Почетна / Колумне / Њено величанство, Атифете

Њено величанство, Атифете

Пише Предраг Радоњић

Бојим се да Срби на Косову и Метохији у овом тренутку могу да закључе: „Оливер – то смо сви ми“

На српској верзији позивнице за пријем „поводом шесте годишњице независности“ своје званице почаствовано сазива „Председница Републике Косово, Њено Величанство, Госпођа Атифете Јахјага“ (велика слова су, како приличи титули и прилици, обавезна). У овој малој језичкој бравури коју је обзнанио новинар Будимир Ничић, једној у низу примера остваривања албанизованих, новокосовских српских језичких и иних права, као и у овом 17. фебруару 2014. године, налази се и симболички компресована слика Косова и Метохије данас, и положаја и права Срба.

 

ИМАМО МИ ЧЕГА ДА СЕ ОДРЕКНЕМО Док, са једне стране, све одјекује од помпезних речи и Приштином дефилују Косовске безбедносне снаге које Тачи, свечано се заклињући, унапређује у Оружане снаге Косова, префарбавајући маслинастозеленим нијансама споменик „Њуборн“ у знак захвалности НАТО и ОВК, док западни званичници радосно поздрављају напредак најмлађе европске државе уз бас пратњу политичких првака из Албаније што косовску независност означавају као „срце албанског пројекта и народа било где на Балкану“, са друге стране, у српским срединама, где, гле случаја, српске институције такође не раде овог понедељка, али због нерадних дана поводом Државности Републике Србије, углавном влада тишина.

Лично, иако не гајим претеране илузије, не спадам ни међ` оне који сматрају да је Србија задржала свој територијални интегритет само у временској прогнози националних телевизија. У облачићима и дневној температури у главном граду АП. На то ме упућује елементарна логика сабијена у речима Матије Бећковића: „Ако није наше, зашто нас онда терају да га се одрекнемо?“ Заиста, зашто је онда Косово приоритет у процесу наших евроинтеграција, у проценама наше цивилизацијске подобности од стране Сједињених Америчких Држава? Зашто се, додуше незванично, али прилично јасно, из најважнијих држава ЕУ могу чути поруке да Србија пре  евентуалног учлањења мора признати Косово? Зашто готово никоме у ЕУ није, у случају Србије, толико битно стање људских права, политичке и медијске слободе, економија, правосуђе и остале узгредне трице? Чини се да сва ова питања имају јасан одговор, а то је да имамо и даље и те како чега да се одрекнемо, што се тиче Косова и Метохије. Уколико на то пристанемо.

[restrictedarea]

УЧИНИЛА БИ ОПОЗИЦИЈА ТО ЈОШ РАНИЈЕ Сваки иоле разуман човек мора себи поставити и друга питања. Можемо ли и по коју цену одбранити свој став и однос према Косову и Метохији? Имамо ли за то довољно политичке, економске и безбедносне моћи?  Имамо ли у томе реалну и адекватну подршку неких светских сила? Да ли смо приправни на последице које из тога могу произаћи? Јесмо ли искрено и свесно спремни и на личну жртву зарад тога?

Власт је потписала Бриселски споразум, опозиција оличена у дисперзивном фронту Демократске странке и њених остатака тврди да би и она, и то још раније, учинила исто, само да је својевремено имала подршку какву она сада конструктивно пружа. И на томе, готово без замерке, честита својим опонентима. Једина  што гледе косовског питања има другачији став, мислим овог пута само на парламентарне странке, Демократска странка Србије Војислава Коштунице,са својих досадашњих седам изборних процената налази се, очито усамљена, и на листи оних са којима је коалициона комбинаторика, споља гледано, увелико непожељна.

За то време, на Косову и Метохији ствари, у светлу ишчекивања још једног покушаја избора градоначелника Северне Митровице, стоје мање-више у истом или, пре ће бити, у погоршаном стању. Док се испод Ибра интензивирано пале куће повратника, каменују аутобуси у Ђаковици и руше споменици српским песницима надомак Призрена, северно од реке тренутно су популарна хапшења Срба „осумњичених за ратне злочине“.

 

ТАЈМИНГ ХАПШЕЊА Кап која је прелила чашу неповерења локалног становништва свакако је хапшење Оливера Ивановића. Питање што себи постављају Срби на Косову и Метохији, посебно они са севера који, као њихова браћа јужно, нису доскоро могли да осете благодети косовског мултиетничког друштва, јесте како да после овога верују у своју будућност. У споразуме, локалну самоуправу, заједницу општина, специјална права и посебне везе са Београдом? У рад правосуђа и утврђивање било чије кривице за почињене злочине наравно да нико не жели да се меша. Ипак, готово нико не може а да не искаже неверицу да је макар тајминг хапшења Оливера Ивановића случајан и везан искључиво за спровођење владавине права, са свим импликацијама што долазе пред покушај четвртог понављања избора у Косовској Митровици, јединој урбаној косовској средини у којој су Срби опстали. Бојим се да Срби на Косову и Метохији могу да у овом тренутку закључе, помало паролашки и патетично: „Оливер – то смо сви ми“. То је неко, уосталом, вероватно и желео.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *