Почетна / Документи / Нађа Тешић /1939–2014/ – Сечиво носталгије

Нађа Тешић /1939–2014/ – Сечиво носталгије

Пише Мара Кнежевић Керн

Далеко од отаџбине која је „и отац и мајка“, у Њујорку што „презире из дубине душе“ преминула је Нађа Тешић, писац, професор, борац, авантуриста – страсно заљубљена у Револуцију, Че Гевару, Кубу, Париз 1948, Југославију – Србију, с којом је остала нераскидиво везана до последњег даха.

У књигама „Борац у сенци“ (1989) „Родна земља“ (1998) „Умрети у Чикагу“ (2010) „Далеко од Вијетнама“ (2012) Нађа непрестано варира основну тему: зашто сам се овде зауставила, који ме је ветар донео, у ком правцу срља Америка?

Почела је интензивно да пише кад је исцрпела све могућности да активизмом промени свет, из потребе да разуме поствијетнамску Америку и пробуди онај дух 68. – последње године у којој се чинило да је могуће победити империјализам.

Кад је започела агресија на Југославију – Србију, повезала се са пријатељима Србије: Ремзијем Кларком и Харолдом Пинтером, да би преко Афричке делегације ушла у УН и одржала говор о неправди према Југославији (Србији). „Тог крвавог пролећа, у Београду неповратно и дубоко сам се променила као људско биће: први пут сам упознала мржњу, мени страно осећање. Мрзела сам снажно, ја која сам до тада умела само да волим.“

У разговору за „Печат“ 2008. оптужила је Отпор, Жене у црном, „феминисткиње“ и остале невладине организације, рекавши резигнирано: „Ја бих пустила да им народ суди.“

Нађин књижевни опус још увек чека да буде представљен на српском језику (преведен само један роман) али је захваљујући проф. Радмили Настић сажет осврт на њено дело објављен у књижевном часопису „Липар“. Проф. Настић се осврнула на Нађину неиздрживу  носталгију за родним крајем, пронашавши у њеном рукопису опис снова – ноћних мора, у којима игра коло певајући „Домовина ми је и отац и мајка“, као и снова о убиству девојчице које је починила, схвативши накнадно да је у ствари убила себе да би могла да поднесе нови живот.

У роману „Умрети у Чикагу“ Нађа описује искрцавање на амерички континент, са  мајком и братом. Већ тада је схватила у којој мери се стварност разликује од идиличних холивудских сцена са љубљењем земље, музиком и плакањем сиромашних италијанских породица након изласка из брода. Тешићеве су задржали у карантину на острву Елис, где је владала атмосфера каква се не може видети ни у једном филму а сусрет са чикашким предграђем, сиромаштвом, вулгарношћу и бедом усељеника био је за њу неподношљив шок. „Да бих функционисала, да бих живела, постала сам неко други или се расцепила како се то дешава у лудилу а тек касније, много касније, у својим тридесетим, нисам могла да разумем зашто стално сањам девојчицу коју сам убила а нико осим мене није знао за то убиство.“

Кад је почела да заборавља мирис пролећа у родном Ужицу, боју реке у којој су се деца купала и лице своје баке, одлучила је да умре. Одврнула је плин и мирно легла, али је наишао отац и инцидент је заборављен. У Чикагу је изгубила емотивни контакт са братом, мајком, оцем. Кад су и успомене почеле да бледе, морала је да се трансформише – родила се нова девојчица способна да преживи.

Нађа је у међувремену ојачала довољно да се суочи са неправдом и на њу реагује без стида и страха од  Империје на издисају.

Ужаснута је била лоботомисаним мозговима најближих пријатеља, препуштених судбини „Црнаца“, како је називала жртве америчких империјалистичких похода.  „Сви смо ми за њих Црнци, Америка не воли никога, чак ни сопствену децу.“

Деведесетих је с поносом наглашавала да је из Србије, гледајући њихова „расистичка лица испраних мозгова“ и слушајући коментаре: „Немогуће, ви не изгледате као они  – говорили би, устукнувши, уплашени или збуњени.“ На Нађино питање: „Зашто мислите да нисам Српкиња?“, одговарали би: „Па тако сте пристојни, цивилизовани, образовани – могли бисте бити Немица или Швеђанка.“ Њихов ментални склоп је окарактерисала као „неподношљиву комбинацију немачког нацизма и америчког расизма“ и није им остајала дужна.

Нађа је свој списатељски дар деведесетих усмерила на писање писама, петиција, антиколонијалних есеја – користећи елементе усмене књижевности у оближњем пабу, у којем је с презиром коментарисала ТВ вести са изјавама личности профила Бјанка Џегер, политички коректно сврстаних против Срба. Њена писма су у демократском маниру цензурисана, па се тако догодило да је „Тајмс“ објавио њен апел против економског ембарга, избацивши непријатне коментаре везане за Немачку и САД, као и афирмативно спомињање Кубе.

Познатог сценаристу Стива Тешића, Нађиног брата, убила је Америка, кад се пробудио из „америчког сна“, али Нађа је остала на ногама. Захваљујући способности да се на време искључи из „америчког програма“.