Почетна / Свет / Мрзи Русију да те цео Запад разуме

Мрзи Русију да те цео Запад разуме

Пише Миодраг Зарковић

Извештавање западних гласила из Сочија, руског приморског града где се управо одржавају Олимпијске игре, личи на својеврсну „параолимпијаду“, на пљувачко такмичење пропагандних јуришника трајно закинутих у моралу

Писоарима фале цеви. Хотелска врата не раде. Отвори за лифтове не садрже баш увек лифтове. Оно, технологија за надгледање тушева изгледа да ради, али то је узнемирујуће. Овде вам, за промену, нудимо седам примера корисних технологија које заправо успевају у Сочију.“

Наведеним пасусом и његовом ругајућом иронијом, почиње текст у дневном листу „Вашингтон пост“, објављен у понедељак 10. фебруара, чија су тема одиста били организаторски успеси домаћина Зимских олимпијских игара отворених само три дана раније. Тих неколико реченица верно одсликава лавину подсмешљивих, изазивачких, па и отворено увредљивих новинских писанија и телевизијских извештаја, који по средствима извештавања на Западу прате Олимпијске игре у руском одмаралишту Сочи. Нарочито је знаковит израз „за промену“ (у оригиналу: in a change of pace), чија је сврха да као бајаги одвоји дотични чланак од мноштва осталих, у којима се о Сочију и Русији уопште не промаља нити једно похвално слово, већ се највећа држава света и нарочито њен председник Владимир Путин омаловажавају до незапамћених размера. Чак и са само седам технолошких успеха Сочија које се новинар „Вашингтон поста“ смиловао да наброји, његов текст заиста одскаче у односу на необуздану противруску хистерију исказану у текстовима његових колега.

Прегрубим речима и неотесаним насртајима на руско достојанство, западни извештачи претресли су сваки камен шире околине Сочија, не би ли нашли каквог-таквог основа за своје дрско закерање. На удару се превасходно налази Путин, којег су се западни медији одавно извештили да олајавају преко сваке мере доброг укуса, али се не штеди ни Русија у целини: то је, ако је веровати страним извештачима из Сочија, заостала и затуцана држава огрезла у корупцији и мржњи према свакој различитости, а нарочито према сексуалним мањинама које тамо служе искључиво за одстрел.

Чак и у Србији, већ годинама понизно наклоњеној истом том Западу, оволико пропагандно иживљавање над Русијом изазвало је чуђење, понегде и осуду. Овдашњи аналитичари тако сматрају да Западни извештачи поново прибегавају реторици из Хладног рата. То је, међутим, само донекле тачно. Прво, у време Хладног рата било је далеко мање гласила и извештача, а и те медијске перјанице нису имале прилику попут ове, да у чопору извештавају са руског тла. Друго, оштрина и жестина извештаја умногоме превазилази реторику из Хладног рата, у међувремену „обогаћену“ разноразним наклапањима о „угроженим“ људским правима и „спутаним“ сексуалним слободама.

Ово чему присуствујемо није оживљени Хладни рат, већ стихијски излив непатворене мржње према Русији, од које Запад никада није показивао чак ни намеру да се излечи. Реч је о некој злоћудној врсти паралелних олимпијских игара, за оне најхендикепираније: о пљувачком такмичењу у којем учествују појединци са трајно оштећеним моралом.

 

МАЊАК САМИЛОСТИ И ЉУДСКОСТИ Гнев Запада сручио се на Русију много пре него што су страни новинари почели да масовније пристижу у Сочи. Увреде су, заправо, почеле још прошлог лета, када су западна гласила стала да јављају о „покољу“ паса луталица у Сочију. Истина, градске власти нису према уличним псима показале некакву нарочиту трпељивост, већ су упослиле извесну приватну компанију да потрује луталице, чији је број процењен на више хиљада. Западна гласила су месецима подгревала оштре критике на рачун Сочија због овакве одлуке, да би, уочи самог отварања Игара, ствар донекле спасао чувени руски богаташ Олег Дерипаска, издвојивши средства за отварање псећег азила у којем ће луталице бити смештене. Спас није био потпун, зато што то није одобровољило острашћене западне извештаче, јер им је сада сметало што се „Путинов омиљени олигарх“, како поспрдно називају Дерипаску, није и раније и сам сетио да помогне „јадним животињама“, него је то урадио искључиво како би спасао образ свом шефу, док ће несрећне псе сигурно побити чим пажња светске јавности не буде више усмерена на Сочи.

„Безобзирно опхођење према овим псима луталицама – скоро као према гамади која се мора истребити – јесте прозор у то како Сочи, ако не и цела Русија, суштински мањка у самилости и људскости према домаћим животињама“, јадиковала је колумнисткиња „Лос Анђелес тајмса“.

Ретко коме је од запенушалих новинара пало на памет да упореди руски случај са суморним подацима из САД, у чијим се прихватилиштима за животиње годишње усмрти најмање четири милиона уличних паса и мачака, а по неким проценама чак и свих десет милиона!

Исто тако, када је неколико привлачних руских спортисткиња, учесница Игара, позирало оскудно обучено за један од посећенијих руских сајтова, јавност на Западу реаговала је салвом критика. Рускиње су биле у купаћим костимима, у каквим, рецимо, небројене познате жене (глумице, певачице, па и спортисткиње) са Запада позирају свако мало, а да не наилазе на осуду, али су изазовне фотографије руских спортисткиња дочекано на нож, као пример злоупотребе лепшег пола у „Путиновом царству“. Посебно гласна била је Рејчел Оукс-Еш, утицајна аустралијска спортска новинарка, која је у том чину видела женску потчињеност, односно опредмећивање и нечасно коришћење женског тела:

„Не претварам се да разумем руску културу или шта све жене морају да раде да би биле сматране равноправним у земљи у којој можете да заглавите робију ако причате искрено“, написала је срдита Рејчел у свом коментару препуном отровних оцена Русије и руског друштва.

[restrictedarea]

ЉУДСКА „ТРАГЕДИЈА“ Све је то, ипак, скоро па безначајно у односу на праву поплаву мржње према Русији и Русима, покренуту чим се војска западних новинара слила у Сочи. То безмало и јесте војска, тј. скуп ратоборних појединаца посвећених слепом извршавању циљева осмишљених у државним врховима, са којима ови пешадинци чак и не морају да буду до танчина упознати како би их здушно подржавали и служили им.

Предњаче, очекивано, амерички и британски извештачи, навикнути да се не обазиру на стварно стање. Тако новинарка лондонског „Гардијена“, јашући на питању паса луталица, у чланку „Дилема око паса луталица из Сочија: да ли свет више брине о руским животињама него о људима?“ закључује да је лицемерно што се онолика галама подиже око четвороножаца, док се занемарују злоупотребе којима су у Путиновој Русији изложени људи, нарочито сексуалне мањине; она, да не буде забуне, не сматра да је хистерија око паса луталица претерана, већ исту такву, ако не и већу, заговара и по свим осталим питањима по којима њене колеге благоизволе да узму Русију на нишан:

„Искрено, ја не желим да имамо ишта мање саосећања за животиње. Излив подршке за луталице из Сочија био је величанствен. Али поред тога, желела бих да подигнемо ниво саосећања и подршке у вези са другим узроцима. Морамо да пазимо како не бисмо сами себе отупели за људску трагедију“, написала је на крају свог текста, у којем је, истини за вољу, ипак истакла да ова дволичност није својствена само за Русију, већ и за многе друге средине и питања.

„Гардијанова“ мудрица мора да је онда била пресрећна ако је у „Њујорк тајмсу“ од недеље, 9. фебруара, прочитала текст насловљен „Сочију је припало злато, а прескоченом селу прашина“. У тој репортажи говори се о планинском селу Ахштиру, смештеном у околину Сочија. Ахштир је известан публицитет добио још крајем прошле године, када је „Хјуман рајтс воч“ – организација са истанчаним њухом за теме које могу додатно наружити државе у немилости Запада – објавио да је због радова на оближњим олимпијским здањима овом селу ускраћено снабдевање водом. Многа су западна гласила од тада слала своје извештаче пут овог насеља, несумњиво заосталог, мада опет, јако сличног заосталим насељима широм света, па и по најразвијенијим државама Запада. Врхунац јадиковања над јадним мештанима Ахштира свакако је био поменути чланак у њујоршком дневном листу, у којем се издашно наводе изјаве извесне Џејн Бјукенен, директорке „Хјуман рајтс воча“ за Европу и Средњу Азију:

„Када је одређено да Сочију припадну Олимпијске игре, власт је обећала, и Путин је обећао, да то неће нашкодити никоме. У овом селу, људи су живели у оскудици и пре Игара, а Игре су све то само погоршале. Ово је стварно занемаривање основних људских потреба“, бесни Џејн Бјукенен, која, ето, не преза ни од тога да преслишава главом и брадом руског председника, као да је лично он, лично њој дао реч и потом је изневерио – не памти се да је иједан службеник „Хјуман рајтс воча“, па ни Џејн Бјукенен, икада на овај начин узела у уста било кога од западних државника.

 

СТРАДАЛА И ИТАЛИЈА Обавезна тема у медијским нападима јесу права хомосексуалаца, за које се редом истиче да су у Русији сасвим погажена. У то име, сваки и један енглески новински извештач из Сочија саставио је протеклих дана пригодну репортажу из „Мајак“, тамошњег ноћног клуба за хомосексуалце. Незаобилазно се цитира и Андреј Таникчев, власник „Мајака“, како се носталгично присећа совјетских времена, када је Сочи важио, како каже, за својеврсну „геј престоницу“ СССР-а, у коју су се сливали хомосексуалци са свих крајева државе зато што је био „познат по толеранцији“.

„Господин Таникчев је протеклих неколико месеци по свом локалу стрпљиво спроводио небројене стране новинаре, који су тражили супротности између подухвата који храни сујету господина Путина (мисли се на Олимпијске игре – прим. М.З.) и наглог усредсређивања на патње геј заједнице Русије“, пише тиражни британски дневник „Телеграф“.

Такође енглески „Индепендент“ не задржава се у осудама само на Русији и Русима, већ је оштрицу уперио и на италијанског премијера Енрике Лету, за кога кажу да је једини међу државницима „важнијих земаља Запада“ који се појавио на отварању „контроверзних Олимпијских игара у Сочију“. Лист наводи да је свега неколико сати касније извесни хомосексуалац из Русије затражио политички азил баш у Италији и да се надао да ће се састати управо са премијером:

„Такав развој догађаја заправо срамоти господина Лету“, тврди лист у чланку насловљеном „Због захтева руског хомосексуалца за азил, италијански премијер се црвенео у Сочију“. (Фотографија Лете како на отварању Игара из свечане ложе маше спортистима, пропраћена је следећим потписом: „Док су остали западни премијери бојкотовали Игре противећи се опхођењу Русије према хомосексуалцима, Италија је водила рачуна о бизнису“.)

Чак и када хоће да „одбране“ Русију, страни новинари не могу да одоле приземним нападима на Русе и, наравно, Путина, као што се може видети и из колумне извештача „Сиднеј морнинг хералда“ из Сочија, написане трећег дана Игара. Тамо стоји да су „хорор приче о незавршеним хотелима за новинаре и не претерано корисним добровољцима заиста тачне“, као и да је вест о Украјинцу који је намеравао да отме авио и усмери га ка Сочију „допунила облак пропасти и несигурности под којим су ове Игре започеле“, док о незобилазном Путину пише да је за време отварања „изгледао као да носи израз лица језивог чике“, а затим се с једва прикриваним исмевањем додаје:

„Неки мушкарци купују брза кола. Или `харли`. Путин користи Зимске игре и Светско фудбалско првенство 2018. како би показао колико је његова земља напредовала у пост-совјетској ери.“

Аутор је потом покушао да одглуми непристрасност оцењујући да се критички осврти на Сочи „претварају у лов на вештице“, односно да је понекад реч о чистом претеривању, али ипак је овако закључио писаније:

„Ово ће заиста бити другачије Игре. Оне могу да осрамоте Путина на много начина. Питање људских права неће тек тако нестати, а пропаст је ту негде. Али, сад када је свечано отварање завршено, спорт преузима главну позорницу. Ваљда смо зато сви овде.“

 

НЕКОМ МАЈКА… Колико су овакви чланци несвакидашњи и неуобичајени у извештавању са спортског догађаја, па и са највећих као што су олимпијске игре, види се и по томе што у сличним приликама на Западу није било ни речи о оволико раширеном и гласном гунђању. Довољно је вратити се 18 година уназад, на Летње олимпијске игра у Атланти, граду који је у то доба био међу најопаснијим насељима у Америци, са стопом криминала због које је редовно био у врху „црних листа“. Нико од страних новинара, а камоли америчких, није тада забадао нос у сиромашне четврти Атланте, тамо где, као и по другим градовима широм САД, живе најсиромашнији слојеви становништва, у условима потпуне новчане и физичке несигурности.

Само недељу дана пре почетка Игара у Атланти, забележена су два оружана обрачуна на подручју Олимпијског села у којима су била повређена два радника обезбеђења, као и две (испоставило се лажне) узбуне због претњи постављеним бомбама. Тада, међутим, није било громогласног кукумавчења над организационим пропустима и безбедносним ризицима. Може се само претпоставити на шта би личили извештаји острашћених западних новинара из Сочија када би се тамо догодили овакви испади, али је Атланта била поштеђена било каквог придиковања.

Није тада никоме у светском људскоправашком покрету сметало то што је у исто време, у распону од чак десет седмица, федерална полиција широм Атланте обавила својеврсни лов на особе са полицијским досијеима, на крају којег је славодобитно објављено да је ухапшено чак 700 робијаша – „потенцијалне убице, силоватељи и пљачкаши, који би могли да изазивају невоље током Игара“. Такође се не памте ни неки осврти на корупцију у Америци, чак ни накнадни, иако је од 2002. до 2004. године Ричард Пенингтон, новопостављени шеф полиције у Атланти, спровео опсежну истрагу, која је показала да су његови претходници више од деценије уназад масно лажирали податке о стопи криминала, између осталог и да би град добио домаћинство Олимпијских игара. „Рутински су“, наведено је у Пенингтоновом извештају, „прикривали хиљаде почињених кривичних дела“, али највећим западним гласилима ни пре ни касније није се милило да се посвете истраживању те обмане.

Не треба заборавити ни скандал у вези са подмићивањима чланова Међународног олимпијског комитета зарад додељивања зимских Игара 2002. године америчком Солт Лејк Ситију. Скандал је избио крајем 1998. године и исходовао је оставкама појединих чланова МОК-а за које се сумњало да су били „новчано подстакнути“ да гласају за Солт Лејк Сити. Оставке су поднела и два члана Америчког олимпијског комитета, али су на следственом суђењу ослобођени кривице, тако да на крају нико и није сносио никакве озбиљније последице због дотичног непочинства. Истина, сумње у нечасне работе подмићивања јесу покренуле силне текстове у многим светским, па и западним гласилима, али се у тим освртима остајало махом на пуком фактографском набрајању познатих чинилаца, без улажења у дубље корене оваквог поступања чиновника МОК-а или њихових америчких колега. Поготово никоме није пало на памет да због тог скандала позива на одговорност тадашњег америчког председника Билија Клинтона, нити било кога из његове администрације.

 

АМЕРИЧКА ЗАВИСТ У галами из Сочија и око њега, тешко је чути гласове разума, али их свеједно има. У њих свакако спада и Данијела Ирашко-Столц, 30-годишња аустријска скакачица позната по хомосексуалним склоностима, која се прошле године и венчала са својом партнерком:

„Мислим да је све надувано преко сваке мере. Наишла сам на веома пријатну добродошлицу овде, као и сви други спортисти. Не сматрам да је добра идеја протестовати овде, јер никога није брига. Неким добрим скоком такође можете да пошаљете поруку. Овде сам заједно са својом партнерком и немам никаквих проблема, ни у Русији ни са аустријским савезом.“

Још речитије је целу невољу сажео аустралијски скијаш Стивен Ли, је и сам три пута учествовао на олимпијским играма, а од како је завршио професионалну каријеру извештава са многих догађаја везаних за зимске спортове. У једном од првих текстова које је послао из Сочија, Ли је написао следеће:

„Било би необично чути углавном повољне извештаје уочи било којих олимпијских игара. Рекао бих да то једноставно не продаје новине. Пошто сам учествовао на многим играма, никада не узимам здраво за готово оно што читам пре игара, али после непрекидног рафала негативних извештаја о Сочију и о припремама за ове Игре, чак и човеку попут мене, који увек види напола пуну чашу, било је тешко да допутује без извесних неповољних очекивања. После првих неколико дана проведених овде, морам озбиљно да се запитам зашто. Чему сви они извештаји о пропасти и суноврату?“

„Наравно, ако тражите блато, можете да га нађете, али ја сам са радошћу схватио да чак и оптимиста попут мене може да буде распамећен овим местом. Развој, објекти, људи: све је сјајно.“

Доводећи у сумњу и учестале наводе о корупцији, Ли преноси лични утисак да су паре зналачки и разложно трошене у Сочију. Одушевљен је, каже, инфраструктуром, борилиштима, путевима, железницом, аеродромом, насељима, одмаралиштима… „Искрено, чудим се да је све то постигнуто са тако мало пара“, каже Ли и додаје:

„Поштено је рећи да већина неповољних извештаја стиже преко америчких гласила, што нажалост и даље траје. Али, ако причате са већином пристуних овде на терену, све је супротно; ако причате са спортистима, све је потпуно супротно. Они просто обожавају све у вези са овим местом, па због чега је онда исмевање пре Игара било толико много негативно?“

Ли убрзо нуди и одговор, који можда најбоље појашњава цео овај феномен најновијег таласа противруске хистерије:

„Имам теорију да је реч о зависти и љубомори. Негативни тонови пристижу углавном из Америке, па да будемо искрени: Америка је суперсила у опадању која се грчевито држи својих славних дана. Русија је јасно на путу напретка. Ево моје аналогије: Русија је као дружина из сиромашног предграђа, али су напорно радили, и наравно, дошли су до озбиљних пара. Са свим тим извукли су се из страћара, направили су вилу за дивљење, набавили све нове играчке и из корена променили комшилук. Мислим да се Америци то не свиђа.“

Када  је лаж „ у крви”

Да су извештачи и новинари са Запада одвајкада вични свакојаким манипулацијама, сведочи и случај Џесија Овенса, јунака Олимпијских игара из 1936. године одржаних у Берлину. Прича о томе како су Овенсови подвизи разгневили Хитлера, који је стога одбио да америчком тркачу додели златну медаљу, постала је нека врста општег места, иако је потпуно нетачна. Овенс је, наиме, до краја живота предочавао сасвим другачију истину: да му је Хитлер у ствари раздрагано махао из своје ложе, на шта му је Овенс узвратио, а да му нацистички вођа није доделио одличје напросто зато што је од додељивања одустао већ после првог дана такмичења, када је МОК послао захтев да Хитлер не може да настави са додељивањем медаља само немачким спортистима, већ да мора да изабере хоће ли удостојавати све победнике или ниједног (Хитлер је изабрао другу могућност, тј. да се потпуно повуче из доделе одличја).

Овенс је такође говорио да су и обични Немци били веома расположени према њему, те да су му на улици често тражили аутограме или заједничко фотографисање. Чак је све време Игара делио хотел са белим спортистима, што му у већини америчких држава у том тренутку не би било дозвољено. Штавише, када је, по повратку из Берлина, у чувеном њујоршком хотелу „Валдорф-Асторија“ била уприличена свечаност у част његових олимпијских успеха (четири златне медаље!), Овенс је до врха зграде, где се одигравала прослава, морао да се попне теретним лифтом, јер коришћење осталих није било дозвољено црнцима.

„Није мене Хитлер игнорисао, него Рузвелт“, често је Овенс изјављивао касније, у вези са тим што га амерички председник Френклин Делано Рузвелт никада није примио, нити му је послао икакву честитку, из страха да ће се у изборној 1936. години то лоше одразити на његову омиљеност међу гласачима са америчког Југа.

Све ово, међутим, не значи да су берлинске Игре протекле без икаквог кршења људских права. Две седмице уочи почетка такмичења, наиме, берлинска полиција је похапсила око осам стотина тамошњих Рома и присилно их сместила у логор смештен између гробља и депоније. Ови мученици никада касније нису пуштени на слободу, већ су окружени бодљикавом жицом ту држани све до почетка Другог светског рата, када су разаслати у веће концентрационе логоре.

Западне земље, упркос свему овоме, као и упркос неким протестима унутар њихових јавности, нису бојкотовали берлинске Игре. Напротив, број земаља учесница био је већи него и на једним дотадашњим олимпијским играма. За бојкот се, међутим, одлучио Совјетски Савез (кога данашња западна пропаганда, на основу договора Рибентроп-Молотов, често оптужује да је био највећи предратни савезник нацистичке Немачке!), као и тадашња Шпанија, која је чак била заказала у Барселони упоредне Народне олимпијске игре, али оне нису одржане јер је само дан пре почетка такмичења избио грађански рат на крају којег је Франциско Франко збацио републиканску владу (Народне игре би, иначе, окупиле једнак број држава – 49 – али већи број спортиста – шест хиљада према непуне четири хиљаде – него што је учествовало на Олимпијским играма у Берлину).

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. СРПСКА ХАРМОНИКА У СОЧИЈУ: Звук српског оркестра одушевио Русе (ВИДЕО)

    orkestar-harmonika-ja-imam-talenat-1361436533-271295

    Јединствени оркестар из Угљевика на културној олимпијади “Сочи 2014″ одржао је пет концерата, а сваки од њих остаће урезан у памћењу малишана

    Суперталентовани чланови “Оркестра хармоника” Основне школе “Алекса Шантић” из Угљевика освојили су срца публике у олимпијском граду Сочију, а звуци њихових хармоника проломили су се и крај саме олимпијске бакље.

    Јединствени оркестар из Угљевика на културној олимпијади “Сочи 2014″ одржао је пет концерата, а сваки од њих остаће урезан у памћењу малишана.

    Наставник хармонике и вођа оркестра Славко Николић је рекао да им је било тешко да схвате каквом догађају присуствују. “Тај осећај се не може описати речима. Имали смо пет одличних концерата. Свирали смо и поред олимпијске бакље, што ће нам заувек остати у сећању”, казао је Николић на почетку исповести.

    Иако су у Сочију у првом плану спортска такмичења, није мањкало интересовања ни за културну олимпијаду. “Атмосфера је све време била магична. Иако је све ужурбано, успели смо да дигнемо публику на ноге, а кући се враћамо са еуфоричним умором”, казао је Николић.

    Чланови оркестра јуче је требало да допутују у Београд, а данас стижу у Угљевик. Послије кратког предаха чека их ново путовање. Караван са више од 30 хармоника већ идуће седмице требало би да наступи у Оману.

    “У Оману ћемо имати четири велика концерта и надам се да ћемо и тамо освојити срца публике”, рекао је Николић.

    Хармоникаши из Угљевика постали су прошле године звезде региона, након што су без даха оставили жири и гледаоце шоуа “Ја имам таленат”. У првом полуфиналу освојили су највише гласова публике и директан пласман у финале. Успеха им није мањкало ни на школским такмичењима, а чланови оркестра из Угљевика су осмоструки прваци Српске.

    Њихови наступи запели су за око и чувеном режисеру Емиру Кустурици, па су 2011. године улепшали затварање “Мокрогорског музичког фестивала” у Дрвенграду.

    Чланови оркестра имали су, како је истакао Славко Николић, велику подршку предсједника и Владе РС. “Они су подржали наш рад и труд. Важно је када видите да многи цијене ваш рад. То је нешто што нема цијену и то је једна од највећих награда”, додао је Николић.

    http://www.youtube.com/watch?v=EOg9vtgXtAI

    (Глас Српске)

    Драган Славнић




    0



    0
  2. Za razumeti je zapad,a napose Ameriku,što se tako kukavički i sa
    nipodoštovanjem obraća svojoj javnosti,omalovažavajući Rusiju i
    njenog predsednika Vladimira Putina,to je samo slika velike
    zavisti i besa kojim pokazuju na očit uspeh i sjaj moćne Rusije.
    Rusija je razbila u paramparčad stereo tipe zapada o snazi i
    veličini ruske kulture,i snalažljivosti njenih pregaoca,te snazi
    znanja neimara.Toliko o zapadu,ali mi nije jasno zašto se i mi
    pridružujemo pomalo takvom kritičkom stavu zapada,ako pogledamo
    izveštavanju sa Olipijade iz Sočija vidimo da je to samo posao koji se otaljava i ni malo ne liči na ono što bi trebalo,na
    Olimpijske igre,kao da je izveštavanje sa neke treće razredne lige.Ipak su to Olimpiske igre,igre svih ljudi sa planete Zemlje
    i treba sa njih izveštavati sa dužnim poštovanjem ma gde se one
    održavale.Hvala Rusiji što su sa toliko radosti,topline i sjaja
    organizovale Zimske Olimpijske igre – Soći 2014.god.—-milan.




    0



    0
  3. Tacna je Nenade tvoja konstatacija da pisanje zapadnackih medija je slicna akciji ko MESARA,jer Severna Afrika i Bliski Istok utapaju se u krvi izazvanoj tzv „arapskim proljecima kojima su ih zapadnjaci nagradili !!!! !




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!