Почетна / Регион / Ко је убио Александра Тодоровића?

Ко је убио Александра Тодоровића?

За „Печат” из Љубљане  Светлана Васовић-Мекина

Зашто је „Хваљен Језус“ био први коментар у словеначким медијима на вест о смрти Александра Тодоровића

У Птују је, неколико сати пошто су „Печат“ и словеначка „Младина“ објавили да је нестао Александар (Аца) Тодоровић, почела стрка, о чему сведочи Мирјана Учакар, Александрова комшиница, такође „избрисана“. Она је међу првима алармирала његове познанике да му се од 14. јануара губи сваки траг. Полиција је, иако службено обавештена још 20. јануара о Ацином нестанку, пронашла његово беживотно тело тек три седмице касније, 14. фебруара, у напуштеном здању за физиотерапију иза болнице у Птују, у непосредној близини зграде у којој је живео. Напречац је јављено да је извршио самоубиство и да се ради о страном држављанину (Аца је пореклом из Костолца, Србија). Његови земни остаци су експресно кремирани. Оно што се зна јесте да је Александар (59) у последњим данима после тешке породичне драме остао да живи сам, да није могао да плати кирију за изнајмљени стан, да је био разочаран како радом Европског суда за људска права тако и невладиним сектором који је годинама паразитирао на „избрисанима“.

 

ПУСТИ СНОВИ Аца је годинама гледао активисте из невладиних организација како на „избрисанима“ граде каријере, магистрирају, докторирају, узимају новце за разноразне пројекте уз издашну помоћ мецена и донација из света и ЕУ а да притом никако „није било средстава“ да се „избрисанима“ конкретно помогне, нити уреди целовит регистар „избриса“. Са жаром би причао како је „готова ствар“ да ће добити канцеларију и скромна средства у једном од љубљанских института како би уредио документацију „избриса“, гору папира коју је током 20 година скупио док је од Триглава па до Ђевђелије пописивао жалосне судбине страдалих. Аца је вредно документовао злочиначки траг „избриса“, упозоравајући да се број „избрисаних“ из године у годину осипа, јер су, после 22 године живота на маргини друштва, у беди и сиромаштву, многи подлегли болестима или подигли руку на себе. „То је начин на који Словенија решава проблем ‘избрисаних’ – природним путем“, цинично је коментарисао пословичну незаинтересованост словеначке интелектуалне елите. Аца је открио податак да су више од 60 одсто „избрисаних“ били Срби, па отуда можда и не чуди зашто се „савест“ словеначког друштва – цивилни сектор – пробудио и стидљиво проговорио о „избрису“ тек почетком овог века, када је чак и Уставни суд Словеније потврдио да је „брисање“ било незаконито.

Уставни суд Словеније је заправо чак два пута (1999. и 2003.) донео одлуку да „избрисанима“ држава мора вратити сва одузета права. Потом је и Европски суд за људска права у Стразбуру јуна 2012. осудио Словенију и службеној Љубљани одредио рок од годину дана да донесе закон о одштетама за „избрисане“. Сви рокови су давно истекли а није се догодило – ништа. Словенија је изиграла не само „избрисане“ него и све пресуде, није се никада извинила „избрисанима“, нити казнила архитекте и извршиоце брисања од којих су неки инсталирани у различите организације УН што се баве избеглицама, или у различитим европским институцијама, док је део њих завршио на јаслама Европског парламента.

 

НЕПРИКРИВЕНА МРЖЊА „Хваљен Језус“ био је први коментар у словеначким медијима на вест о смрти Александра Тодоровића. Такво захваљивање богу поводом вести о смрти „првог међу избрисанима“, нажалост, није било усамљено у Словенији. Љубљански „Дневник“ је, на пример, на свом сајту обавестио читаоце: „Из пијетета према пензији смо онемогућили коментарисање чланка. Хвала за разумевање. Уредништво Дневник онлајн.“

Ни трага од пијетета према покојнику. Пијетет је само за – пензију? Коју Аца Тодоровић није ни дочекао, јер је њега словеначка држава, уз још 25.670 становника Словеније пореклом из других република некадашње Југославије, тајним актом избрисала из државних књига 26. фебруара 1992. године. Сви су „пресељени“, без знања и без права на жалбу у тзв. „мртви регистар“. Освета тек створене словеначке државе „браћи“ с југа бивше заједничке државе била је свирепа посебно ако се зна да је Словенија избрисала и 5.000 деце, онемогућивши им не само школовање и детињство него и шансу да икада окусе нормалан живот. Аца је том великом државном подухвату дао и име: „административно етничко чишћење“.

[restrictedarea]

Сви избрисани су, попут Аце, остали без свих докумената и тако постали заточеници унутар словеначких граница, без икаквих грађанских и људских права. Највећи државни електронски медији нису ни објавили да је са лица земље нестао Аца а неки су, попут таблоида „Словенске новице“, на свом сајту окачили обавештење да је „због увредљивих и непримерених коментара ограничена могућност коментарисања“.

