МАРГИНАЛИЈЕ О ШАНТИЋУ (1.део)

Пише Мило Ломпар

У години непрестаних парламентарних сукоба између власти и опозиције, када су се сударале идеје монархије и републике, у светлости наглог и коруптивног богаћења индустријалаца и финансијера, у сиромашењу сељачких производа и радничких надница, писали су – готово над одром песника чији је живот представљао садржај неповратно окончаног времена – Милош Црњански и Мирослав Крлежа

Ако двојица писаца – у релативно блиском времену – сретну истог човека и опишу га у сасвим различитим тоновима, онда нас њихова ситуациона подударност може подсетити на древну изреку по којој кад двојица чине исто, није исто: као да значење не проистиче само из онога што је исказано него из укупног смисла приповедачеве егзистенције. Било је доста подударности у години у којој је умирао – и умро – знаменити песник оне модерне која је окончана у часу Принциповог пуцња. Премного је било изукрштаних знакова различитих времена у тој тако карактеристичној послератној години у којој се угасио живи и аутентични симбол једног сатрвеног нараштаја, сáмо отелотворење тегобног но достижног склада између великодушности и самоодржања, човечности и родољубља: мостарски бард Алекса Шантић. У години непрестаних парламентарних сукоба између власти и опозиције, када су се сударале идеје монархије и републике, у светлости наглог и коруптивног богаћења индустријалаца и финансијера, у сиромашењу сељачких производа и радничких надница, писали су – готово над одром песника чији је живот представљао садржај неповратно окончаног времена – Милош Црњански и Мирослав Крлежа.

Била је то 1924. година. Као модернистички писци, отровани ратним призорима, ношени дефетистичким садржајима послератне књижевности, они нису могли бити блиски животним ритмовима мостарског песника. Ни час у којем су се огласили није скривао супротносмерне животне путање: док су њихове животне изохимене кретале у сусрет највећим домашајима и јачинама, дотле су дух и тело остарелог песника показивали све више знакова како се клоне заходу. Они свакако нису били блиски ни његовим поетичким уверењима, будући да су били упечатљиви гласници времена које је доносило слободни размер стиха, самосвесно раскривање плеса између жеље и смрти, секса и мозга, технички дамар авиона и филмова, неизмериви распон протеста и нервозни импулс свести.

ДУБОКА ВОДОДЕЛНИЦА Али, њихове међусобне разлике – крај свих подударности нараштаја и епохе којима су припадали – беху сасвим препознатљиве: као разлике у животним оријентацијама, као удаљено расветљавање егзистенције у њима самима, као неупоредиво одјекивање метафизичких акорда у њиховим мислима. Тако је њихов однос према Шантићу – нехотично и ненамерно – назначио дубоку вододелницу између њихових духовних искустава: он је открио колика је њихова способност уживљавања у другог, када је он готово туђ у свему, као и колика је асоцијативна игра мотивâ коју побуђује као у камену клесана нежност ишчезавајућег песниковог света. Да ли су овако рано испољене разлике биле наговештај онога што ће их у животу супротставити и учинити све удаљенијим у уметничком духу?

Испуњен личним реминисценцијама и актуелним политичким судовима, кратак Крлежин некролог Алекси Шантићу, који је одмах по појављивању изазвао негодовање, како својим тоном, јер је – по речима Милана Ћурчина – био испуњен „нечувеном смелошћу, да не кажемо дрскошћу“, тако и одсуством видљиве сврхе, пошто је био „депласирани удар на мртвога Алексу Шантића“, почива на хотимичном контрасту. Свест о Шантићевој поезији превасходно је – ако не и искључиво – усредсређена на Крлежин доживљај психолошке атмосфере коју ствара ова поезија, а не на сама њена поетска својства и вредности. Јер, само се таквим реминисценцијским начином омогућава прикладно присуство Крлежиних аутобиографских подсећања на младалачка седења „по задимљеним пештанским каванама“. Упризорење младалачких опседнутости служи пак као неопходан контраст у односу на актуелну промену Крлежиног односа према осећањима која су остала заувек запретана у давним данима. Сама промена обележава, истовремено, нову сазнајну и емотивну перспективу у осветљавању мостарског барда. Шта, међутим, обезбеђује нужне унутрашње сагласности различитих момената једног кратког некролога? То је преовлађујућа политичка контекстуализација поезије и личности Алексе Шантића.

[restrictedarea]

Јер, Крлежа се сећа песникових стихова под сенком сазнања о томе како је у њима „много… закопано моје младости“. То му омогућава да призове у свест „једно вријеме које се негдје потопило као уклето звоно и данас га више нема“. Магични утицај сугестивног сећања на Шантићеве стихове ограничен је једним данас које обележава неки непрелазни усек у њиховом доживљају и смислу. Ово апсолутно данас превасходно је – и аутентично – политичко данас: оно себе оглашава у Књижевној републици, у 1924. години, напоредо са Лењиновим текстовима, у мери да ствара утисак како је сваки број Крлежиног часописа „испуњен… опет самим Лењином“, напоредо са прештампавањем одломака из Супилове књиге Политика у Хрватској, Цесарчевим критикама идеје државног јединства коју оличава фигура Светозара Прибићевића. То је основна политичка подлога Крлежиног данас у некрологу Шантићу.

КРЛЕЖИН ДОЖИВЉАЈ У евокацији сопственог младићства, Крлежа види себе како – посредством Антологије новије српске лирике Богдана Поповића – чита Претпразничко вече, да би открио како је доживљај ових стихова значио за њега веома много у политичком смислу: „ето, у тим стиховима живјела је за мене она света, идилична, добра, дивна, једина мати наша, Србија, чијем смо краљу сви ми, у дјечјим срцима нашим, побожно и вјерно служили, и за којом смо чезнули као за другом обалом, да се пријеко искрцамо, да паднемо на кољена и да јој се поклонимо.“ Сам Крлежин доживљај гласовите Шантићеве песме битно сужава њену уметничку и епифанијску оркестрацију, посебно разуђен асоцијативни регистар средишњег универзалног мотива у којем се спајају празнични и епифанијски моменти.

То је мотив светске књижевности, који превазилази песникове индивидуално-психолошке оквире, пошто – како назначује Миодраг Павловић – Претпразничко вече упризорује „недокучивост Бадње вечери“, у којој „општење са мртвима успоставља се само од себе, у виду тачног и продуженог сећања на покојнике под чијим обликом трепере узнемирене силе из подземља наше свести.“ Овако разуђена асоцијативна подлога, настала услед тога што је Шантић „успео, и то нам песма Претпразничко вече показује, да сачува у себи нетакнуту осећајност, архаичну, интуитивну, отворену“, потпуно изостаје из Крлежиног доживљаја.

Карактеристична је, међутим, политичка алузивност Крлежине асоцијације: Антологија новије српске лирике Богдана Поповића послужила му је да доживљај иконе – што је једини конкретизујући мотив у наведеним стиховима Претпразничке вечери – постави као политички доживљај Србије. Одакле долази мотив за овакву политичку конкретизацију? Он свакако ставља у страну сазнање о антологији која је објављена у Загребу, као што занемарује околност да је Шантић на више места у овом некрологу прецизно ситуиран у Босну и Херцеговину. То нам показује како Крлежа настоји да традицијске наговештаје у Шантићевој песми пројектује у свој доживљај Србије, а не – како би било сасвим основано – на српско присуство у Босни и Херцеговини. Зашто би, иначе, Шантићеви стихови били политички корелат Србије, кад ни песма ни песник нити град у којем се појављује књига коју Крлежа чита нису ни у каквој вези са Србијом?

У Крлежином предразумевању похрањено је, дакле, настојање да се све што је српско увек настоји свести на оно што је србијанско. Ово политичко предразумевање, као аутентични плод аустро-угарских империјалних амбиција и културолошких рационализација, обликује основни моменат Крлежине алузивности. Тако и идеализација Србије – посредством Шантићевих стихова – служи као илустрација његове некадашње способности да се уживи у непознат свет и да га идеализује, јер је та способност проистицала „из наше наивне неоскврнуте душе, егзалтиране неким свијетлим заносима“. Сама идеализација треба да, истовремено, означи незаустављиво надолажење једног данас које открива колико је она била лишена сваког основа: као једна инфантилна тлапња. Идеализација – која је плод маште подстакнуте Шантићевим стиховима – постављена је, дакле, као припрема за једно самоосвешћивање, за покрет једног дистанцирања, за уношење нових садржаја у ово ја које приповеда о својим младићким сањаријама, за једно огледање у зрелости, за разгранавање једног обухватнијег погледа на све: што неминовно обухвата и самог Шантића.

САМОСВЕСНИ ДУХ Има отуд непатвореног задовољства у новоосвојеној свести о себи у часу када се успоставља, уместо релативне и порозне, која подлеже протоку времена, сасвим непрелазна граница апсолутног данас: „и тако данас – наравна ствар – гледамо много рељефније и прецизније на ствар него прије десет година у пештанским каванама.“ Какав је овај нови и самосвесни дух? Он је препуњен искуством ратних страхота и моралних бродолома, па је озрелио кроз разочарења, он се опио идејом историјског прогреса, која као да се дубински подудара са нараслим осећањем сопственог развоја. Али, он – што је битно за Крлежино ситуирање Шантића – истрајно и непрекидно, упркос толиким променама, посматра историјске, уметничке и личне ствари у превасходно политичком контексту. Промена правца у којем се распростиру његове мисли, као промена у којој се разгранава деструкција некадашњег идеализма, свакако да обележава Крлежино задобијање рељефног увида у ствар. Али, она не обухвата и промену основног као политичког контекста. Јер, Крлежа не мења политичку артикулацију свог доживљаја Алексе Шантића, него мења политичку оријентацију унутар самог доживљаја: тако што идеализацију смењује деструкција. Отуд Крлежина саморефлексија остаје затворена у политичком подручју.

Ништа не мења ни његов лични сусрет са остарелим песником: онај час у којем „Алексу Шантића, барда моје младости и свијетлу успомену дјетињства, видио сам први и посљедњи пут уочи Ускрса прошле године“. Као да је Крлежа лишен способности да свест о себи постави на другачији начин него као политичку свест. Али, тако се открива као лишен дубинске саморефлексије. Јер, његово ја је постало проблематизовано као некадашње-младалачко ја, да би остало неприкосновено као данашње-апсолутно ја које не подлеже промени: као ја окончаног времена, које је доврхунило у епохалној – а не егзистенцијалној – истини. Никад осмотрено као прикраћено у себи самом, као ја које корача ивицом сумње у себе, оно је остало заувек политичко ја, па у неприкосновеност политичког погледа увире и сваки егзистенцијални дрхтај мостарског барда: „Алекса Шантић дочекао нас је у салонроку, болестан и испијен, и ја никако нисам могао да се отмем неугодном дојму, као да су се листићи носница тога човјека у салонроку били лаштили као мртвацу.“

Наговештаји скоре смрти, попут затамњених пега и истањене коже на лицу, претварају се у симболичке печате песниковог укупног постојања. Јер, Крлежина представа настаје на утрвеном путу: зашто је дочаран Шантић у салонроку? Да би поступком опредмећивања, као посматрачевог удаљавања од живог титраја песникове егзистенције, као уопштавања које доноси обезличавање, јер није више реч о неком посебном, поготово о неком јединственом као што је Шантић, једноставно био приказан човек у салонроку. Ко је то? Неко попут толиких људи, неко као било ко: као свако. Ова представљачка драматургија припремила нас је да – на овој путањи вишеструке деградације – у још живом песнику препознамо мртваца. Тако је сама свест о вредности ишчилела. Како је Шантић постао – у својој испијености и болести – неко ко не изазива саосећање, утолико природније што је био песник који надахњује и одушевљава? Како он не изазива ни потресеност својом животном слабошћу, већ је његов лик – на стази приповедног обезличавања – запечаћен одредницом мртваца?

ПРОБЛЕМ НАРОДНОГ ЈЕДИНСТВА Ова вишестрана деструкција песникове егзистенције у дубинском је дослуху са Крлежином политичком контекстуализацијом свих људских ствари: „Он је говорио о проблему народног јединства, о нашој држави, о борби Срба и Хрвата у Босни и Херцеговини, менталитетом једног провинцијалног трговачког помоћника.“ Проблематика народног јединства, око које су се окупљала разнородна политичка схватања и међусобно супротстављене идеологије, изазивала је у 1924. години каткад и драматичне контроверзе између политичких чинилаца. Најжешћа оспоравања владајуће идеологије народног јединства, као и монархијског устројства државе, долазила су из редова хрватских политичких странака. Описујући једног представника ове политичке оријентације као адвоката који „негира јединство“, Иво Андрић – управо у 1924. години – оцењује како он то чини са „дрскошћу роба и уз гарантовану некажњивост“. Свакако да је Крлежа – што се види по садржајима Књижевне републике – припадао политичким противницима идеологије народног јединства.

Али, за процењивање његовог некролога Шантићу остаје одлучујућа следећа чињеница: зато што није сагласан са Шантићевим поимањем народног јединства, Крлежа мења свој пређашњи доживљај песникове личности. Он чак постаје лишен психолошке, поетске, сазнајне способности да се уживи у егзистенцијални тоналитет и драматику у часу када је тамна сенка смрти прекрила песниково лице, да осети клупко нерава и осећања који управљају заветним гласом мостарског барда. Отуд он хита да у песнику пронађе и жигоше „провинцијалног трговачког помоћника“. Треба осетити нарастајућу јачину Крлежине деструкције: није довољно свести песника на трговачког помоћника него је политички неопходно одредити трговачког помоћника нечим вредносно нижим од њега самог, односно украсити га придевом провинцијални. Несумњива је путања појачавања негативних одређења у овом некрологу: одређен менталитетом трговачког помоћника, Шантић ипак остаје песник, да би у наредном кораку то престао бити, јер је претворен у самог трговачког помоћника.

„ИКОНА” У ПОЛИТИЧКОМ ПЕЈЗАЖУ Између та два одређења – као припремни стадијум нарастајућег обезвређивања – појављује се један призор: „иза Алексе Шантића стајала је у златном оквиру, као икона, фотографија краља са власторучним потписом.“ Овај опис има прецизно усмерење. Јер, иронија – која обавија песникову личност и која је настала поводом краљеве фотографије – заснива се кроз поређење по којем је сама краљева фотографија стајала „као икона“. Шта значи ово поређење? Оно представља иронијску алузију на стихове из Претпразничке вечери које је Крлежа навео: „пред иконом сјаји/ кандила свјетлост“. Ови стихови као да су постављени да буду припрема за ироничну поенту: ако је песник испред иконе постао песник коме је краљева фотографија икона, онда је отворен пут да Крлежа у Шантићу именује „трговачког помоћника у салонроку“.

Шантић је, дакле, претворен у део политичког пејзажа. Ово политичко контекстуализовање није произвољно него заснива читаву једну традицију: тако Радомир Константиновић – педесет година касније – каже како „тај Александар Карађорђевић… се обрушио, заједно са својим белцем, у сан овог болећивог песника… да тамо остане као једна ружна мрља“. У Крлежином политичком пејзажу чили сваки песников егзистенцијални дамар и метафизички немир, да би се на крају низа негативних обезвређивања појавила далекосежна уопштавајућа мисао која не обухвата само човека, нити само песника, чак се не зауставља ни на трговачком помоћнику, него прожима све њих заједно, јер обухвата читаву једну цивилизацију: „Тешко је то и неугодно живјети у неким псеудоцивилизацијама у којима су ловором овјенчани прваци и пјесници људи кратковидни провинцијални трговачки помоћници, интелектуална сиротиња!“ Тако је Алекса Шантић престао да надахњује и узбуђује песничку свест као песник, стиховима својим, као човек, удесом својим, већ је постао елемент једне опште схеме: постао је – не само ставом својим него укупним постојањем – само аутентични израз философије паланке. Некролошко упризорење Алексе Шантића представља, дакле, обрачун са традицијом којој припада мостарски бард: у том обрачуну – што је поуздан показатељ његовог политичког карактера – нестаје сваке разноликости и колоритности, као и сваког саосећања.

Али, шта још ишчезава из овог некролошког видокруга? Свест о својствима оног ја које је позорница самог обрачуна: свест о извору снаге за обрачун. Одакле извире ова снага? Из далекосежног поистовећивања са оним данас које Крлежа оглашава, које у себи сабира и апсолутизује као да ни сáмо данас ни његово ја не подлежу протицању времена, као да они однекуд знају да све што виде остаје заувек такво каквим га они виде, као да они владају – већ данас – будућношћу у чије име је пресуђено уморном и болесном Алекси Шантићу. Сви ови елементи – и временска перспектива, и садржај реминисценција, и актуелност алузија – назначују доминантно политичку контекстуализацију Крлежиног некролога. Отуд изостаје сваки егзистенцијални и метафизички одјек човекове ситуације, као и свака релативност суда, напоредност животних облика у човековом удесу, као и било који вид саморефлексије: посебно самопроблематизације.

У наредном броју:

Како је о Шантићу писао Милош Црњански

[/restrictedarea]