Почетна / Колумне / НАРОД – КРИВ ШТО ЈЕ ЖИВ

НАРОД – КРИВ ШТО ЈЕ ЖИВ

Пише Драгомир Антонић

Чика Јова их је назвао устарабарима, социолози модераторима јавног мњења, а Танасије – говноваљима. Име и није важно. Важно је знати: Лажу чим зину! Зато су плаћени. Шири даље!

Дођоше Зимске задушнице. Православни Срби обилазе гробове својих предака и пале свеће за покој душе. Нажалост, многим Србима са Косова и Метохије то право ће бити ускраћено. Хоће душмани и гробља да затру. Све ћутке посматра бриселска банда. Ћути и српска власт. Плаши се да не скрене, а не зна да је већ скренула. Памећу. Буне се Пољаци, Чеси и Словаци. Хвала им. Кад су Срби у питању право и правда су одавно заборављени. Сем у Бога и нас саме, немамо се у ког поуздати. Зато уздигнуте главе  суочимо се са невољама које ће наићи.

 

О БЕЗНАЂУ ГОВОРЕ Најављивачи невоља, гласници црних вести размилели су се по београдској чаршији и по чаршијама већих градова у Србији препуни катастрофичних прича. Ближе се избори. Испуњавају налоге својих газда. Само о безнађу говоре. Шире гласине како нам нема спаса, како су ови гори од оних а ови што ће доћи гори су од свих досадашњих. Зато смо – уз Слободана Милошевића –  криви сами, јер смо народ који очито има неку урођену грешку. Не жели народ да прихвати: окупацију, отимање територије, забрану сопственог писма, пљачку државне имовине, затирање школства и вере, забрану националне историје, проглашавање народних јунака за терористе, умирање жена и деце од леукемије и других облика рака. Народ не жели да се мири са судбином и зато је крив. Гласници су задужени да га на „кривицу“ стално подсећају. Лако их је препознати. Утрче у кафану, ТВ емисију, нађу место у новинама; не чекају да их било ко шта пита, одмах помену неки актуелни  догађај: на пример рушење алжирског војног авиона. После три реченице констатују како Србија нема исправних авиона а прети нам и велика суша. Све због тога што смо Срби. Народ  неспособан, лењ, неразуман, за разлику од осталих европских народа. Трче и олајавају свој народ, државу у којој живе, од које новце примају, шире аброве на све стране. Нису нова појава. Ко је читао Стерију, Змаја, Андрића, лако их уочи. За великанима српске књижевности нису заостајали ни усмени народни приповедачи, или су пак великани црпели своје књижевне бисере из народне традиције.

[restrictedarea]

УЧЕНИ УЧЕНИМА, ПОЛУПИСМЕНИ ПОЛУПИСМЕНИМА У природи живе бубе које  у Чачку зову говноваљи. Име довољно говори шта им је занимање. Бубе су иначе корисне. Танасије Илић из Чачка, који је преживео више ратова, у некима био рањаван, знао је, више за себе – кад би предвече видео неке људе како журно пролазе поред капије у Ивањичком сокаку – да каже: „Кренуше говноваљи у чаршију. Изгледа да се спрема некаква резолуција. Можда смо опет неког победили? Може бити да је какав ‚издајник‘ откривен, ил’ ће неко од ‚оних‘ кроз Чачак проћи.“ Тако би и било. После неколико дана читали бисмо у новинама о „великим успесима на путу мира“, „величанственим радним резултатима зеничких рудара“ или да је објављен „Закон о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта“ а неки трговац ухапшен. Имао сам четрнаест година кад је Танасије умро. Све сам памтио, али сам мало шта разумео. Никако ми није било јасно ко су говноваљи и каква је њихова веза са догађајима који би уследили. Ликом су били као и други људи. Обични. Ничим се нису издвајали. Десетак година касније, студирајући етнологију на Философском факултету у Београду, као обавезну литературу прочитао сам књигу Клауса Адолфа Мозера „Методи анкетирања у истраживању друштвених појава“, за коју је предговор написао  професор социологије Анте Фиаменго. Књигу је издала „Култура“ 1962, исте године кад је Танасије у отишао у небеску отаџбину. Пажљиво читајући, видео сам да се јавност – у књизи су нама стране земље узимане за пример – на разне начине припрема да прихвати нову, обично непопуларну меру, коју власт планира да наметне становништву. Да би све прошло са што мање отпора, ангажују се и плате особе из свих социјалних средина. Учени да причају ученима. Полуписмени да тумаче полуписменима. Претходно сви прођу кратку обуку. После обуке одлазе у своје средине и причају како ће нове мере свима срећу донети. Они су били „глас“ народа. Барону Мозеру сам захвалан што ми је омогућио да разумем речи свога деде. Схватио сам да све што сам касније учио, већ сам од свог деде чуо. Нисам се морао даље ни школовати, али не мари. Није ми жао.

 

ЧОВЕК БЕЗ КИЧМЕ Мој омиљени песник, Јован Јовановић Змај написао је песму: „Устарабари“. Песма је написана 1873. године. У Речнику Матице српске за реч устарабар пише: „човек без достојанства, без кичме, бескарактеран човек“. Навешћу прву строфу, јер је песма мало дужа а ви ако желите, прочитајте целу:

 

Шта се још може постојаним звати!

Падају звезде к’о да их ко млати;

Падају круне царева и краља;

Падају „вожди“ к’о да их ко ваља!

Министар један за другим све лети;

Гасе се свеће и понеких „свети’“

Падне и онај који пали, жари;

Љосну ти кадшто чак и комесари, –

Ал’ од тих свију сталније су ствари:

Устарабари.

Устарабари! – Ох, да дивне банде!

 

Тако их је назвао чика Јова. Социолози их зову модераторима јавног мњења. Танасије – говноваљи. Име и није важно. Важно је знати: Лажу чим зину! Зато су плаћени. Шири даље!

У недељу 23. фебруара биће једанаест година како је српски држављанин, председник политичке странке, професор универзитета, др Војислав Шешељ заточен без пресуде у граду који претендује да буде „европски град правде“. Погано лицемерје. Молимо се за здравље архиепископа охридског Јована.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!