Маска социјалног бунта

Милорад Вучелић, главни уредник

Пре неколико месеци незадовољне масе у Сарајеву окупирале су парламент и читав дан држали у заточеништву посланике. Организовано задовољство њихових налогодаваца се претворило у спонтано незадовољство због изостанка јединствених матичних бројева, што има за последицу немогућност лечења деце  у иностранству. Била је то лаж. Притисак је био усмерен на народне посланике из РС. Једва су били извучени из блокаде. Тада се појавила  парола „Бебе ће спасити БиХ“.

Каснији догађаји су показали да је то био централистичкобошњачки притисак на Републику Српску. Било је оних који су се у Београду одмах организовано одазвали, не кријући у исто време да су за федерализацију Србије и централизацију БиХ. Косово и Војводина треба да буду државе али Република Српска не. Лако их је препознати јер су то они који упорно говоре како у БиХ живе три народа, али редовно изоставе да кажу да постоје и два ентитета.

Србији се од стране другосрбијанаца и политичког жутог картела налаже да, не бирајући средства, или по сваку цену, у ту сврху сруши Дејтонски уговор и Париски мировни споразум и да се што пре једнострано одрекне Резолуције 1244 СБ. У том послу се отворено тражи да Србија не поштује своје званичне међународне државне обавезе. Од Србије се истовремено и захтева да не поштује и да сруши свој властити Устав да би се накнадно тај нови устав усагласио са владиним  Борко-Тадићевим уредбама проистеклим из  почетне бриселске капитулације, баш као и са Пајтићевим Статутом Војводине који је Уставни суд Србије већ прогласио неуставним. Не само да је по овим налозима неопходно за свето слово прогласити од Дачића потписан Бриселски уговор, за који му следи Нобелова награда, него је потребно, због сажетости, заменити цео Устав преамбулом – ЕУ нема алтернативу. Па нека се из тога изводи цео уставни и правни систем земље. Од поглавља до поглавља.

Када се већ помиње Дачићева Нобелова награда, њено добијање било би сасвим извесно када би се споразуму са Тачијем о независности Косова придодало рушење Републике Српске и унитаризација БиХ са наглашеним образложењем да је Слободан Милошевић коначно умро, што је ионако омиљени лајтмотив лидера СПС. Могао би то славодобитно саопштити свету, грлећи у својој Стокхолмској беседи Тачија и Ештонку.

Ових дана су се у много жешћем виду од поменутог поново одиграле насилне демонстрације у Сарајеву и неким другим градовима бошњачко-хрватске федерације. Не часећи часа, на сцену је стала цела пропагандна машинерија која се већ одавно спрема за арапско или босанско пролеће, или наранџасту револуцију која треба да сруби Републику Српску, у којој иначе на срећу и засада нема одазива на ову тобожњу реплику буне Хусинских рудара, револуцију или социјални бунт који је запалио БиХ. Није ту била реч о неком наседању на манипулацију, већ о директном оперативном укључивању у њу.

[restrictedarea]

Премало је времена прошло да се не бисмо сећали догађаја с почетка деведесетих година минулог века када су рудари из Зенице походили Сарајево и запоседали  Скупштину БиХ  да би спасавали Босну, све са оном огавном Шербеџијином кич приредбом. Тако се великом брзином стигло до Алијиних уставних промена, референдума о независности, доношења нелегалних и нелегитимних одлука без српских представника, признања независности од страних сила, убиства српског свата и самог рата. Заиста је невероватна та безочност  данашњих организатора и инспиратора босанског пролећа који, како видимо, одбијају да се бар мало помуче око промене овешталих сценарија. Знамо правило по којем су интереси западних сила константни, али су се некада њихове обавештајне службе трудиле да бар мало распишу ове предлошке за своје опаке акције. Још огавнија је употреба старих парола попут оне о пролетерима свих земаља који треба да се уједине и да ставе своја социјална питања изнад одбране своје државе и слободе. Нису данашње раднике у БиХ оковали некакви капиталисти нити је њима до слободе и правде, него су они свесно и сами навукли на себе амове у галопу покушаја шовинистичке мајоризације Срба у Босни. Није Босном, колико јуче, јездио неко други него Давутоглуова коњица, бурно и овацијама поздрављана од те исте масе која данас диже устанак. Не поручује ли Србима усред тих социјалних демонстрација и бунта нико други него Бакир Изетбеговић да и не помишљају да ће на својим ципелама, када буду одлазили из Републике Српске, понети и комад земље која припада Бакиру. Нити ће, нити су хтели Срби да оду било где из своје државе Републике Српске.

Бошњаци су, од како су се назвали тим именом, свој идентитет успостављали на виктимизацији, стварном и измишљеном страдалништву за које  су одговорни увек били Срби и Србија. Сада је тај националноидентитетски модел само механички пребачен на социјални план и зато и буди толико оправданих подозрења и лаких разумевања и читања покушаја преваре.

Врло прецизно је ову ситуацију у вези са босанским пролећем описао угледни италијански новинар и познавалац прилика на Балкану, Фулвио Грималди:

„Желео бих и да се и на Босну осврнем, тамо пуца бошњачко-хрватска Федерација, с може бити коначним циљем да у том усијању нестане неукротива Република Српска, те целокупан регион сконча у машинерији ЕУ и НАТО пакта. Што наравно не значи да момци који кидишу огњем на сав тај абортус од недржаве створен под фашистичко-исламистичким окриљем, немају право да лопужама наплате за све оно што им је Југославија пружила а они им отели: право на рад, право на здравствено осигурање, право на бесплатно школовање, људско достојанство, будућност!

Куд Запад ходи, трава не расте. Не расте ни куд прођоше ходочасници из Сарајева, претече будућих фарбаних револуција. Највеће лажовчине су… и свакојаки  црквењаци НАТО пакта а да им се броја не зна, све миродупац до миродупца, огавна братија која је у гео-политици практично довела до савршенства брак између левице и деснице“

Само дан после овог тобоже само социјалног бунта уследили су политички захтеви да се изведе реформа под геслом Један човек један глас и да се под маском либералне демократије уведе бошњачка доминација, да се поново успостави устав Алије Изетбеговића, да се мењају изборни закони и коначно да БиХ поново окупирају стране трупе баш као  некада, пре Принципових хитаца.

Било је неопходно за ту операцију проширити ову „социјалну буну“ на Републику Српску и за то добити подршку званичног Београда.

На сву срећу, истога дана када је сарајевски и тузлански метеж почео, потпуно свестан ове опаке операције реаговао је Александар Вучић и повукао државнички потез позивајући на разговор у Београду Милорада Додика и Младена Босића. Био је то јасан знак да Србија поштује своју улогу гаранта Дејтонског споразума и далеко више од тога. Потез је вишеструко по Србе драгоцен и далекосежан али је веома добро и то што то Вучићу може бити важан путоказ у вођењу политике. Пратећи ову врсту путоказа, иде  путем одговорног и смелог државника који се јасно разликује од  обичног политичара којих је данас тушта и тма.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Dačić će izgurati Nobela tu nema nikakve dileme !
    KIM će da igra utakmice / dogovor vrlog Dače i Medenog /, a sljedi priznavanje rezultata i novih okolnosti proizvedenih ili onih što će biti proizvedeni od strane Udara u BIH.
    On je sigurno član kordinacije da se to izvede, program i plan mu je uručen na molitvenom doručku / ovo mu je bio treći put, to znači naporno radi na štetu naroda i države koju tobož preedstavlja !? /.

  2. Да браћо Срби маске су одавно пале,незнам које детаље да споменем
    Дали први Децембар 1918- попис становништва 1931 где су нације
    избрисане,дали 27 Март 1941 и онда поделе у грађанском рату. Све
    набројано произвело стање добили ову завршницу наших политичара
    који желе да нас преобразе у НИШТА и да нас продају на полтичкој
    пијаци за НИШТА. Гос, Петре тај Ваш медени обневидео од СЈАЈА
    Берлина и Лондона, вероватно и Дачић после доручка ХЕМБУРГЕРА заборавио на ПЉЕСКАВИЦУ и ЋЕВАПЕ са луком.

  3. veoma dobra analiza, bravo !

  4. Cudni izbori…
    Neka stranka ima kvantitet ,ali nema kvalitet,neka stranka obrnuto,ima “kadrove”,ali se clansvo osulo,pa udje u spasonosnu veliku koaliciju…neki nemaju ni jedno ni drugo,a neki nemaju ni stranku,pa idu na izbore…imaju listu?
    Boris Tadic je razmisljao,pa obecao da ce posle izbora napraviti stranku,kad ono,posle 3 dana,on je sklepa…stranku.
    Atmosfera je kao na losoj fudbalskoj utakmici,gde pobedjujes igrajuci bunker i lomljenjem nogu protivniku,jer sudija nista ne svira.
    Narod nije ni pitao sta je ova vlada uradila u zadnje 2 godine,jer,zuti kartel ne vlada,ali zuta petokraka da,i zuti eurokomunizam,upravo zahvaljujuci ovoj zadnjoj vlasti.
    I tako opet idemo dalje,okrecemo list,resetujemo…a da niko ne polaze racune za dobro i lose.
    To sto se misli da ce “narod odluciti”…mozda generalno,ali finte se rade na malom prostoru,tj.malom procentu.
    Fintama se otcepi Crna Gora,pa se i narodna volja moze izigrati,fintama.
    Mada,posto svako sa svakim moze,ni finte nisu ono sto su bile.
    A mozda Kosovo spasimo,na fintu?

  5. Можда је маска или злоупотреба социјалног бунта!

    Тачно је да је на делу зло/употреба социјалног бунта у Федерацији која је пропала скроз!
    То је урађено и 5.октобра 2000 када је исто тешко стање због санкција , ратова и гашења струје од стране “колубаре”(добили и лову од француза за добро обављен посао), када се десио пуч и нагла и велика пропаст Србије која траје до дана данашњег.

    Дакле , морамо мало да будемо и самокритични, наши непријатељи ће да користе наше слабости, али код нас су слабости прерасле у отимачину државне имовине, крађу , лоповлук, политичарење,….а народ полако нема ни за сомун!?

    Догорело је до ноката, народ нема за сомун, за струју, воду, грејање, стално се траже неки прирези, прети се од стране држаног апарата,….а спрега мафије и политике је иста као и пре, само је променила маску!

    Лако може и у Србији да дође до стварног социјалног бунта( стање је опасно, преживљава се буквално),јер се лаже, спинује, обећава, на делу је голо преживљавање.
    Е сад дали ће неко да злоупотреби тај оправдани социјални бунт, то је друга прича, али је одговорност већа на свима који руководе Државом Србијом, јер су њихови поступци, чињење и нечињење предуслов сваког следећег немилог корака од стране напаћеног и ојађеног народа кога не интересује више скоро ништа па ни дан Државност!
    Срећан нам дан Државности, ако нам то значи овој ојађеној земљи где је минималац мањи него у Кини, коју стално опањкавају, где нема посла, народ бежи, оболева или изумиремо.

    И ништа, после ћемо се чудити што ће неко искристити ОПРАВДАН народни гнев, противу нас самих, слично као 5.октобра.

    Кривица је и до наших властодржаца( и свих нас који смо у бунилу) и ранијих и садашњих, јер је ту глава, ту се погача сече, ту је правда и неправда, ту је све и свја,… док не прекипи.

    Реалност на терену.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *