Крвави Мајдан

Пише Сергеј Белоус

Украјинском престоницом бесне незапамћени немири, са мртвима и на страни полиције и на страни наоружаних демонстраната, али се, упркос присутности извештача из целог света, мало шта јавља о томе како је рат стварно започео и шта би могла да буде његова позадина

Грађански рат ипак је избио у Украјини, мада за сада (среда поподне) само у центру Кијева. Мајдан (Трг независности) буквално гори. Лицемерна стрепња, иначе тајни сан лидера „Евромајдана“ – да ће полицијски специјалци да се обруше на њих – после безброј лажних наговештаја на крају се остварио. Али, много сати пре тога, још током сукоба код зграде Парламента, било је јасно као дан да ово више није конфронтација мирних демонстраната и слабо опремљених радикала са безбедносним снагама, него прави оружани сукоб у којем многи екстремисти користе ватрено оружје. У западним деловима земље је започео нови талас масовних нереда и напада на зграде државних институција а такође и на канцеларије владајуће Партије региона и њеног коалиционог партнера – Комунистичке странке.

Хронологија катастрофе Одавно је већ познато да главни циљ „Евромајдана“ нису европске интеграције, које су суштински сасвим у другом плану, него преузимање владе у Украјини од стране опозиције „милом или силом“, а што брже, то за њу боље, наравно. Пошто покушај свргавања легитимног (мада не баш успешног) председника Виктора Јануковича није могао да успе (његови опоненти то чак нису ни тражили током „преговора“) политички противници су изабрали други, лукавији пут – залагање за промену Устава (о чему је „Печат“ писао раније). Суштина тог правног питања је следећа: године 2010, са доласком на место председника, Јанукович и Партија региона иницирали су доношење нових амандмана на Устав, који су углавном укидали промене уведене у претходној реформи спроведеној 2004. године – кад је Украјина постала парламентарна република. Узгред, та чувена верзија основног закона од 2004. године, за време „наранџастог“ председника Виктора Јушченка, често се наводила као разлог његове неспособности и ограничености спровођења амбициозног изборног програма, а такође и као извор политичке нестабилности у земљи. Једноставно речено, Јанукович је вратио Украјини систем председничке републике, чиме је изградио јаку „вертикалу власти“ и некако зауставио хаос у Парламенту. Али, нимало чудно, то се уопште није свидело опозицији која је тим променама изгубила утицај. Сада њене вође захтевају да врате „Устав из 2004“ да би могли да остваре интересе и наметну ургирани, проевропски спољнополитички вектор.

Кључну тешкоћу представља им што немају довољно гласова за повратак Устава. „Ја не верујем у победу“, отворено је у недељу, 16. фебруара, признао лидер „Отаџбине“ Арсениј Јацењук, истичући да скоро нема шансе да фракције опозиције изборе те за њих пожељне промене током гласања у Парламенту, које је било заказано за уторак. У међувремену, влада је према раније донетом Закону о амнестији пустила из притвора више од 200 евроактивиста а заузврат добила ослобођење Кијевске градске државне администрације, мада не одмах (зргада је, узгред, била заузета још првог децембра прошле године). Ипак, то није допринело стабилизацији – такозвани „Десни сектор“, односно удружење мањих ултранационалистичких покрета одговорних за раније сукобе у Улици Грушевског, најавио је „мирну акцију“ код Парламента у уторак, наводно да би приморао све народне посланике да подрже промену Устава.

У јутарњим сатима злосрећног уторка, 18. фебруара, опозиција је блокирала трибину Скупштине (према њима – због тога што се на дневном реду није нашло и питање о повратку Устава из 2004. године) а још пре тога активисти „Евромајдана“ су кренули ка згради Парламента да би, како они кажу, „демонстрирали снагу“. Вероватно су, пошто су већ хтели да је прикажу, ускоро почели да провоцирају снаге безбедности а за само за два сата почели су јуриш на Парламент, што је изазвало масовне сукобе. Пошто тај покушај није био баш успешан, нереди су брзо пребачени на друге, споредне улице (Шелковичнаја, Институтскаја, Грушевского) а чак је била нападнута и Канцеларија Партије региона. Даље је било све горе и горе. За неколико сати сукоби су ескалирали, појавиле су се прве жртве. „Десни сектор“ као да се служио римским пословицом „Si vis pacem, para bellum“ (Желиш мир – спремај се за рат) па су његови припадници „случајно“ за своју „мирну шетњу“ понели Молотовљеве коктеле, штапове, чак и ватрено оружје! На улицама је почео хаос: била је разбијена апотека и покрадени су лекови, почело је пљачкање станова у том делу града, разлупани су многобројни аутомобили, а под ударом су се нашли и мирни грађани. Том приликом су два припадника унутрашње војске најпре језиво претучена а затим и стрељана, а пиштољ је био употребљен и када је чувар Канцеларије Партије региона упуцан у лице из непосредне близине, док је један радник затечен унутра, жив спаљен.

У фаталном тренутку, Виталиј Кличко сасвим мирно и спокојно држао је конференцију за новинаре, на којој се овако обратио Јануковичу: „Дајте налог Парламенту, он мора да изгласа!“ Ако то није уцена, шта је онда?

Наравно, такве акције наводно „мирних демонстраната“ већ су изашле из свих допустивих граница, па су МУП и Служба државне безбедности упозориле њихове лидере – ако не зауставе нереде до 18 сати, биће им пружен јак отпор у складу са законом. Пошто нису пристали на то, а радикали из „Десног сектора“ побегли су у своје скривалиште на Мајдану – око осам сати увече почео је јуриш полицијских снага! Тако су, на крају крајева, вође „Евромајдана“ добиле оно што су одавно тајно желеле!

 

Антологија мржње За језиво насилништво и жестину сукоба у Украјини има разлога, мада они не иду у прилог убицама. Кључна ствар за разумевање тог феномена јесте демонизација актуелне владе и припадника безбедносних снага законски задужених за њену заштиту. Као што је познато, током прошле године опозиција је водила активну политику, усмерену ка дискредитацији Јануковича и његове странке, пребацујући на њега целу кривицу за економску кризу у земљи и све могуће смртне грехове. Треба признати да део критике има смисла и основа, али најчешће се она претвара у оцрњивање, мада и сама опозиција (значајан део које је био на власти за време Јушченка) није „без грехова“, што би требало да јој понекад одузме право да баци камен оптужбе на Јануковичеву страну. Што ипак није био случај.

Врхунац „сатанизације“ Јануковича била је фамозна ноћ 30. новембра (о тим догађајима је „Печат“ већ неколико пута писао) кад су припадници специјалних јединица полиције „Беркут“ претукли малобројне мирне демонстранте на Мајдану (без обзира што је било и претходних провокација, прекомерно коришћење силе било је очигледно и бесмислено). Али, већ тада су пажљивији посматрачи и аналитичари приметили да нешто није у реду, јер добро се види туђа режија. Касније је постајало све јасније да је један од главних унутрашњих (да не причамо о спољнима) режисера „сатанизације“  председника – начелник његове администрације Сергеј Љовочкин! У украјинској политици он је већ деценију познат као врло искусан, мудар, да не кажемо лукав саветник а са доласком Јануковича коначно се утврдио као „владар из сенке“ (и врло ретко се спомиње у медијима, а нарочито га штеде, врло предвидиво, проевропски новинари). Љовочкин има огромне политичке и економске амбиције, али нема много шансе да их оствари због конкуренције из своје партије и других утицајних играча на украјинској политичкој сцени. Да би остварио свој сан, он је кренуо да тајно ради у корист човека погодног за његову замисао, будућег председника – Виталија Кличка.

Тренутни хаос у Кијеву највише погодује управо Кличку, а „Евромајдан“, инспирисан Љовочкином, само је повећао његове шансе за победу. Индикативно је што, када је Јанукович на крају морао да га смени са места начелника своје администрације у јануару (мада му је дао „почасни“ статус саветника) одмах сутрадан су почели нереди на Грушевского, које је, како смо већ навели, покренуо „Десни сектор“. Али, да буде још препреденије – постоји основана сумња да је радикално удружење све време било повезано са Љовочкиним (они су добро координисани и сумњиво лако избегавају затворске казне, али није само то).

Према логици „Евромајдана“, осим Јануковича, његовог окружења и странке, кривци за неуспех и препреке „националној револуцији“ су снаге безбедности: полиција, унутрашња војска, а нарочито „прави ђаволи“ – специјалци из јединице „Беркут“. После низа озбиљних сукоба (од 30. новембра до данас) учесници „Евромајдана“ њих више и не сматрају делом истог, украјинског народа, него „псима крвавог режима“, „народним непријатељима“, чак и „Путиновим слугама“. Ово значи да је напад на њих само део неког „праведног рата“ за „националну ствар“, а њихова смрт не вреди ни жаљења. Наравно, такво мишљење не деле баш сви демонстранти (неки, на пример, мрзе „Беркут“, док штеде момке из унутрашње војске) али агресивнији део, који учествује у сукобима, сматра њихове животе и здравље као монету за размену.

 

Почетак битке После бекства екстремиста из „Десног сектора“ на Мајдан, полиција је преко мегафона упозорила грађане да се морају склонити, пошто ће бити спроведена „антитерористичка операција“. И, она је ускоро уследила. Иако је била врло одлучна, ипак се водила незграпно и неефикасно, попут „слона у стакларској радњи“. Са бине Мајдана чули су се захтеви да полиција обустави јуриш, а истовремено и увреде, проклињања и претње упућени полицајцима. Називајући себе „мирним ненаоружаним грађанима“, активисти и представници опозиције су славили „ратнике“ (екстремисте који су се сукобљавали са полицијом на улазним тачкама Трга) и молили друге да им пруже сваку могућу подршку. Према личним информацијама аутора, у том тренутку за пут у Кијев као подршка полицији у „Беркуту“ били су спремни одреди искусних специјалаца са истока Украјине – али су чекали наредбу која им није стизала. Неодлучност и недоследност владе а такође спремност опозиције да дође на њено место по сваку цену, чак и преко лешева, већ је коштала превише. Ево „резултата“ после само 24 сата активних сукоба (од уторка у подне до среде у подне): са стране полицајаца – 12 убијених, 700 повређених, преко 400 у болници, 74 рањена из ватреног оружја; са стране побуњеника – 13 мртвих, а 240 у болници (сумњиво изгледају многа рањавања – као да су нанета ловачким пушкама, какве су биле одузимане од њих самих).

За дешавања у Кијеву Запад оштро оптужује углавном владу, а Русија се понаша махом пасивно (само је позвала лидере Мајдана да се врате за преговарачки сто „без претњи и ултиматума“). Вероватно је смиреност Москве повезана са бригом око Олимпијских игара у Сочију, али планиране акције по њеном завршетку могу бити закаснеле. Са друге стране, сада Јанукович нема много избора, осим да се окрене Русији и, можда, започне очекивани процес федерализације Украјине.

 

4 коментара

  1. Najnovije vesti o dogadjajima u Ukrajini pokazuju da je zaigrala mecka i u njihovom sokaku. Janukovic nije u stanju da zaustavi “mecku” u krvavoj igri, koja ima podrsku u establismentima zapadno-evropskih i americkih imperijalista olicenih u Carobnjacima univerzalne medjunarodne masonerije, Rimskih katolickih templara i kabalista, koji teze da uspostve svetsku vladu, koja bi bila pod kontrolom medjunarodnih finansijera sa sedistem u Nju Jorku . On nije Staljin, koji je kao sto je poznato, likvidirao ultra-nacionalisticke pokrete u Gruziji, Uzbekistanu i izvesnim tatarskim predelima bivseg Sovjetskog Saveza. Staljin je bez milosti likvidirao gruzijskog ultra-nacionalistu Midivanija. Takodje, likvidirao je i vodju tatarskih ultra-nacionalista Sultana Galijeva. Likvidirao je i Fejzula Hodzajeva, vodju uzbeskih ultra-nacionalista. Likvidirao je u toku 1945/46 godine i izvesne tatarske ultra-nacionaliste, koji su se stavili pod komandu ratnog potpaljivaca i podrivaca istaknutog SAS-ovca Ficroja Maklina, Brozovog mentora…

  2. ЕУ НАТО ИМПЕРИЈА све је урадила да РУСИЈА несме ништа јавно учинити док траје Олимпијада, већ сутра можемо рачунати колико је Русија спремна да се супростави ЕУ НАТО ИМПЕРИЈИ. Шта се може очекивати? Нови врући или хладни рат зависи од снаге Руског оружја дипломатије или АТОМСКОГ рата кога очекује велики капитал.
    Капитал невиди ЉУДСКУ ПАТЊУ њега интерсује профит па макар био добијем на људској смрти.

  3. Lawrence A. Oshanek

    Революцiя Україна Київ Контратака Майдану вул.Інститутська 2014.02.20

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *