Почетна / Документи / Лепотице и лавице Пећи

Лепотице и лавице Пећи

Пишу Ј. Јововић и М. Рајевић Савић

Када је крајем прошлог века Метохија опустела и расељен читав један град, Пећ и када су протерани они који су му дали лице и душу, фотографије и сећања остали су једина светлост

У Београду, у галерији „Прогрес“, током фебруара одржана је посебна и веома запажена  изложба, „ Жене Пећи 20. века – лепота и снага“ аутора Ранка Раичковића, адвоката, у организацији Завичајног клуба Пећанаца. Захваљујући аутору који је као ходочасник сакупљао фотографије и породицама које су као највеће драгоцености чувале споменаре, сачувани су и непорециви докази о животима Срба у овом делу Метохије. Јер, већ је избрисан сваки траг да су Пећ изградили и у њему живели Срби.  Ко се данас сећа или помиње да је Александра Мицић 1836. године у Призрену отворила прву женску школу, или да је Катарина, удата Симић, 1854. године отворила женску школу у Пећи.

У славу лепих жена Пећи, а хроничари кажу да су Пећанке биле нарочито лепе и отмене жене, и у славу једног града који су украсиле лепотом, а даривале му снагу, доброту, топлину и честитост, ова изложба је више од успомена и сећања.

У Пећи више не станују те Пећанке, нити њихови потомци. Протерани су и раскућени. Централна Патријаршијска улица, која води до Пећке патријаршије, данас се зове улица Медлин Олбрајт, Иванбегова је сада улица Вилијама Вокера, а  Краља Петра преименована је у улицу Била Клинтона. Јунаци њиховог града.

Преко 150 фотографија жена које су рођене, школовале се и живеле у Пећи чувају наше сећање на не тако далеку прошлост. Чувају и нас и наше будуће генерације! Те девојке, супруге, мајке, домаћице, учитељице, лекарке, службенице, уметнице, биле су праве чуваркуће. Посебно у прошлом, ратном веку, оне су очувале домове и породице.

У временима великих невоља та Пећанка, удовица, мајка, само она је могла да као лавица одгаја шесторо деце, да их школује, и чисте, а често гладне испраћа у школу. И свих шесторо ишколује и изведе на пут као честите људе. Та Пећанка која је загазила у Бистрицу брзу и хладну, и у својој коси понела мирис божура, била је сестра срца скамењеног која је могла да издржи  претње, савлада страхове и упркос смртној опасности пред фашистима, не ода, не призна, не покаже да гледа како јој стрељају брата.

Када је крајем прошлог века Метохија опустела и расељен читав један град, Пећ и када су протерани они који су му дали лице и душу, фотографије и сећања остали су једина светлост. Пећанцима су тамо остале куће, баште, воћњаци, гробови, а са собом су, као благо, понели фотографије. Оне говоре, оне сведоче, оне сијају. Буде сећања. А сећања су увек нешто попут молитве.

Дивимо се њиховој лепоти, умећу и храбрости.

Доса Димић Хаџи -Јовановић

Рођена је у Пећи 1896. године у угледној породици Димић. Као девојка била је на гласу због изузетне лепоте и поштована због понашања и угледа фамилије. О њеној лепоти у Пећи су певали и уздисали: „Једно је Сунце на небу, једна Доса на земљи.“ Удала се, родила и одгајила деветоро деце, седам синова и две кћери.  Као све девојке и жене тога доба била је посвећена породици, чији је живот организовала и улепшавала својим вештинама, кувајући, спремајући, гајила децу, радила ручне радове. Умрла је у Београду, 1980. године

Дара Драгишић

Ћерка потпуковника Велимира Драгишића, јунака Балканских и Првог светског рата, рођена је 1921. године у Сарајеву. Основну школу и гимназију завршила је у Пећи.
Током рата, стално у животној опасности, радила је илегално све до почетка 1943, када је отишла у Шарпланински партизански одред који је ушао у састав Прве македонско-косовске ударне бригаде. Истакла се храброшћу у борбама на Кленовцу, Кичеву и Буковцу. Јуна 1944. године тешко је рањена у десну руку, али повреда је није спречила да и даље учествује у борбама. Погинула је 22. септембра 1944. године, пуцајући левом руком и бранећи збег деце и рањеника од балиста код Каљај Доде у Љуми, у Албанији.
За народног хероја проглашена је 1953. године и једина је жена народни херој сахрањена у Албанији. До 1999. сва дечја обданишта у општини Пећ носила су њено име.

Вера Вучидолов Рајевић (Скопље 1910. до 1994. Пећ)  

Министарство Краљевине Југославије поставило ју је 1933. године на место суплента у Пећкој гимназији, где је касније радила као професор француског језика, до 1965. године. Удала се за банкара Милорада Рајевића, једног од оснивача Народне банке у Пећи, на чијем челу је био много година. Родила је синове Бранислава и Стевана. Свирала је клавир, глумила у позоришту, певала и хору Пећке патријаршије… Поред предавања у школи, примала је многобројне туристе који су на путу за Пећку патријаршију долазили да разгледају чувени „Златни врт“ породице Рајевић.
Ђаци у гимназији су је волели. Опевали су је у песмама, описивали у романима. У књизи о стогодишњици гимназије у Пећи, њен ученик, Момчило Јокић Херцег, књижевник, записао је: „Каква је била моја професорка Вера Рајевић, тиха, риђокоса, смеђих очију, мајка свих нас, срце за све туђе невоље; милује погледом, говори као да шапуће… Права племкиња. Жена за поштовање и незаборав.“

Др Косара Радосављевић Јојић

Рођена је 1924. године у Пећи и тамо живела до Другог светског рата, а цео радни век, 42 године, провела је на Машинском факултету у Београду.
Ту је дипломирала 1950. године, и то је први дипломски испит на Техничком, односно Београдском универзитету после Другог светског рата. Њен магистарски рад на истом факултету, 1952. године, такође је био први магистеријум на Београдском универзитету после Другог светског рата. На Машинском факултету докторирала је 1955. године и то је био први докторат у Југославији после Другог светског рата међу студентима који су уписали факултет по окончању рата.
Др Косара Јојић била је прва жена редовни професор на Београдском универзитету и дугогодишњи шеф Катедре за отпорност конструкција и материјала на Машинском факултету у Београду. Живи у Београду.

Јелена Јовановић Јововић Пећ 1928. до1957. Београд 

Омиљени и поштовани професор српског језика и књижевности у Пећкој гимназији коју је и завршила а потом и светску књижевност на београдском Филозофском факултету. Имала је ауторитет и харизму, уживала респект и љубав не само ђака и колега већ целе заједнице у Пећи. Најбољи доказ за то је испраћај и почаст, које јој је приредио њен град. Трагично је преминула на порођају, грешком лекара. Родила је ћерку и била удата за Драгутина Јововића Фиргу, тада такође професора књижевности и знаменитог директора пећке, а потом и краљевачке и београдских гимназија.

Марија Дуда Гилић Боричић Пећ 1928. до 2006. Београд

Када су јој фашисти убили најмлађег брата Спасоја Паја Гилића, 1943. године, заједно са његовим ратним другом Гарићем, а мислили су да су убили Паја и другог брата, Мића Гилића, извели су је из Шеремет куле, где је била затворена, да их препозна. Али, та храбра и пркосна 15-годишња девојчица стегла је срце и са осмехом рекла: „Није то мој Пајо, још ће вас се наубијати зликоваца.“ После рата наставила је са школовањем и редовно завршила гимназију. Радила је као архивиста у Покрајинском архиву Косова до пензионисања. У Другом светском рату убијена су петорица Гилића.

Милена (Зечевић) Божовић  Пећ 1919. до 2007. Београд

Са учитељем Илијом Божовићем изродила је седморо деце, од којих је петоро живих. Са породицом је прошла страхоте рата, изгнанства и логора у Бару. У времену Информбироа, после нестанка супруга Илије 1949, сама је подигла и школовала децу, узраста од три месеца до 11 година. За то време била је прогањана и хапшена, јер није хтела да се одрекне супруга и оца своје деце. Због тога су је Пећанци веома поштовали. Била је здравствени радник, и многа деца су је од миља звала мајком.

Драга Ђилас Дедовић Подбишће код Колашина 1919. до 2002. Београд

Просветни радник, сестра Милована Ђиласа, учесник рата, колашински логораш, осуђена је на смрт, али је под туђим именом интернирана у Италију. После ослобођења, 1945. године, дошла је у Пећ са мужем и четворо деце. Од 1950. до 1959. радила је у Женској занатској школи, у којој је била и директор. После политичког прогона и хапшења брата Милована, остала је без посла. После развода сама је подизала четворо деце и сва су универзитетски образована. Била је секретар у Основној школи „Боро Вукмировић“ у Пећи, омиљена и поштована због ведрине, доброте и храбрости.

Јелена Милановић Бошков

Супруга једног од најуспешнијих фудбалера свих времена и тренера европских размера, Вујадина Бошкова, рођена је 1935. године у Орославју, у Хрватској, од оца Светислава Милановића, инжењера, и мајке Мирјане, Дубровчанке, рођене Јеличић, која је од 1946. До 1955. била учитељица у основној школи у Пећи. Јеленини родитељи венчали су се у манастиру Жича, где је мајка Мирјана из католичанства прешла у православље. Јелена је завршила гимназију у Пећи, Државну позоришну школу у Новом Саду, потом југословенску књижевност и српски језик на Филозофском факултету у Новом Саду. Радила је као новинар на Радију Нови Сад. Са супругом Вујадином живела је у Холандији, Шпанији, Италији, Швајцарској, годинама била дописник Радио-телевизије Југославије из Рима, Радија Нови Сад, „Борбе“, новосадског „Дневника“. Има ћерку Сању и три унука, Душана, Борислава и Вука.

Драгица Давидовић Томас Пећ 1936.

Мајка Велика и отац Томо изродили су шесторо деце. Убрзо је породица остала без оца, а мајка, удовица од 32 године, сама је подигла и ишколовала децу.
Драгица Томас је завршила гимназију у Пећи, где су професори приметили њен глумачки дар. Драгица је данас прва дама и доживотни почасни члан Црногорског народног позоришта, и сматрају је једном од најзаслужнијих уметница у послератном црногорском театру.

Биљана Драговић  Пећ 1940. до 2013. Београд

Отац Цветко Драговић био је професор српског језика у гимназији у Пећи, коју су завршиле Љиљана, Биљана и брат Слободан. Мајка Љубица умрла је млада, у 24. години.
Биљана је завршила је Академију примењених уметности у Београду. Била је познати костимограф, слободни уметник, носилац највећих уметничких награда и признања за изузетне костиме које је креирала за филмске и позоришне пројекте. Често је радила са сестром Љиљаном Драговић и ћерком Јелисаветом Татић Чутурило.

Љиљана Драговић рођена 1933. године у Београду

Ради као костимограф у Народном позоришту у Београду. Донедавно је  на Факултету лепих уметности предавала Сценски костим и Историју костима. За свој високовредновани рад из костимографије награђена је, као и њена сестра, двема Стеријиним наградама и Златним пулским аренама за филмове „Доротеј“ и „Бој на Косову“, а добитник је и Награде за животно дело. Има сина Бошка Каличанина и унука Лазара.

Један коментар

  1. Zlatouste Marina i Jelena satkale su filigransku pricu srmom
    optocenu i produzile dozivljaj do nezaborava!
    Hvala Ranku i Svetu sto devojacka lepota u njima toliko dugo
    traje, pa su preko tri hiljade posetilaca uhvatili u mrezu lepote.
    Mi, te nekadasnje muze muskih uzdisaja, smo se potsetile toga
    i, bilo nam je lepo, kao u vreme dok smo cekale ono Desankino
    „… sve je mnogo lepse donde dok se ceka…“
    A sto se tice novih naziva ulica: Kuku nama do Boga miloga, ako put do nasih Svetinja vodi Madleninim i Volkerovim stranputicama!!!
    Ali, lavice smo mi: NICIJA nije do zore gorela!!!
    Hvala „Zavicajnom klubu“ i Pecancima koji su -svima na radost-
    oformili pravu Beogradsku Koloniju Pecanaca. Nasa lekovita druzenja mogu da budu putokaz mnogima, koji u zavicaj mogu da odu samo u secanjima.
    Potsecanje na vreme u kome su toplina i ljudskost bile vazne je lekovito, potiskuje sadasnje beznadje i uliva nadu…
    Verica Dedovic Vuletic




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *