Почетна / Свет / Милион дугих цеви у Украјини

Милион дугих цеви у Украјини

за „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Компромисни пут у Украјини изгледа све мање реалан, јер прозападне снаге не пристају на уступке када је реч о „европском избору“, који не подразумева чланство у Европској унији – већ у НАТО-у

Ситуација у Украјини последњих седмица прерасла је у својеврсни контролисани хаос, па се поставља питање: да ли је могуће спречити да садашњи „хладни рат“ прерасте у класични оружани сукоб, који ће највећу европску (после Русије) земљу коначно поцепати на два или више делова? Тај сукоб, који већ деценијама сазрева у Украјини, неће се водити између садашњих „зараћених“ страна, односно између опозиције и власти (полиције) већ између самих грађана. Јер, екстремисти из католичког, западног дела Украјине добро знају да њихов главни противник нису председник Виктор Јанукович и његова распала влада, већ да су то милиони суграђана, Руса православаца са истока и југа земље, који никада неће допустити да њихова држава окрене леђа Русији. То је, заправо, наставак сукоба из Другог светског рата, када су данашњи „евромајдановци“ носили нацистичке униформе и клели се на верност Адолфу Хитлеру, док су се данашњи „јануковичевци“ борили против њих у редовима Црвене армије.

ЗАСТАВЕ У МИНХЕНУ Сви се бесомучно наоружавају и спремају за најгоре. Према проценама стручњака, у овом тренутку у Украјини већ је око милион дугих цеви спремно за насилни сценарио. Служба безбедности Украјине (СБУ) покренула је поступак за кривично дело покушаја неуставног преузимања власти, али главни осумњичени, лидер опозиције Арсениј Јацењук, ових дана се дочекује на Западу безмало као шеф државе. Није било могуће не приметити да је амерички шеф дипломатије Џон Кери, приликом сусрета са Јацењуком и Виталијем Кличком на маргинама Конференције о безбедности у Минхену, истакао државне заставе САД-а и Украјине, иако ови опозиционари не могу ни по којем основу званично да представљају државу. А да су се њих двојица већ уживели у улогу „украјинских званичника“, сведочи и чињеница да су са Керијем већ уговорили пакет финансијске помоћи у вредности од 15 милијарди долара – наравно, тек након свргавања Јануковича и пошто у Кијеву буде инсталирана нова власт.
Иако се не наводи ко ће са Запада издвојити 15 милијарди за Јацењука и Кличка – истоветну суму коју је руски председник Владимир Путин још у децембру доделио актуелној власти у Кијеву – већ је објављено шта револуционарна власт мора да предузме не би ли се докопала новца. Стејт департмент инсистира на брзим уставним реформама, односно на повратку на Устав из 2004. који даје мања овлашћења председнику државе, као и на формирању владе што гарантује оријентацију према Западу. При садашњем распореду политичких фигура то би значило брзо и потпуно демонтирање Виктора Јануковича и обнављање „наранџасте политике“, која је Украјину већ једном довела до потпуног раскида са Русијом. На то је одмах реаговао и руски шеф дипломатије Сергеј Лавров, оценивши да је на делу „наметање избора“ Украјини а не њена слободна воља. „Русија тиме не жели и неће да се бави“, поручио је Лавров.
Међутим, све је више оних у Украјини који су одлучни да се таквим намерама супротставе. У том смислу, ситуација је највише сазрела на полуострву Крим, територији на којој се, у главном граду Севастопољу, налази Главни штаб руске ратне Црноморске флоте. Ово полуострво је пре тачно 60 година, 19. фебруара 1954, извукао из састава Русије и предао Украјини тадашњи генсек КПСС-а Никита Хрушчов – „прослављајући“ тако 300-годишњицу Перејаславске раде, када је украјинска народна скупштина одлучила да своју територију припоји Руском царству. Управо сада, када се обележава 360 година Перејаславске раде и шест деценија од Хрушчовљевог „широког“ геста, на Криму јачају снаге што захтевају повратак Русији, за почетак у облику суштинске аутономије, односно (кон)федералног статуса у оквиру Украјине. Не треба заборавити ни да је у Русији изузетно снажно присутна идеја о „руском Севастопољу“, коју је пре неколико година изложио и утицајни потпредседник владе Дмитриј Рогозин. Наравно, у Украјини добро памте и бајкерску посету Севастопољу председника Путина пре неколико година, која је носила више него симболичну поруку.

[restrictedarea]

РЕПУБЛИКА КРИМ Тако се намеће недвосмислен закључак да један погрешан потез може Украјину коштати – не само – Крима. Јер, кад такви процеси једном крену, веома их је тешко зауставити. А „покрети трупа“ на терену су већ јасно видљиви. Ако украјински националисти са запада земље отворено мобилишу своје борбене групе и недељама марширају Кијевом у шлемовима и панцирним прслуцима, ко може да спречи Крим да крене истим путем? Како преноси руски државни Први канал, у Севастопољу су формирани одреди „народне самоодбране“ и већ броје око 5.000 људи. На снимцима руске телевизије приказани су људи који стоје у строју и преузимају наоружање и опрему за даноноћна дежурства – за сада само дрвене палице, гас маске и заштитне шлемове. Задатак ових патрола, у које ступају полицијски и војни ветерани, јесте одбрана кримских институција од провокација и упада „евромајдановаца“,што су на тај начин већ преузели власт у 10, од укупно 24 области Украјине. На Криму ће им то, очигледно, тешко поћи за руком. На тлу Републике Крим, како је сада већ отворено зову, формиран је и посебан Комитет за супротстављање екстремизму, под чијим окриљем сада делују одреди народне самоодбране. Према речима председника Врховног совјета (парламента) Крима Владимира Константинова, после свега што се десило – Украјина више неће бити иста земља. Константинов је јасан: Крим захтева независност, финансијску и политичку, од централне власти. Истовремено, на истоку земље, у Харкову, под патронатом Јануковичеве Партије региона, формирана је нова структура – „Украјински фронт“. Према речима организатора, то је одговор на покушаје насилног рушења уставног поретка у Кијеву и другим градовима. Задатак Фронта, како је саопштено, биће успостављање реда у земљи.
Пошто је и армија подељена по истим национално-религиозним и идеолошким шавовима као и држава, она се за сада држи пострани у овом сукобу. Зато је стварање паравојних и парамилицијских групација пут којим се кренуло. Уколико би, међутим, на власт у Кијеву дошли садашњи прозападни опозиционари, није искључено да они, за разлику од Јануковича, не би презали да употребе силу, односно армију како би наметнули свој „поредак“ у целој земљи. Они би се, притом, позивали на закон и Устав, али не треба заборавити да би таква власт била суштински нелегитимна, јер би била изборена незаконитим и неуставним методама – насиљем и узурпацијом и уз обилату помоћ страног фактора. Тако би се створила ситуација где би отпор тој власти, па чак и оружани, био оправдан са становишта оне „тихе већине“, која је својим гласовима демократски довела Јануковича и његову партију на чело Украјине, да би јој затим насилним путем био наметнут „бриселски вектор“ уместо интеграције са Русијом.
„Сматрам да је украјински народ у стању да сам то реши. У сваком случају, Русија се никада у то неће мешати“, изјавио је прошле недеље Путин, на прес конференцији у Бриселу, после самита са лидерима ЕУ. Многи су ове речи протумачили као сигнал да Москва неће војно интервенисати у Украјини. Међутим, чак и ако Русија не пошаље армију на територију Украјине, што је у овом тренутку искључено, у њеним рукама остаје много полуга утицаја на ситуацију. Зато и Путинову изјаву треба најпре тумачити као објашњење да Москва неће Украјинцима наметати избор, а у светлу честих иступа западних политичара који охрабрују демонстранте да што пре заврше са Јануковичем. Тако ће, у случају негативног расплета догађаја, у Украјини најпре задејствовати полуформалне групе формиране у Харкову и Севастопољу а не треба ни сумњати да ће оне имати милионе присталица са југа и истока земље. Оно што се може очекивати од Русије јесте нека врста декларације о правима руског становништва у Украјини, са упозорењем да Москва неће толерисати насиље према сународницима, ма где се они налазили.
У овом тренутку јасно се назиру два начина окончања украјинске кризе. Први исход јесте преврат, било у облику директног свргавања Јануковича, или приморавања да распише ванредне изборе. У том случају, висока је вероватноћа изласка из састава Украјине источних и јужних области, које укључују целокупну црноморску обалу. Други сценарио јесте увођење ванредног стања и нека врста војног пораза опозиционих снага. Трећи, компромисни пут, изгледа све мање реалан, јер прозападне снаге не пристају на уступке када је реч о „европском избору“ Украјине, који, да не буде забуне, не подразумева чланство у Европској унији – већ у НАТО-у. А то је исход што „тиха већина“ грађана Украјине неће прихватити. Ни по цену цепања земље.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *