Почетна / Култура / Нарација и судбина

Нарација и судбина

Пише Предраг Радоњић

На моменте, ова исповест поприма особине магичног реализма, знатно лиризованијег и суздржанијег него онога код Миодрага Булатовића, ближег латиноамеричким прозаистима

Приповедач у Тохољевом роману Сестре се већ на самом почетку исповести аутопоетички одређује према ширини и опсегу свог захвата и наума, упозоравајући како овде није реч о „мемоарима, хроници или повести“ већ да је у питању „сличица из живота људи о којима, ево до овога часа, нисте знали баш ништа“ (5). И приповедач и истовремени актер романа, слично другим ликовима, припада тој „армији“ обичних али аутентичних људи, као јунак који „није учествовао ни у једној историјски неважној, камоли у пресудним биткама“ (6). Он је, у том контексту, у позицији карактеристичној за јунака и приповедача модерне прозе, представља субјективистичку жижну тачку нарације, кроз коју се преламају фрагменти историје, чинећи је на тај начин истински животном и опипљивом. Стога и он сам истиче: „Не судите о историји на основу чињенице да је један човек одсутан из ње“ (6). И заиста, приповедач у роману Сестре врло ретко показује амбицију да својој „обичној причи“ (5) свом малом билдунгсроману, прида шири значај – рецимо породичне саге, симболичке слике епохе, историје и националне судбине – изван простора интимистички интониране исповести. И наизглед логички парадоксално а књижевно нормативно, он у томе највише успева управо када се придржава свог прокламованог наративног начела и „уско породичног оквира“ (6).

СЛИКА ЈЕДНЕ ЕПОХЕ Светски ратови, историјска и политичка дешавања којa умногоме одређују судбине јунака, помињу се тек узгредно, у појединим назнакама везаним за животе важнијих или епизодних ликова романа. Тако је мајстор Сава Тасовчић, градитељ Ружића „чардака“, „скончао у некој бездан зјави покрај Широког“ (9) а тетка Десанка „почетком Другог светског рата одведена у логор у Старој Градишки, и о њима се никад ништа више није сазнало“ (34). Чак и последњи рат, који је лично доживео, пролази некако „узгредно“, више као околност која прати и одређује ток породичне приповести него што заокупља приповедачеву пажњу. Ипак, и те успутне напомене уверљиво реконструишу ширу слику једне епохе, од aустроугарске окупације до последњег рата крајем двадесетог века, као позадину повести једне породице и наратора као њеног последњег изданка. Промичу тако романом призори из живота Алексе Шантића, фијакера и позоришних представа аматерских позоришта, радних акција, социјалистичке изградње, првих грамофонских синглица и лонгплејки, синдикалних летовања и других карактеристичних слика различитих друштвено-историјских етапа током више од једног века.

Националне и верске тензије које током читавог тог времена не престају – као и сукоби који периодично из њихових изворишта избијају – представљени су на сличан, претежно посредан начин. Тетка Сарајка тако „оне преко ријеке“ назива „људима масе“, или како се наратор иронично поиграва са њеним речима „људима мисе“ (50). Помињући локалну фудбалску утакмицу из времена свог дечаштва и врхунца епохе „братства и јединства“, приповедач тек овлаш каже како се „‚клепачке браде‘ нису усуђивали да оду међу ‚жупачке ујаке‘“ (129-130). Тохољ повремено уме у том маниру да сажето и пластично дочара снажну слику у којој се садржи стање друштва, као у случају социјалистичког периода у Босни и Херцеговини, њене индустријализације и урбанизације, описујући у свега неколико прецизних речи Витковиће као „пуне азота, цемента и измешаних бракова“ (68).

Исповедање породичне повести Ружића започиње временима након Првог светског рата, од тетке Станиславе, односне њене магловите љубавне везе са чувеним српским, и за Мостар амблематичним песником Алексом Шантићем. Ружића чардак „саздан по мери седамдесет и шест крепких женица повезаних, током једног и по века, макар најтањом врстом традиционалних сродничких нити“ (11) заиста делује као необични микрокосмос, групна слика саздана од аутентичних „индивидуа женског пола“, свет у којем се огледа „вртоглаво светлуцање брошева и наушница пуних драгог камења“ (13). Ову женску заједницу, патријархално устројену и без доминантног присуства мушкараца, одређује кроз једноиповековно трајање умногоме основни породични императив и аманет како „сачувати част и образ Ружића куће“ (33). У том свету колективитета лична судбина приповедача, детета које је рано остало без оца, па и његове мајке Раде, која деценијама трпељиво носи своје удовиштво, смештена је на маргину збивања па и, прилично необично, измештена из фокуса наратора. Овога је и сам свестан наводећи отрежњујуће пред крај исповести да су он и мајка „своје године проводили на периферији бурног света моћних и нама драгих жена и њима милих мушкараца“ (196).

[restrictedarea]

Стога главног јунака ове приповести не представља ни наратор нити иједан појединачни лик, већ управо тај женски колективитет Ружића, „ружичњак“ сачињен од мноштва мање или више плошно осликаних ликова тетака, које најчешће одређује једна до две психичке и физичке особине, њихове карактеристичне животне ситуације и ставови, промичући тако кроз низ породичних слика и догодовштина. Тако тетку Сарајку одређује њена склоност ка мудром сажимању искустава („љубав, за разлику од злочина, ипак застаријева“ (49) способност да помогне другима у сређивању проблема, запошљавању и сличном, а омиљену тетку Озрену-Азру-Зелу, како је већ све ословљава током романа, њена лепота и слободоумност.

Наратор започиње приповедање из животне позиције и ситуације умногоме карактеристичних у савременој српској књижевности. Наводећи при почетку романа за себе како је „последњи Ружића избојак, са којим ће чокот да свене“ (15) делује како најављује изразито песимистички интонирану исповест разградње и свенућа познате мостарске породице као и сопственог пропадања и нестајања. Његову наизглед затамњену приповедачку перспективу нешто касније утврђују и сведочења о томе да су га тетке уверавале како су га „пронашле на гробљу“ као и његова упитаност „са чиме, на гробљу, да повежем долазак на свет, сем са смрћу“ (58). Потреба за приповедањем у њему је суштинска, готово органски усађена тешким животним искуствима те су се тако „два нагона – самоубилачки и исповедни – сами сврстали у исти ред – у једну мисију“ (195). Иако су ово назнаке које јасно антиципирају трагички след догађаја и логички се повезују са једном од реченица којом се приповест поентерски завршава: „Спољашње, могло би се рећи историјске прилике најстрашнији су суд човековим амбицијама и плановима“ (192) видеће се да је то само делимично тачно.

ПОСЛЕДЊА КАЛВАРИЈА Структура приповести углавном следи хронолошке и каузалне закономерности личне и породичне саге („осећање за хронологију, којом су на известан начин прожете и најзбрканије фамилијарне крошње“ (16) са повременим обимнијим дигресијама. Те дигресије, иако наизглед неоправдано ван основне наративне линије, углавном поседују изражену упечатљивост, као у случају слика из Шантићевог живота – рецимо ванредне метафоричности епизоде песникове безуспешне борбе против сипца који се запатио у његовом сандуку са књигама – или снажног питорескног контраста историје и мита о цару Душану и квргавим и здепастим Кокотовићима који се њиме инспиришу.

Тохољеви јунаци преживљавају последњу ратну калварију принуђени да напусте под претњом масакра свој родни град. У позадини нараторовог сагледавања сопствене, породичне па и националне судбине налази се једно, рекло би се, фаталистичко веровање: „Постоје, истина је, силе у Васељени које пажљиво одабирају људе, па и народе, које ће да унесреће. Само што их изаберу, већ су их унесрећиле, и ту се више ништа не може променити, сем да им се помогне свиме што чиниш“ (152). Ипак, своју, у основи хришћански интонирану поруку проистеклу из сопственог животног и породичног искуства, наратор на крају исповести сажима у једноставним речима: „Живи и трпи, и да вољно прихваташ и прашташ за увреде и патње што ти се до суђеног часа чине“ (196).

Било би погрешно ову Тохољеву књигу тумачити и у кључу реалистичког поступка, али не и њене традиције обогаћене модернијим литерарним искуствима какав је случај са оном најснажнијом линијом српске књижевности. На моменте, ова исповест поприма особине магичног реализма, знатно лиризованијег и суздржанијег него онога код Миодрага Булатовића, ближег латиноамеричким прозаистима. У другом делу књиге то је већ ближе искуствима „стварносне прозе“ где је лично искуство приповедача јунака основна прозна грађа. Сводећи укупно ову анализу на један квалитативан закључак, може се рећи како је Тохољ у Сестрама успешно одолео искушењу и није допустио да, како то његов приповедач наводи, „сувише крупне амбиције без покрића разоре изворну лепоту (…) приповести“ (56) а наративни свет формиран у њему поседује животност, уверљивост и сликовитост која значајно богати српску књижевност, ону њену посусталу линију окренуту националном и наслоњену на њену реалистичку традицију.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *