Један сунчани, зимски дан у Загребу

Пише Ратко Дмитровић

Није и не треба Србији да буде за утеху, али Хрватска је данас земља на рубу економског слома. Нови порези су једино што цвате. Мржња према Србима је иста, упорна, страсна и примењује се у већим и мањим количинама, према потреби. Што се медија тиче, оних штампаних, то је у Хрватској на самом издисају

Дан је био сунчан и хладан. Горе на Сљемену, изнад града, трагови снега и облаци боје олова. Загреб. После дужег времена имам на располагању неколико сати да прошетам градом који сам у драматичним околностима, спасавајући главу,  напустио августа 1991. године, у међувремену тамо навраћао накратко, углавном с јасним циљем, у временској оскудици а сада исто циљано али опуштеније, неограничен роковима. Загреб је архитектонски увек био мала провинцијска копија аустријског класицизма. И данас су из тог периода доминантне зграде Хрватског народног казалишта и седиште Хрватске академије знаности и умјетности.

 

У ГРАДСКОЈ КАВАНИ… Све је у Загребу сабијено, на једном месту. Кренете ли километар од Трга Бана Јелачића, већ сте у некој периферији. Мој домаћин, дописник „Вечерњих новости“, Јурица Керблер и ја кренули смо из Мартићеве улице и за неколико минута лаганог хода избили на Трг. Градска кавана није оно што је била пре само 15-ак година, да не спомињем она времена када су у њој седели Мирослав Крлежа, Ранко Маринковић, Бранко Гавела, Едо Муртић… али дух делића старог Загреба, чак и оног из 19. века, којим су корачали Људевит Гај, Јосип Јурај Штросмајер, Станко Враз, Ивана Брлић Мажуранић… још живи у прашњавим и мрачним угловима Градске каване, иако је она саграђена почетком тридесетих година прошлог века. Пургерски дух преноси се кроз генерације,  преко оних којима се чини да су, уз остало, баш угоститељски објекти с традицијом најбоља места да се слике оног старог аустро-угарског Загреба сачувају.

Наручујем кафу с млеком – баш тако, на екавици – Јурица се смеши а конобар без речи клима главом, записује и доноси. Око нас су попуњени сви столови, али нигде ниједног младог бића. Тако је одувек, на кафу у Градску кавану долазио је онај позни Загреб, углавном интелектуална елита, ретко ко млађи од 60 година, да виде и буду виђени, да сретну кога прижељкују, попричају о годинама које се гомилају, догађајима што су све блеђи. И даље су у Градској на располагању неки од најбољих бечких колача, али не желим да их пробам; укус сигурно није као у време моје младости, не због лоших посластичара, већ због минулих година, другачијих покрета и навика, што би рекао Арсен Дедић.

Неколико десетина метара од Трга срећемо Владимира Шекса, неколико минута касније Милорада Пуповца, па једну у Хрватској врло познату младу глумицу. Онај ко има жељу да види готово све важније личности из јавног живота Хрватске, од глумаца, преко књижевника, новинара, до политичара, довољно је да у центру града, у неком од кафића с добрим погледом на улицу, или у башти за лепог времена, проведе два сата.

[restrictedarea]

„ОЗБИЉНО“ ПИТАЊЕ И ОЗБИЉНЕ ТЕМЕ За веома кратко време добијам неколико телефонских позива из Београда. Где си, шта радиш, обично гласи прва реченица. Ево ме у центру Загреба, шетам, следио је одговор на који би се моји саговорници обично насмејали, уз додатак: Ма, озбиљно те питам.

У некадашњем дописништву „Политике“, у Гајевој, педесетак метара од хотела „Дубровник“, у строгом центру града, сада је седиште Српског националног вијећа. У мојој канцеларији данас седи Александар Саша Милошевић, Пуповчева десна рука, својевремено велика нада Телевизије Загреб. Побегао је из Хрватске у Шведску, крајем 1990. године, ако се не варам.

На ручку, у малом рибљем ресторану с ентеријером далматинске конобе, пијемо добро бело вино. Придружује нам се Дренислав Жекић, некада један од најбољих новинара Телевизије Загреб, из оне групе коју је Антун Врдољак, дошавши на чело тада већ Хрватске телевизије, почистио по кратком поступку и по националној основи. Жекић се у међувремену бавио маркетингом а последњих осам месеци налазио се на челу Канцеларије Привредне коморе Србије у Загребу.

Негде око Нове године из Београда су га обавестили да му је радно место укинуто. Оне економске амбасадоре, које је Млађан Динкић својевремено у буљуцима послао по свету и од којих Србија има само штету, нико не дира. Жекић је мислио да пре свега отвори врата српским производима у хрватским трговачким ланцима али… Зашто су укинули Канцеларију, питам га. „Немам појма, само су ме обавестили да је мисија завршена“, одговара Жекић.

Хрватска је већ неколико година у великој економској кризи која се из дана у дан продубљује. Ако је некоме у Србији за утеху, ето, не живе ништа боље од нас. Дапаче, како би рекли у Загребу. Улазак у пуноправно чланство Европске уније није тој држави донео никакво добро; Хрватска се све више задужује, захтеви из Брисела све су бруталнији, на тржиште Европе ова земља, као уосталом ни Србија, нема шта да извезе. Млади, образовани кадрови напуштају Загреб, Сплит, Осијек.

Влада Зорана Милановића нема идеју шта и како да уради у сфери економије. Производње нема, извоз опада, увоз расте, познате хрватске компаније окрећу се скоро у потпуности тржишту бивше Југославије. Сваки економиста у Загребу признаће вам да би Хрватска, без српског, босанскохерцеговачког и македонског тржишта била земља гладних. Јадранска обала је распродата, сви најбољи хотели и хотелски комплекси одавно су у рукама странаца, некада велика и моћна хрватска бродоградња скоро да и не постоји; сваки дан су обуставе рада, масовни штрајкови. Наметање нових пореза једино је што зна и што чини влада Хрватске. Процене говоре да би ова година могла завршити ванредним парламентарним изборима, највероватније у новембру или децембру.

ТРГ ЖРТАВА ФАШИЗМА Екстремни кругови, на челу са Хрватском демократском заједницом, све су јачи и гласнији. Јавно испољавање мржње према Србима потпуно је нормално, не ограничава се нити кажњава. Мржња према Србима у Хрватској је инструмент политичког деловања, метод страначког оживљавања, најбржи пут до националне хомогенизације. Србин у Хрватској је сам по себи инцидент. Онај ко се тако изјасни, а није политичар, много ризикује. Лакше ћете добити премију на лотоу него у Загребу срести неког младића или девојку што ће вам отворено рећи да су Срби. Питам Пуповца има ли проблема на улици, увреда, добацивања, физичких насртаја. „Само у данима“, одговара он, „кад су појачане националне страсти услед неког догађаја, сличног овом у Вуковару, око ћирилице. Навикао сам“, одговара Пуповац.

Некада је загребачки „Вечерњи лист“ имао тираж и до 280.000 примерака. Нагли слом догодио се у последњих шест-седам година, од када је страни купац (из Аустрије) преузео лист и донео одлуку да елиминише све  старе „зарђале“ новинске форме; репортаже, записе, фељтоне, путописе… Данас се „Вечерњак“ штампа у 38 хиљада примерака.

Крајем деведесетих, кад је покренут, „Јутарњи лист“ је представљао сензацију на пољу штампаних медија бивше Југославије: изузетан графички изглед, много ауторског приступа, истраживачко новинарство… Све је у међувремену избледело и „Јутарњи“ данас има тираж око 20.000.  Није далеко од гашења. Моји саговорници се хватају за главу кад сам им рекао да смо новогодишњи број „Вечерњих новости“ штампали у 220.000 а да је садашњи дневни продани тираж око 110.000 примерака.

„Ма, ви Срби сте увек више читали од нас“, каже један од саговорника. „Можда, али пре ће бити да је то стога што нас је ипак  више него вас Хрвата, упркос вашем вековном труду да ту бројку смањите“, кажем му. Кисело се смеши и одмахује руком. Враћа се на поље данашњег хрватског новинарства, изношењем податка да се недељник „Глобус“ штампа у свега шест-седам хиљада примерака. Пре само десетак година имао је тираж око 50 хиљада. Штампано новинарство у Хрватској умире. За разлику од Београда, у Загребу има мање од десет тв-канала, скупа с Хрватском телевизијом, а она сама има четири канала. Све је исто: амерички филмови, небулозне сапунице, забавни програм, који никоме није забаван.

Да, Трг жртава фашизма, у самом центру Загреба, недалеко од Бана Јелачића, и даље се зове исто. Упркос вишегодишњем сталном протесту групе од неколико стотина хрватских фашиста, усташа, који траже да се то име укине. Од 1927. године, до доласка Павелића у Загреб, простор је носио име по Петру Првом Карађорђевићу. Једно краће време звао се Трг III, па Кулина бана да би му нове власти 1946. године дале садашње име. Наравно, Туђман је то променио у Трг хрватских великана, али само неколико месеци по његовој смрти малој парцели враћено је име из 1946. године.

Данас у Загребу нема ниједне улице која би могла да подсети на Југославију, државу где су Хрвати као народ остварили оно што су, сами то кажу, сањали хиљаду година.

[/restrictedarea]