци би, по Сарацину, 2100. представљали мањину у сопственој земљи (спали би на двадесетак милиона) док би већину (35 милиона) чинили муслимани. Цитирао је, притом, изјаву једног турског бизнисмена из Немачке, објављену у турском дневнику „Хуријет“ (2004) како ће оно што је султан Сулејман 1529. започео (неуспешно) опсадом Беча, они, муслимани, остварити „уз помоћ наших снажних људи и здравих жена“.

 

Потомак Хугенота Хтео бих, записао је Тило Сарацин, потомак Хугенота који су пре неколико векова нашли склониште и уточиште у овој земљи после чувене и крваве Вартоломејске ноћи, да моји праунуци за сто година и даље живе у Немачкој, ако буду хтели. Не бих желео да земља мојих унука и праунука буде највећим делом муслиманска, да се на великим (њеним) просторима говори турски и арапски, да жене буду забрађене и да дневни ритам одређује молитва мујезина.

Покушавајући да предупреди очекиване нападе (а уследили су жешће него што је могао и помислити!) левичар Сарацин (дугогодишњи истакнути члан Социјалдемократске партије) којег оптужују да је „опасно забраздио удесно“, упозорава да десничарски радикализам не подстиче  јасно инсистирање на „нашим легитимним преференцама“ и политичко деловање у том смеру и контексту, него њихово пренебрегавање. С фаталним последицама.

У мањим земљама, подсећа Сарацин, као што су Холандија, Белгија и Данска, где је страх од угрожености (од стране дошљака) снажнији него у Немачкој, већ је дошло до (забрињавајућег) оживљавања десничарског популизма и екстремног национализма.

Шлагворт за жестоке нападе Сарацин је пружио констатацијом да муслимански мигранти, с обзиром на ниску стопу запослености а бројне чланове породице, „израбљују државу“, празнећи њену касу кроз социјална примања и привилегије. И провокативније: они представљају „назадњаштво“, културно и цивилизацијско, с обзиром на вредности које заступају. И још провокативније: висока стопа плодности муслиманских мигранткиња представља (демографски) велику опасност за културолошку и цивилизацијску равнотежу (све старије) Европе.

[restrictedarea]

Интелектуални расизам Представници Турске заједнице у Немачкој реаговали су с огорчењем и жестином. Засули су Сарацина претњама и таласом кривичних пријава због „интелектуалног расизма“ и подстицања „етничке мржње и нетолеранције“. Прискочила му је (једино) у помоћ Некла Калек, једно од најпознатијих имена међу овдашњим интелектуалцима пореклом из Турске. Оптуживати Сарацина  за расизам је апсурдно, констатовала је Калекова, уз опаску да „ислам није никаква раса, него религија и култура“. Закључила је да „дели његову (Сарацинову) бригу за Немачку“.

Нова узбуна због нове књиге (излази из штампе 24. фебруара) Тила Сарацина говори (најмање) о две ствари: да његово јавно изопштавање, упркос готово фронталним покушајима и напорима да се то учини, није успело и да „махер провокације“ несустало наставља да џара по најосетљивијим, и најболнијим, местима немачког друштва и политике. Овога пута је „изашао на барикаде“ у одбрану угрожене слободе говора и медијског терора чија је, ето, он сам жртва.

 

Зачепљена уста Уз (пропагандну) најаву књиге „Нови терор чистунства“ (врлине) која рачуна на астрономски тираж, почетно издање: 100 000 примерака! иде (искуствена) констатација да ће у овом друштву бити изопштен свако чије мишљење се не уклапа у „владајућу слику света“. И да се у Немачкој „не сме изразити слободно мишљење“.

Ко одређује шта се сме рећи и о чему се мора ћутати? На ово питање, до изласка нове књиге, Сарацин не одговара. Одговор, не без ироније, нуди његов критичар у „Шпиглу“, колумниста Јан Флајшхауер. Он подсећа на листу од пет стотина личности немачког говорног подручја које највише утичу на формирање јавног мњења, на основу њихових (јавних) наступа, публикација и броја цитата, што с времена на време објављује часопис „Цицеро“. На основу ових критеријума Сарацин припада „топ“ групи. Дакле: не може бити жртва медијског терора, констатује Флајшхауер. Уз циничну опаску да би многи у Немачкој пожелели да буду тако (уносно) изложени медијском терору као Сарацин: постали би милионери.

Сарацин јесте, заиста, ако то већ није био као дугогодишњи берлински сенатор а потом члан најужег руководства (моћне) Бундесбанке, постао милионер као аутор. Уз ону прву, о којој смо говорили на почетку овог текста, с нешто, истина, мањим тиражом, али такође снажном резонанцом, и друга књига, коју у „Печату“ до сада нисмо спомињали – „Европи није потребан евро“ – нашла се (2012) на листи бестселера.

 

Опасна илузија Овом књигом се „велики провокатор“, као финансијски експерт, што му ни најљући противници и критичари никад нису оспорили, нашао (највише) „на свом терену“. Она је, очигледно, досад најснажнији, и најдокументованији, подстицај не само евроскептицима него и отвореним противницима „илузије о Европској унији“, којих је све више и на левој и на десној страни политичког спектра у „самом срцу Европе“.

Књига је крцата статистичким подацима, којима „осумњичени банкар“ (проблематичне тезе из прве књиге су, под притиском политичара и медијске јавности, уздрмале његову позицију у врху Бундесбанке) очигледно радо барата. Из мноштва података Сарацин извлачи (споран) закључак да монетарна унија Немачкој није користила. Удео њеног извоза, после укидања „монетарних баријера“ и увођења евра у земље еврозоне чак је опао – са 45 процената из 1998. године на 39 процената 2012. Привредни раст северних земаља еврозоне није био снажнији него у земљама изван ње, у Шведској и Великој Британији, док је заједничка валута нанела велику штету земљама европског југа.

Пруски Европљанин Сарацинови критичари му у „овој ставци“ супротстављају анализу консултантске фирме „Мекензи“ и испада да Немци за трећину привредног раста треба да захвале управо евру. Нико поуздано не може рећи шта би се заиста дешавало у трговинској размени да се остало код националних валута. Може се, међутим, с доста извесности претпоставити да би све снажнија марка поскупела немачке производе и отежала њихову продају на светској пијаци, од чега зависи, више него у случају других земаља, велики број радних места.

Приликом представљања књиге у Берлину, професор  економије Штефан Хомбург констатовао је да је она „просветитељска“. Уследио је, неочекивано, и хвалоспев у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“. У тексту под насловом „Један пруски Европљанин“,  наглашава се да Сарацин пише „промишљеније него многи његови критичари“, да су његове анализе „утемељене“ и да „не оправдавају хистеричне нападе и критике“ којима је изложен.

 

Холокауст и евро Мање провокативне, и иритирајуће су различите интерпретације статистичких података, од Сарацинових констатација да је монетарна унија без политичке уније представљала опасну илузију, и грешку која се скупо плаћа. Сарацин у том „изворишту“ види и узрок садашње кризе што потреса европску фамилију. Евро је, по њему, „принудни корсет“ у којем, и због којег, из кризе монетарне уније настаје криза читавог политичког система. Он би радије Европу видео као „континент земаља“ (националних држава) које уједињују снаге тамо где им је то корисно и што омогућава појединачну флексибилност тамо где то желе.

А најпровокативнија, највише нападана, Сарацинова теза у том контексту је да су немачки политичари, уверени да ће на тај начин окајати кривицу за Други светски рат и Холокауст, безглаво похрлили да „све наше интересе, па тако и наш новац, предају у европске руке“.

Не наилазе на јавна оспоравања само Сарацинове „провокативне тезе“ о најосетљивијим друштвеним и политичким темама, које је „запаљиво“ саопштио у три досад срочене књиге. Наглашена варничења изазивају и његови јавни наступи на форумима, попут оних што организује месечник „Компакт“ из Лајпцига, чију делатност и (наводно десничарску) оријентацију неки немачки медији сажимају у две речи: антиамериканизам и антиимперијализам.

Овај закључак извлаче очигледно из „тематског профила“ издавачке делатности месечника. „Компакт“ је, између осталог, објавио публикације (и ДВД) под (говорљивим) насловима: „Грађани против евролудила“, „Иран: чињенице против западне пропаганде“, „Лажи о 9/11“ (амерички „црни септембар“) „Мрачна страна Запада“…

После учешћа на једној од „Компактових“ конференција о суверенитету, под мотом „Хоће ли се Европа (само)уништити“, а на оваквим скуповима оглашавала су се, заједно с њим, и звучна имена, попут познатог немачког  новинара (ветерана) Петера Шол-Латура, руског дипломате (и некадашњег амбасадора у Немачкој) Валентина Фалина, бившег посланика Бундестага Вилија Вимера, Сарацину су припадници левичарског „Удружења против расизма и хомофобије“, обојили берлински дом у – розе…

[/restrictedarea]