Почетна / Друштво / Кампања сабљом

Кампања сабљом

Пише Никола Врзић

Зоран Живковић нам сада нуди нову „Сабљу“ а Чедомир Јовановић Моамера Зукорлића. И једног и другог су, док су били на власти, понајбоље описали „Амнести интернешенел“, „Хјуман рајтс воч“, „Међународна кризна група“, лондонски IWPR… и ред је да се – пред изборе на којима нам прети (и) њихов повратак на власт – подсетимо како је то било када су они владали Србијом

Након што нам је Д. М. Палма на митинзима у Сиоковцу и Деоници прошле недеље најавио одржавање Зимске олимпијаде у Јагодини, Млађан Динкић уместо бесплатних хиљаду евра акција понудио је бесплатну ужину и бесплатна летовања и зимовања за основце (и Сузану Грубјешић за градоначелницу) а млада нада СНС-а, Александар Јовичић у разговору са грађанима представио је план своје странке да одлазак младих Србије спречи тако што ће их учланити у СНС („Он је“, преноси Танјуг, „одговарајући на питања који би савет и мотив младима био да би остали у земљи, рекао да је порука младим људима да се директно или индиректно укључе у политички живот Србије, наводећи да СНС отвара врата ‘за нове идеје, креативност, младост и енергију’“). Елем, учинило нам се након ових порука да је предизборна кампања за ванредне парламентарне изборе, заказане за 16. март, већ стигла надомак свог врхунца бесмисла, и да се само чека повратак Ивице Дачића из Америке да свему да и лични печат. Кад, догодио нам се Зоран Живковић, лидер Нове странке који је утапањем у листу своје старе странке обесмислио име своје нове странке, а тиме и сав разлог који је успео да пронађе свом (иначе ничим заслуженом) васкрснућу на надриполитичкој сцени Србије.

 

КУРИР ЖИВКОВИЋ Зоран Живковић је прошле недеље на конференцији за новинаре поцепао „Курир“ зато што му се није свидело оно што је „Курир“ о њему написао (узгред: да га је цепао из принципијелног разлога што му се „Курир“ не свиђа као такав, поцепао би га и много раније а не тек када се „Курир“ позабавио његовим предизборним деловањем). Како је приметило Удружење новинара Србије, „цепање новина од стране председника политичке партије у изборној кампањи јесте и гест насиља према медију и опасна порука његовим присталицама и јавности“. Премда би овај перформанс бившег премијера могао да се схвати и као омаж Латинки Перовић, покровитељки Конгреса културне акције у Крагујевцу 1971. године, који је остао упамћен по спаљивању новина које се нису свиђале ондашњим српским либералима…

Живковић је, у сваком случају, свој поступак описао као „промишљен чин“ и „нећу директно да поредим, али то је атмосфера која личи, која је увод, у атмосферу некаквих ‘Идентитета’ на чијим је насловним странама писало: ‘Ако Ђинђић преживи, Србија неће’, и слично“. И отуда маестралан закључак: „Потребна нам је нова ‘Сабља’.“ Па је наставио даље о реформама у којима треба да „променимо Устав, који нема ниједан разлог да остане, од преамбуле до осталих ствари, решавање питања Војводине, да се заокружи као озбиљна аутономија ограничена државношћу Србије“…

Управо нам је ово најављено избацивање Косова и Војводине из Србије сабљом, уз латентну опасност да нам се у неко догледно време Живковић – и Ђилас који га је таквог ставио на своју листу – врати на власт, и привукло пажњу. Будући да се и Чедомир Јовановић, тадашњи потпредседник Живковићеве владе, барем једнако поноси достигнућима њихове сабље, а да сада „кокетира са Српском напредном странком“ у жељи да се у владу Србије врати, закључујемо да је опасност од „Сабље“ сада заправо удвостручена. И зато се вреди подсетити шта је та „Сабља“ заправо и била и шта, таква каква је била, говори о њеним протагонистима.

Потреба је утолико снажнија што и Јовановић, баш као и Живковић, има склоност ка нападу на новинаре који му се не допадају, па их је отуда својевремено и оптужио да су криви за убиство премијера Србије Зорана Ђинђића. Б92, 22. август 2003: „Јовановић је поменуо 7.000 новинарских текстова са критикама Зорана Ђинђића који су, како је рекао, довели до тога да се не примени први степен обезбеђења председника владе, након првог покушаја убиства код Хале „Лимес“. Та његова констатација наишла је на бурно негодовање новинара, након чега је уследила размена оштрих опаски између потпредседника Демократске странке и представника медија. Новинари су Јовановића питали и ко је више одговоран за убиство премијера – медији или министар полиције – на шта он није желео да одговори…“

[restrictedarea]

ДОМЕТИ САБЉЕ Говоримо, дакле, о поштовању људских права и осталих демократских тековина као што су слобода медија, правна сигурност, независност правосуђа…

У „Сабљи“ је било ухапшено 11.665 особа, али су на крају кривичне пријаве поднете против само њих 3.400, што значи да су сви остали у притвору држани неоправдано. Притом, како је својевремено утврдио лондонски IWPR (Институт за извештавање о рату и миру) „хиљаду људи остављено је у притвору по одредбама контроверзних нових правила по којима су осумњичени могли да буду држани у притвору два и више месеци без контакта са адвокатима и породицом, и без прелиминарног саслушања пред судом“. Али нису само такви пострадали колатерално, злоупотребом потере за убицама премијера Србије Зорана Ђинђића, већ су пострадале и све оне слободе и људска права које малопре побројасмо; ово су, макар, (у)тврдили угледни борци за демократију и људска права са Запада.

„Амнести интернешенел“ (АИ) је, тако, јавно „изражавао бригу“ да су „поједини аспекти ванредног стања довели до кршења људских права“, и били су „нарочито забринути због регулативе која је омогућавала МУП-у да у притвору до 30 дана држи људе без контакта са адвокатом или породицом“, и уз то „дубоко забринути због детаљних навода о мучењу притворених од стране безбедносних служби у вези са ‘Операцијом Сабља’“. „АИ је детаљно писао српским властима о својим разлозима за забринутост. Српске власти нису одговориле“, наведено је у потоњем извештају АИ. И: „АИ верује да је употреба мучења и лошег третмана током ‘Операције Сабља’ била широко распрострањена.“

Епизода са (америчким, као и АИ) „Хјуман рајтс вочом“ (ХРВ) била је више него илустративна; описана је у тексту IWPR-ове тадашње уреднице Драгане Николић-Соломон, која је 2007. постала шеф Одељења за медије Мисије ОЕБС-а у Србији. Она наводи да је 7. априла 2003. ХРВ јавно од српских власти тражио да престану да осумњичене држе у дуготрајној изолацији; дан касније, „Чедомир Јовановић рекао је новинарима да ‘нема разлога за бригу’ и да ‘полиција, тужиоци и судови раде у складу са својим овлашћењима’. Да би подвукао своју тврдњу да је брига ХРВ-а неоснована, Јовановић је дао необичну изјаву: ‘Током протекле недеље представници ОЕБС-а, Савета Европе и ЕУ посетили су Централни затвор у Београду и из прве руке су се уверили до ког нивоа су људска права тамо заштићена.’ Ова изјава показала се као потпуно нетачна. У то време, ниједном представнику иностраних организација није било дозвољено да посети било који затвор. Најмање једна угледна организација је, заправо, тражила дозволу да то учини, али није добила никакав одговор током три недеље од почетка ванредног стања. ‘Био сам изненађен што је потпредседник владе Јовановић имао такву информацију. Проверили смо, и открили да ниједна међународна организација није начинила било какву посету’, рекао је званичник једне од организација. ‘Штавише, два или три дана после Јовановићеве изјаве, добили смо званично обавештење да не могу да нам одобре посету под условима које смо затражили’, рекао је, додајући да је његова организација имала слободан приступ српским затворима и док је Слободан Милошевић још био на власти.“

„Међународна кризна група“ бавила се у то време и широм сликом стања људских права у Србији Зорана Живковића, Наташе Мићић и Чедомира Јовановића. „Реформа у Србији поново закочена“, наслов је њеног извештаја од 17. јула 2003. Очекивано критични према Војиславу Коштуници који „својом јавном платформом мобилише пре-Милошевићеве националистичке десничарске снаге“, најгоре су оптужбе заправо изнели на рачун Живковићевих и Јовановићевих демократа. Цитираћемо овај извештај опширно: „Све се чини извеснијим да је Демократска странка, као најјача у владајућој ДОС коалицији, убиство и ванредно стање искористила не да би Србију убрзано повукла напред, већ да би изравнала политичке рачуне… Сви који отворено критикују владу због веза са организованим криминалом ризикују да буду ухапшени, док су званичници покренули судске поступке којима би требало ућуткати медије и уважене организације за заштиту људских права. У затворима у које су послати сви ухапшени током репресије која се десила после убиства било је озбиљних кршења људских права, укључујући ту и тортуру. Влада је готово сасвим потрла независност ионако неефикасног правосуђа, медијима намеће цензуру, а полицији је дала неограничена овлашћења у погледу вансудског задржавања у притвору… Узнемирава то што се показало да је влада, од 22. априла 2003. када је укинуто ванредно стање, у потпуности дигла руке од борбе против корупције и економског криминала… Неколико закона који се односе на медије, правосуђе и полицију у супротности су са стандардима Савета Европе који је непосредно пре њиховог доношења примио Србију у чланство. Неки су значајан корак унатраг и, уколико се не измене, представљаће кочницу напредовању Србије ка европским интеграцијама… Политичари ДОС-а су учинили мало за правилно функционисање институција и реформу оних које не функционишу како треба. Утисак је да су у разним контекстима намерно спречавали изградњу институција које би ограничиле њихову личну моћ или наудиле интересима финансијера партија… У време Ђинђићевог убиства, српско правосуђе је умногоме зависило од воље политичара, као и људи постављених још у доба Милошевића… Након убиства, ситуација у правосуђу се још више погоршала. Влада је успоставила контролу над правосудним системом. Бројне судије и тужиоци су отпуштени мимо процедуре, или су приморани да поднесу оставке. Мада је без сумње давно требало кренути у ‘велико спремање’ Милошевићевог правосуђа, ови поступци су неодољиво подсећали на лов на вештице. Неке судије су биле приморане да напусте своје функције јер су инсистирале на очувању независности од политичке контроле… Након убиства Ђинђића Србија је предузела бројне мере којима је ограничена слобода штампе и осигурана већа контрола владе над медијима. То је можда и било разумљиво у ситуацији ванредног стања, али само за одређено време. Међутим, циљ већине акција није био гушење медија који су подржавали Земунски клан и организовани криминал, већ успостављање дугорочне контроле владе и ограничавање медијских слобода… Влада има готово потпуну контролу над електронским медијима, електронски медији углавном раде по вољи владе… Такође је – током времена – (Биро за комуникације Владе Србије) постао нека врста незваничног министарства за пропаганду са (Владимиром) Поповићем као министром пропаганде који је на безочан начин надзирао медије. Медији су неупоредиво затворенији и мање слободни него пре убиства Ђинђића.“

То је, дакле, била Србија Зорана Живковића и Чедомира Јовановића коју нам Зоран Живковић сада поново призива. Што ће рећи да бисмо непобитни доказ да Србијом владају диктатура и једноумље добили тек ако би Александар Вучић у наредну владу укључио неког од ове двојице, а макар се један од њих за то и топло и јавно препоручује.

Елем, имајући ову дијагнозу у виду, треба ли да нас зачуди прошлонедељни перформанс Зорана Живковића у славу Латинке Перовић? Као што нимало не изненађује ни образложење оставке Драгана Поповића, директора НВО „Центра за практичну политику“, на место члана Политичког савета ЛДП-а, који је после склапања коалиције ЛДП-а (и Жарка Кораћа) са Бошњачком демократском заједницом Санџака иза које стоји муфтија Моамер Зукорлић, објаснио оно што нам је већ јасно: да се Чедомир Јовановић сврстао уз „отворене непријатеље људских права“. Оптужујући приде ЛДП за споменуту „политику кокетирања са Српском напредном странком“, он је навео: „Подсећам да је организација коју водим протестовала против говора мржње медија под контролом муфтије Зукорлића и годинама упозоравала на штетно деловање те радикално десничарске струје међу санџачким Бошњацима. Између осталог, познати су по негирању једнакости мушкараца и жена, по борби против мешаних бракова и по линчу политичких противника, али и активиста цивилног сектора и бораца за људска права попут Аиде Ћоровић и Семихе Качар. Јасно је да ниједан борац за људска права не може подржати листу на којој су отворени непријатељи људских права.“ Али сличан се сличноме радује, зар не?

А Д. М. Палма је за ову среду поподне најавио испуњење првог међу својим предизборним обећањима. „Јагодина од сутра постаје Олимпијски град“, изјавио је у уторак, најављујући да ће у среду у 16.45 сати свечано упалити Олимпијски пламен који ће бити видљив са ауто-пута Београд – Ниш јер ће бакља бити висока неколико десетина метара.

Благо нама.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Bilo koja prirodna katastrofa da nas zadesi,nebi bila ravna onoj,koju možemo doživeti,uđu li Jovanović i Živković u vlast.Od Čedine drskosti ne mogu upaliti televizor.Pitam se,zar niko od njih nema ni malo obraza?Kako i koliko su bezočni i jadni,a mi još jadniji,jer ćemo,neki od nas,potvrditi bedu svog karaktera glasajući za njih.Zar smo spremni i saglasni,da nam Srbija bude beogradski pašaluk?Poslednja prilika da se dozovemo pameti.Gospode,sačuvaj nas izroda!Luna.




    0



    0
    • Zoran Zivkovic umislio da je Sulejman pa bi sve svoje konkurente sabljom da sece. Nece to vise nikada moci da se radi u zemlji Srbiji. Nju ce voditi od naroda izabrani pristojni ljudi koji znaju da razgovaraju. E tu vec za Zivkovica nema mesta.




      0



      0
  2. evo bas veceram malo pekmeza i leba zivim kako zivim al molim boga da imam makar za leba i pekmeza posto ionako dolazi post samo da ta plemenita bagra vise nestane sa pol. scene i ostave ovaj posteni narod da zivi i radi u miru




    0



    0
  3. Ovako uslikani na naslovnoj strani, umesto Pečata – Poternica! Fali tu još njih, ali mi je ovo prva asocijacija!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *