Николај Коља Бурљајев –  ”Блокбастер  о свецу”

Разговарала Мила Милосављевић Фотографије Хаџи-Александар Ђуровић

Недавно сам отишао у Министарство културе да тражим средства за филм о Сергеју Радоњешком. Чиновник који тамо седи ми је рекао да ће радо подржати мој пројекат уколико направим ,,блокбастер“! Замислите, ,,блокбастер“ о Сергеју Радоњешком! Притом, тај човек није знао, по свој прилици, ни шта стварно значи овај појам …

У књигу историје руске кинематографије међу именима великана седме уметности, Андреја Кончаловског, Андреја Тарковског, Никите Михалкова великим словима уписано је и име Николаја Коље Бурљајева, прослављеног руског глумца, редитеља, сценаристе, продуцента, писца. Бурљајев слови и за јединог руског глумца који је добио награде на престижним филмским фестивалима у Берлину, Кану, Венецији. Глумачку каријеру, која му је донела угледно звање Народни глумац Русије, овај данас знаменити посленик руске али и словенске културе и духовности подредио је оснивању Свесловенског форума уметности ,,Златни витез“ и иза њега са великим поносом и неисцрпним ентузијазмом стоји већ двадесет две године, афирмишући истинске вредности у уметности, култури, које, како наш саговорник каже, узвисују људску душу. Нешто старије генерације сетиће се Николаја Бурљајева по улози у филму,,Иваново детињство“ где је глумио као деветогодишњи дечак а наша шира јавност га је упознала пре три године, када је одликован Орденом Светог Саве Првог степена.

После три године, Бурљајев је недавно био гост српске престонице, када је на дан празника Светог Саве у Руском дому приказан његов филм ,,Бурљајев Златни витез“. Овом приликом, Бурљајев, иначе председник Савеза делатника словенске културе, говорио је о Светом Сави, као и о осамстотој годишњици рођења великог руског светитеља Сергеја Радоњешког, о којем прави истоимени филм.

Била је ово прилика да се родоначелник сретне и са свим досадашњим добитницима награде ,,Златни витез“, међу којима су се нашли и Добрица Ћосић (као први лауреат Форума словенске уметности, затим Љиљана Хабјановић Ђуровић, Горан Паскаљевић…

„Врло често наводим како људи са Запада говоре да је спасење Русије спасење света, а да је пропаст Русије његова пропаст. Ако, дакле, желите своју пропаст, драги Западњаци, онда се потрудите да уништите Русију, да отмете Украјину. Ја имам и руске и украјинске корене. Како то поделити? Украјина ће остати у Русији и за двадесет-тридесет година ми ћемо бити једна земља. Проћи ће много година а Косово ће опет постати српско“, каже за наш лист Николај Коља Бурљајев.

Чини се да се цивилизацијски кругови у нашем „глобализованом“ свету међусобно све више удаљавају. То, наравно, важи и за словенски православни свет, који Запад ( у тумачењу неких својих аналитичара и утицајних стратега) све чешће означава као „препреку срећи и прогресу“ глобалног напредовања човечанства? Да ли је у овом неспоразуму и нетрпељивости заиста реч само о супротстављеним материјалним интересима или је разлаз заправо далеко дубљи, можда чак специфично антрополошке и психолошке природе?

Проблем Запада је неразумевање за њих вечито загонетне руске душе укорењене у ставу да је човечанству могуће да иде даље без суштог користољубља, без великог новца и сродних тековина људске цивилизације. Није могућ само живот без Бога! Незамисливо је да за једног младог човека, младу особу која тек стасава не постоји идеал довољно висок, довољно снажан и да је вредан живота. Многи од њих патриотски оријентисани би дали свој живот ако треба, али поставља се питање – за кога и за шта? За Абрамовича, за Путина? Не. Тај млади свет настојали су да потпуно одсеку од патриотизма, наравно притом се својски трудећи да сломе крст православља како би онда генерације и генерације младих поклекле пред сатанским искушењима. Сећам се времена настајања перестројке, када су ваше колеге новинари, пишући о тој идеји, говорили да је циљ перестројке био приближавање Русије Западу како би дошло до мутације руског духа. Циљ је био и искорак Русије из сопствене традиције и њено напуштање. Сетимо се шта је на крају било са перестројком. Западном свету руска душа је једноставно речено – непојмљива. Они једноставно не могу да схвате да је могуће бити патриота, живети као патриота, васпитавати децу у том духу, у духу чистоте и хришћанских принципа, не подржавати истополну љубав. Под заставом толеранције и људских права они заговарају – грех. Јер, грех је – грех и према греху нема толеранције. Хомосексуализам је грех. Нема оправдања. Лек је напуштање тог греха, покајање и настојање да се даље живи без греха. Западни свет то не може да прихвати нити да схвати јер је пошао путем егоизма, самопотврђивања и путем ,,људских права“. То је, међутим, само једно деформисано схватање и човека и његових права.

[restrictedarea]

Посветили сте се овом свесловенском фестивалу и не посустајете. Верујете ли да он, односно његов дух, кореспондира са савременим, тзв. „модерним“ светом, да га, на пример, данашња млада генерација (словенског света пре свега) разуме и препознаје као своју тему и „причу“?

Наша епоха је осакаћена владавином перестројке која нас је удаљила од наших светих, најузвишенијих идеала и традиције. Урушаване су суштинске вредности руског духа и идентитета кроз утицај америчке псеудокултуре, кроз европску толеранцију ка греху. То је трајало и трајало. Ми који у оквиру ,,Златног витеза“ већ двадесет две године делујемо као својеврсни духовни и културни покрет али и стожер настојимо да се кроз уметност, кроз културу боримо за највише људске идеале, за уздизање душе човекове. Свака књига, свако музичко дело, свако осликано платно, сваки филм који се појави на фестивалу има за циљ уздизање душе човекове. Ми се свим срцем боримо за те истинске вредности у уметности већ двадесет две године и за то време смо организовали педесет пет форума из области музике, кинематографије, књижевности, сликарства, руске уметности. Именитељ нашег делања је невероватан ентузијазам неколицине људи који су предани овој великој и значајној мисији, од значаја и за саму Русију али и за читав корпус словенских народа. На свакој души је избор да прихвати највише идеале или сопствену пропаст. Основна мисија ,,Златног витеза“ је да утиче на младе људе да се определе за – добро. Боравећи код вас, састао сам се са директором Академије уметности, која образује младе редитеље и стручњаке из области филма да почну да стварају своја дела не мислећи притом на награду ,,Оскар“, већ на ,,Златни витез“. Велики руски песник Љермонтов је говорио да је ,,осећање истине срце човеково“. Радећи током свих ових година са тим императивом, ми настојимо да сачувамо нашу уметност, нашу културу, духовност, као узвишене истине нашег словенског срца.

У Русији је недавно основана награда за „обнову руске духовности“ која носи име великог руског свеца Сергеја Радоњешког. Зашто „Радоњешки“? Како бисте ви појаснили значење и садржај идеје и укупног програма „духовне обнове“ у својој земљи? Јесу ли Руси данас отуђени од свог суштаственог бића, од своје вере и историје?

Сергеј Радоњешки и његов подвиг утиснуо је снажан и неизбрисив печат у историји али и бићу руског народа. Био је то човек невероватне снаге духа. Творио је чуда, почев од његовог одласка у дивљину где је сопственим рукама почео да гради храм. Припитомио је и саме звери, медведа који му је доносио гране које је потом користио за градњу. Касније, када су њему почели да долазе сви који су за његово чудо дознали, пошло му је за руком да помири и уједини завађене руске кнезове, који су такође походили његову духовну оазу у дивљини. Гесло Сергеја Радоњешког било је ,,Спасимо се љубављу и јединством“. Тај његов позив тада, пре толико векова, једнако је важан за Русију и у овом тренутку. Ове године се иначе обележава осам стотина година од рођења Сергеја Радоњешког и ја се спремам да урадим филм о њему, дубоко вођен тиме да је пут спаса руске душе и руског народа уопште позив на љубав и уједињење Сергеја Радоњешког.

Хоће ли и може ли „Игуман земље руске“ (како су називали Радоњешког) односно обнова сећања на њега, поново „просветлити“, ујединити, у духу повезати – све оне (многобројне) који, добрано отуђени и дезоријентисани, живе немир и искушења нашег „модерног“ света?

Упутио сам предлог председнику Путину да подржи пројекат очувања комплекса Радоњеж. Предложио сам да се ово место прогласи једном посебном зоном културе и духовности. У време када је наше државно руководство окренуо многим значајним пројектима који се тичу будућности Русије а односе се на све виталне области, од науке до економије, све до изградње „силиконске долине“, ја сам упутио предлог држави да у комплексу Радоњеж изгради једну духовну долину. То би значило да бисмо у једном чистом, посве еколошком амбијенту, у срцу природе могли да организујемо боравак деце и младих који би у оквиру новоуспостављених академија, школа, радионица били у прилици да слушају најбоље предаваче из области уметности, књижевности, сликарства, музике, филма. Но, то је за сада утопијски пројекат .Он би, иначе, значио огромну инфраструктуру и много људи који би радили у том јединственом културном центру а који би васпитавали младе људе у позитивном духу. То би могао да буде јединствен, планетарни центар духовности и културе. Ми који стојимо иза ,,Златног витеза“ ушли смо у трећу деценију борбе за очување највиших духовних вредности, културног идентитета руског народа, међутим, тек после двадесет две године нас је чуо председник Русије и уважио наше мишљење, у првом реду примедбу да држава Русија нема стратегију када је област културе у питању. Рекао сам, а у то сам чврсто уверен, да Министарство културе треба да има исти буџет као и Министарство одбране, јер као и државну територију, треба чувати и саму душу народа. Шта ће нам територија ако изгубимо душу и расплинемо се у лажним тековинама цивилизације која срља у потпуно обездуховљене просторе… Након што је на састанку Савета културе на државном нивоу коначно и званично потврђено да Русија нема израђену стратегију у области културе, председник је наложио да се приступи томе. Био сам у прилици да саветујем људе одабране да је начине, па сам им рекао да, када је филмска уметност у питању, почну да полажу и на оне филмове и пројекте који нису у својој основи комерцијални, већ доприносе неговању правих вредности и узвисивању људске душе, духовном преображају и спасењу наше отаџбине. Можда и ваше. Стога погледајте како ми настојимо да устројимо нашу културну политику и како покушавамо да живимо, па према том моделу поступите и сами. Једна озбиљна држава мора да има јасну стратегију када је национална култура у питању. Они који заговарају другачији пут чине преступ, дезоријентацију целог поколења, заборављајући притом закон идеала. То је грех. Како ће се они оправдати пред Господом? Свако од нас ће једном пред Господа стати, па и руски и српски редитељ. И кад га Господ упита зашто се ругао вечним идеалима и искушавао милионе људи, инсистирајући на сценама голотиње, шта ће да одговори? Ја сам одлучио да оставим глуму током снимања ,,Мајстора и Маргарите“ када су ми предложили да се скинем до појаса. Питао сам редитеља да ли је то нужно а он ми је потврдио да јесте. Наговарали су ме да не одустајем, да сам млад, перспективан глумац и да је много улога преда мном, што би у мом случају значило и много новца, али нисам се предомислио. Нудили су ми и улогу једног руског генерала који продаје отаџбину једном западном олигарху. Рекао сам да не желим ту улогу и да је она за мене прихватљива само у случају измене сценарија, по којем се тај генерал жртвује за своју отаџбину. Нису прихватили и ја сам и ту улогу одбио.

У којој мери се ослањате на помоћ државе у вези са подршком вашим пројектима?

Помоћ државе је веома важна, као и израда стратегије државне политике. Бавили смо се тиме ја и Никита Михалков да буџет Министарства културе, као што сам рекао, мора бити раван буџету Министарства одбране, јер овде је реч о одбрани човекове душе. Рекао сам представницима Министарства: ,,Ако изгубимо нашу душу, чему онда све иновације и модернизације духовним мутантима које ви вашом антикултурном политиком производите?”. Недавно сам отишао у Министарство културе да тражим средства за филм о Сергеју Радоњешком. Чиновник који тамо седи ми је рекао да ће радо подржати мој пројекат уколико направим,,блокбастер“! Замислите, ,,блокбастер“ о Сергеју Радоњешком! Притом, тај човек није знао, по свој прилици, ни шта значи појам ,,блокбастер“. Тај појам потиче из Другог светског рата и означава експлозију у затвореном простору и та експлозија сруши све, а и зидове… Човек је једноставно,,наручио“ од мене акциони филм о Радоњешком и да сам пристао на то, одмах би га подржали без питања.

Међутим, уместо пристанка, подсетио сам га на то да се успех једног филма не мери новцем који пристигне након првог викенда његовог емитовања и као доказ свему томе споменуо филм ,,Андреј Рубљов“, који је педесет година после настанка побио све рекорде гледаности. Када сам недавно боравио у Лос Анђелесу, видео сам колико тамо држе до овог филма, а ето, првог викенда није био успешан.

Имају ли наша друштва снаге и реалних изгледа да, на пример, преобразе своје елите? Посебно оне делове својих елита који су „поткупљени“, односно вредносно приклоњени и врло блиски неолибералном и прозападном моделу?

Шансе за преформатирање елите постоје, али само онда када се државни новац улаже у стваралаштво које служи духовном уздизању, духовности. Ето, на пример, ја сам предложио да уместо помаме за отварањем биоскопа по америчком моделу, са све апаратима за кокице, устројимо један за приказивање документарних филмова на тему неговања традиције, духовности, културе. Дали су ми један огроман биоскоп у Москви са хиљаду и двеста места. Затекао сам ужасно стање, све је било покрадено. Међутим, оспособили смо га за рад и требало је да емитујемо први филм. Догодило се то у време највећих летњих врућина, средином јула. Сви су стрепели да неће нико доћи на пројекцију. Огласио сам да ће пре пројекције наступити духовни оркестар, а на сцену сам поставио симфонијски оркестар. Сала је била препуна у јулу месецу, у петак, на крају радне недеље, што је било равно чуду. Након тога људи су звали, тражили да поновимо пројекцију и ми смо то и учинили. Долазили су нам људи из удаљених области како би видели документарне филмове о правди, о Русији, о Србији, Косову… За двадесет година смо приказали око шездесет-седамдесет хиљада таквих филмова.

Као припадници нација што су дале небројено много жртава током Другог светског рата, који је распирио болесни бес фашизма, треба ли да стрепимо од буђења неонацизма?

Мислим да се не треба бојати неког новог рата који ће се војевати оружјем. Ја се бојим једног другог, много опаснијег рата, а то је рат против православне душе. Гогољ је говорио да је главна битка за душу човекову.

У Србији сте провели неколико дана. Какве ћете утиске понети одавде?

Из Србије увек носим снажне утиске. Овај пут је то, понајпре, био сусрет са тридесеторо лауреата ,,Златног витеза“. Они су огрејали моју душу, јер реч је о људима који представљају кичму српске културе и духовности. Готово тужан утисак понео сам из Храма Светог Саве, када сам видео да је ова велелепна грађевина од толике важности за српски народ још увек незавршена. Све оне које сам питао зашто је храм незавршен, одговарали су ми исто, рекавши да је тешко, да нема средстава. Јесте тешко, али мислим да у питању изградње ове светиње српски народ треба да се уједини, учини све како би храм који носи име оца нације био завршен. Био сам веома изненађен и чињеницом да је литургији на Дан Светог Саве у храму било веома мало људи. Оно што ми је тешко пало овде јесу видна искушења кроз која пролази српски народ на путу интеграција у ЕУ и што ваше руководство настоји да вас увери да је Европа за српски народ најбољи, готово једини избор, не видећи притом да ћете тако изгубити своје највеће пријатеље. Ви сте као народ растрзани. Државна врхушка, жртвујући пријатељство са Русијом, чини грех који никада неће опростити себи а то је грех према свом народу и његовим изгинулим херојима. Треће, оно што ме је веома погодило током боравка у Србији јесте чињеница да нисам запазио никакве, ама баш никакве позитивне процесе. Све време сам само слушао како вам је тешко, како вам ништа не иде. Видим са колико сте се наде окренули Западу, а Запад вам ништа не даје и неће вам ни дати из једног простог разлога – а то је њихов банкрот.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. ne znam proces odjavljivanja,pa vas molim odjavite me vi u radakciji “Pecat”.Iz mojih odataka vidire da sam ja star covek koji tesko baerata sa novim izumima !Hvala unapred !

    • Саша Францисти

      U gornjem desnom uglu gde piše vaše ime kada postavite strelicu na taj prostor otvara se padajući meni na čijem dnu je “odjava”. Samo kliknite na “odjava” i čitav posao je završen.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *