Почетна / Култура / На фрескама азбука космоса

На фрескама азбука космоса

Пише Дејан Ђорић

Изложба у Музеју примењене уметности у Београду је револуционарна – најављује потпуно другачији кôд разумевања свеукупне историје уметности

Због великог интересовања изложба „Освежавање меморије. Орнаменти српских средњовековних фресака“ у београдском Музеју примењене уметности продужена је до 18. фебруара. Њоме се вреди бавити и после затварања, не само зато што су је пратиле две изванредне публикације. Реч је о једној од ретких изложби за коју су биле заинтересоване музејске институције у окружењу и у иностранству, када нисмо били у прилици да увозимо врхунску културу, већ су странци желели да упознају нашу. То не би било могуће без учешћа око сто људи на овом пројекту, изванредне поставке изложбе Ивана Мангова, тројице композитора музике и дигиталног представљања српских орнамената у продукцији Дејана Николића. Посебан печат изложби дају већа пратећа публикација на четири стотине страница и мања, репринт каталога изложбе кустоса тог музеја Загорке Јанц, посвећен орнаметнима фресака из Србије и Македоније од дванаестог до средине петнаестог века. Ликовним смислом главног издања бавио се Зоран Ђорђевић, један од најбољих српских дизајнера и апстрактних сликара, због скромности и надарености идеалан за ангажовање на овој капиталној смотри. Музеј примењених уметности је као ретко која наша институција те врсте изашао у сусрет публици и симболичком ценом ове изванредне публикације штампане на српском и енглеском језику.

ТАЈНИ ГОВОР СИМБОЛА Шта је орнамент и зашто је значајан за уметност? Треба одмах изнети податак из књиге у којој су прилози наших врхунских познавалаца те проблематике. Формирање целокупног светског фонда орнамената (многи мисле да је реч заправо о симболима) завршено је у неолиту и то благо има око пет хиљада различитих визуелних јединица. Све касније што се дешавало са орнаментима, знацима и симболима само је редизајн и визуелно редефинисање генијалних решења из старине, из доба када је човек уздигао поглед ка небу, усправио први стуб и тиме почео да ствара архитектуру и скулптуру. Вероватно се никада неће разјаснити шта су првобитни орнаменти представљали, њихова интегралност обухвата космолошко и религијско али и сасвим практично и животно као што је тајни језик Цигана којим су обележаване карактеристике поједине територије, објеката и људи. У традицији и езотерији орнаменти су вид божанског језика, само иницирани разумеју говор симбола, као што је чињеница да су они и претече првих писама која су исто имала свети значај. Орнаменти превазилазе напор историчара уметности, математичара и антрополога за дешифровањем, увек је део њиховог значења потиснут у митско и управо зато су изазовни. Ако је говор слике универзалан, још више се то односи на орнамент, па се оваква изложба може приказати било где у свету са подједнаким ефектом. Савремени човек се служи знацима као и Еским или Абориџин, кључ успеха ове изложбе је у њеној универзалности.

Истраживање орнамената је било развијено највише у немачкој науци деветнаестог века од када су развијане многе теорије о природи овог не само ликовног елемента. По Еренрајху, сви цртежи који су представљени геометријским фигурама јесу умањене и стилизоване слике стварних објеката, већином животиња: валовита линија = змија, ромбоидна фигура = риба и сл. Халмар Столпе слично мисли да су чисти линеарни орнаменти настали из фигура човека и животиња а да је биљни свет зачудо давао мање елемената за стилизацију. Други немачки археолози побијају ово извођење смисла орнаментике из плетарских мотива јер оно негира моћ човекове стваралачке снаге. Ако је човек у стању да створи грнчарију, нове облике и предмете, зашто не би онда могао и орнаменте? Између ове две теоријске крајности, миметичке или стварносне и инвентивне, маштом створене орнаментике, простире се царство симболичке уметности. У већини западних култура као и у Русији објављене су обимне збирке орнамената али су ретка утемељена тумачења и анализе представљене у каталогу у форми књиге која прати београдску изложбу. Са проучавањем значаја орнамента се стало јер је смер науке кренуо у другом правцу, први модерни теоретичари су писали о „злочину орнамента“. Наука се окренула ка истраживању беспредметног, концептуалног, односу фотографије и слике, (бе)смислу фигурације и рубним подручјима уметности. Изложба у Музеју примењене уметности је револуционарна јер најављује потпуно другачији кôд разумевања свеукупне историје уметности. То су добро осетили водећи познаваоци модерне уметности са Катедре за историју уметности београдског Филозофског факултета подржавши изложбу стручним предавањима и текстовима у књизи.

[restrictedarea]

НЕМА ХИЈЕРАРХИЈЕ, ИМА ВЕЧНОСТИ Аналитичка филозофија и концептуална теорија уметности немају шта да траже на терену орнаментике, али ту има много простора за класичне хуманистичке науке као и за математику. За истраживање орнамената није битна модернистичка подела на фигурацију и апстракцију. Кључ изложбе је у укидању поделе на прошло и актуелно, традиција је увек савремена, или како је Мило Милуновић рекао: „Не постоји стара и нова уметност већ само добра и лоша.“ Код орнамената нема хијерархијске поделе, сви су подједнако важни, као што естетске категорије лепог и ружног немају никакву улогу. Савремену, боље рећи вечну вредност те уметничке форме осетила су деца која су посећивала ову изложбу, као и ђаци средњих уметничких школа и студенти који су током њеног трајања израдили низ дела у духу српске орнаментике. Душан Миловановић, аутор ове смотре, проширио је категорије орнаментике на савремену уметност, представивши и радове појединих од најбољих српских авангардних уметника. Нису ли слике Пита Мондријана само шифрирани орнаменти и није ли пиротска шара најмодернији вид апстрактне уметности? Недавно се појавио и њен редизајн, дубоке патике са орнаментом са пиротских ћилима. Оне подједнако добро изгледају као и гардероба Мисонија који се трајно инспирисао византијским орнаментом. Тек је промена духовне климе у осамдесетим годинама прошлог века омогућила престанак модернистичког терора и отварање уметности ка дотад забрањеним подручјима. Не тако давно је Лазар Трифуновић, папа српске историје модерне уметности, неовизантијску естетику Александра Томашевића и Лазара Возаревића одбацио рекавши: „Не треба нам у савременој уметности цар Лазар и царица Милица, довољно је што их стављају на винске етикете.“ Цинизам те врсте је јадан када се схвати да је елемент којем није придаван већи значај, орнамент са српских средњовековних фресака, део не само византијске и балканске већ европске и светске баштине. Са овом изложбом спознајемо да садашња уметност не мора да буде визуелно очишћена од природе и традиције да би била актуелна, минимализам и неоавангардизам могу се засновати и на сакралним начелима. Најсавременије парадоксално може бити и најстарије. Орнамент није ни стар нити актуелан, он је вечан и изнад практичне примене, његов говор је космички.

Читач и тумач завештања

Душан Миловановић, кустос Музеја примењене уметности, један је од последњих наших историчара уметности старог кова. Деценијама проучава благо Хиландара, православне крстове и стару српску уметност у њеној повезаности са савременошћу. Организовао је велике изложбе, написао и приредио капиталне публикације а са изложбом и књигом „Освежавање меморије. Орнаменти српских средњовековних фресака“ у научном, идејном, визуелном и медијском смислу крунисао је свој рад. Тек са овим ретким поштоваоцем и познаваоцем постали смо свесни да је завештање икона, фресака и манастира крајње живо, да сада постоје бројни вредни ствараоци у духу неовизантизма и да историја уметности као наука уопште не мора да робује увреженим предрасудама. Овај скромни и сјајни стручњак аргументовано нас је позвао да се вратимо ономе што смо заборавили – људскости и сопственом наслеђу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!