Портал Сиол (такође у државном власништву) преузео је из нареченог таблоида да „си је Тодоровић пресудио сам“, синтагму уобичајену када руку на себе дигну најгори злочинци. Тако је Аци Тодоровићу и после смрти некажњено, поново, погажено достојанство. Колико је словеначко друштво фрустрирано „јужњацима“, најбоље сведочи тврдња из дневника „Дело“ да „Ацини суграђани још увек не разумеју за шта се борио“. Исти лист је пре свега пола године известио да је на Александра из чиста мира у Птују насрнуо незнанац, бесан што „ћемо вас хранити ми Словенци“ и вређајући га да је „српски мајмун“.

СЛОБОДНА СМРТ – ПОСЛЕ ЦИВИЛНЕ ЕГЗЕКУЦИЈЕ? Изостали су, укратко, јавни апели од стране виђенијих интелектуалаца да се уважи хришћанска максима „О покојнику све најбоље“. У једном од ретких „In memoriama“ ауторка је отишла корак даље, па је записала да је Александар, изабравши самоубиство, изабрао – слободну смрт! После свега што се дешавало, бројни „избрисани“, међутим, не верују у то (о истом сведочи и Мирјана Учакар, Ацина најоданија сарадница). Сумње подгрева чињеница да је његов нестанак био готово месец дана прикриван.

„Избрисани“ се питају је ли мрак појео и документацију о „избрису“ коју је Аца сакупио? Посебно јер је још свеже сећање на изјаву Јанеза Јанше, претходног словеначког премијера, да Словенија, због кризе, нема новца да обештети „избрисане“. Одштета је мерена стотинама милиона (чак пола милијарде) евра а сада је уклоњен опасан и неподмитљив сведок. Сведок који је упозоравао да су „избрисани већ 22 године цивилно мртви и да се кршење права не исплати, јер неко то мора на крају да плати“. Ацу је разједало сазнање да је последњих годину дана на делу нови државни план у којем је предлог одштета за „избрисане“ не само срамно низак него представља и ново понижење за жртве. О свему томе је Аца неуморно говорио и ван Словеније, нарочито о чињеници да Словенија масовно одбија „избрисане“ који су били на различите начине избачени одатле (неки и депортовани, усред рата) а по позиву Наташе Кандић и београдског Фонда за хуманитарно право летос су се масовно одазвали да „уреде свој статус“ у Словенији. Сви су за то платили високе таксе словеначкој држави а да иронија буде потпуна, Наташа Кандић, која је по сведочењу самог Аце Тодоровића имала великих проблема да схвати у чему је суштина „избриса“, није за Ациног живота поставила на Јутјуб његове говоре, нити му је, како је сам огорчено коментарисао – ичим помогла а „уста су јој била пуна бриге за жртве“. Ацина смрт јој је, међутим, згодно дошла да на веб страницу и Јутјуб постави Ацине говоре а из региона чак прима и изразе саучешћа „поводом смрти колеге“. Укратко, припрема се терен да се код донатора убудуће експлоатише Ацина смрт. И све то, иако је Аца био згађен над сазнањем да га је ФХП оставио на цедилу, јер је заједно са ЦИИА аплицирао за пројекат РЕКОМ за који је Европска унија дала огромна средства, а онда за ЦИИА и рад са словеначким жртвама није било нимало воље. „Гледао сам их, из састанка у састанак, како једу лососе и спавају у најскупљим хотелима и размишљао колико би само ‘избрисаних’, на пример, могло бити спасено и добити правну помоћ за те бачене новце“, био је Аца разочаран над инструментализацијом жртава из редова „избрисаних“ за рачун РЕКОМ, који је на крају (п)остао фарса.

На крају, најбољи осврт на Ацин лик и дело дали су, јасно, сами „избрисани“, којима се утиснуо у сећање као особа коју нико и ничим није могао подмитити. У том стилу, на свечаности што је амбасада Србије организовала 13. фебруара поводом државног празника у једном од елитних љубљанских хотела, коментарисали смо са Миланом Аксентијевићем, такође „избрисаним“ како би вечно врцави Аца, да је којом срећом присутан, сигурно казао (као много пута раније) „да је међу гостима из словеначког естаблишмента и џет-сета бар пола оних фашиста који би морали да труле у затвору“. Сутрадан, када сам му јавила да је Аца мртав, Аксентијевић ми је написао следеће речи: „Мученик је завршио живот мученички, Бог да му душу прости. Живеће у вечној успомени нас свих за које се тако жртвовао.“

После свега, намеће се питање: Ко је убио Александра Тодоровића?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Покојни Александар Тодоровић није био, ни човек, па ни цивилизовано
    биће-грађанин, а не дај Боже, држављанин (државе) Србије.
    Избрисаном за живота (као толики Срби), нацистичко-фашисоидна
    држава, чланица такозване, европске заједнице (под етикетом високих
    цивилизацијских вредности), негирала му је )и не само њему) све.
    Тако поништен, окончао је живот и ..
    Ником, ништа!
    Како га је и држава Србија, својом „бригом“ отписала, ма ли места
    питање-шта је то грађанин-држављанин Србије?
    Не верујем, по свему, што се догађа, да неко може да тврди -ЧОВЕК!
    Србољуб Савић
    П.С. За покојног А.Т. сазнао сам у претходном чланку у Печату.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *