Излазак из сопствене сенке и кривице

за „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Попуњавање увек опасног вакуума: с нараслом моћи и амбицијама, ослобођена „духова прошлости“ и сопствене кривице, на заласку америчке „хегемонијалне доминације“, под фирмом „нове форме одговорности“, Немачка најављује офанзивнију улогу и место на светској политичкој сцени

Шта ће рађање „нове Немачке“, обнародовано у говору њеног председника минулог викенда на Минхенској конференцији о безбедности, донети Европи и свету? Кардинално питање на које, иако то звучи овештало и патетично, поуздан одговор може дати само време, упркос чињеници да су се тог посла већ грозничаво латили (много)бројни коментатори, аналитичари и политички пророци. У сваком случају, ваљало би запамтити овај датум и догађај чије би последице, иако непредвидиве, могле да буду далекосежне и судбоносне. Једно је, наиме, сигурно: најутицајнији немачки политичари уверени су како је коначно куцнуо час да њихова земља, свесна сопствене, посебно економске моћи, направи радикалан заокрет у спољној политици. И да из улоге пасивног посматрача на светску сцену крочи офанзивно, као актер с наглашеним претензијама, захтевима и амбицијама.

РАДИКАЛНИ ЗАОКРЕТ Тај радикални заокрет, у интерпретацији председника Јоакима Гаука, значи да је дошло време да Немачка коначно изађе из сопствене сенке и оптерећења прошлости. Директније речено: да више не буде „талац прошлости“, да се ослободи обзира и осећања кривице за два светска рата и свега што је Немачку до сада, ето, спутавало и спречавало да се (јавно) оглашава о глобалним проблемима који се ње непосредно нису тицали.

Председник од владе захтева да напусти досадашњи курс у спољној политици, формулисан (и практикован) као „култура (наглашене) суздржаности“, посебно кад се радило о немачком војном ангажовању, и „преузме одговорност“ у складу с немачком моћи као водеће европске силе. „Водећа сила Европе“ носи „глобалну одговорност“ и мора глобално деловати. У том деловању, наглашава Гаук, политика немешања у унутрашња питања једне земље (суверенитет) „не сме бити неприкосновена“: пред збивањима у земљама с „насилничким режимима“ Немачка не може седети скрштених руку.

Ми Немци смо на путу према једној, за нас новој форми одговорности, према којој никада нисмо деловали у свету, констатовао је Гаук. А да би распршио страхове других од (новог) немачког „показивања мишића“, председник заветно обећава да ће „окренута свету“, „нова Немачка“ бити бољи пријатељ и партнер у Атлантском савезу (НАТО) него што је била Немачка која се „борила с духовима властите прошлости“. Немачка, која се „не плаши да преузме већу међународну одговорност“, биће „бољи ЕУ партнер“.

У контексту смиривања и предупређивања подозрења према новим(и проблематичним)немачким спољнополитичким амбицијама, Гаук промовише земљу као „добру Немачку, најбољу коју смо до сада имали“.

Пут до „најбољег издања“ Немачке био је, подсећа њен садашњи председник, поступно грађен: она је, уз помоћ „пријатеља из ЕУ и НАТО“, излазила из историјског модела „рата и доминације“ и „пресељавала се“ у модел обележен „миром и кооперацијом“.

Прошла су времена када је Немачка због нацистичке прошлости морала да буде по страни. Берлин се у временима кризе у Европи понео храбро, уверен је Гаук, спроводећи „спасоносне мере“ али, упозорава: тек предстоји (његов) „испит зрелости“ (Немци „су одрасли“) на спољнополитичком плану, наглашавајући да Немачка мора учествовати у „рашчишћавању хаоса“ у свету, дипломатским средствима пре свега, не искључујући ни оне војне (с чим би, саветује Гаук, требало веома пажљиво и обазриво баратати) не препуштајући то другима.

[restrictedarea]

МИНХЕНСКА ПРЕМИЈЕРА Зашто смо доста простора у овом тексту посветили Гауку? Упркос томе што шеф државе у Немачкој, по Уставу, не одређује политику (унутрашњу и спољашњу) земље – то је у надлежности владе – не може се пренебрећи чињеница да је први пут у његовој дугој историји (пола века) минхенски скуп отворио, формално и протоколарно, први човек државе. И да то није учинио нимало формално и протоколарно.

Координатор и председник Минхенске конференције, искусни дипломата Волфганг Ишингер, хвали председников говор као „врло значајан“, а посебно чињеницу да је шеф државе нагласио и захтевао амбициознији спољнополитички ангажман Немачке, при чему ће, очигледно, у том ангажману и новој оријентацији, дакле у немачкој спољној политици, војна карта играти наглашенију улогу него до сада. Ишингер примећује да се „актуелна питања“ и проблеми не морају сводити на војни ангажман, али упозорава да без „војне опције“ више у свету ништа не иде. „Чисти пацифизам је лепа идеја, али нажалост ‚не пасује‘ у приликама које имамо у свету“.

У истом тону као и председник Гаук говорила су, иначе, на истом скупу и два (надлежна) члана владајуће (велике) коалиције, шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер (социјалдемократа) и прва жена у немачкој историји на положају министра одбране, Урсула фон дер Лајен. Немачка је превелика, каже Штајнмајер, да би (само) као аутсајдер са стране посматрала и коментарисала светску политику. С преузимањем веће одговорности, а тиме и „нове позције“, Немачка мора бити спремна да се врло конкретно ангажује. Као пример конкретног ангажмана споменуо је уништавање сиријског хемијског оружја. У „новој позицији“, што је још важније, Немачка треба да буде „давалац импулса“ за заједничку европску спољну и безбедносну политику, у којој би „војно ангажовање било само ultima ratio“, дакле последње средство.

И министарка одбране се залаже за наглашенији спољнополитички ангажман земље, укључујући и онај војни, констатујући да „равнодушност“ (и незаинтересованост) за земљу каква је Немачка „није никаква опција“: преузимајући одговорност, Немачка ће испуњавати обавезе које проистичу из те одговорности.

Да ли су шеф дипломатије и министарка одбране у „окретању новог листа“ у немачкој спољној политици и војном ангажовању иступили без (макар прећутне) сагласности шефа владе Ангеле Меркел? Медији упозоравају да канцеларка (још) није (званично) аминовала „нови курс“ и да би оно што раде, и што су урадила два њена (кључна) министра могло бити „рачун без крчмара“ („Шпигл“).

Уз ову опаску иде и констатација да досадашњи курс у спољној политици и суздржаност у војном ангажовању (Немци у време Герхарда Шредера нису у Ирачком рату стали под ратни барјак америчког председника Џорџа Буша, али су потрчали да се прикључе Билу Клинтону у НАТО агресији на СР Југославију, па су опет „избегли“ Либију) није одређивао самовољно бивши (и малерозни) шеф дипломатије Гвидо Вестервеле.

Иза такве политике стајала је влада, на челу с канцеларком. Меркелова има изоштрен слух за расположење грађана и строго води рачуна да, без велике нужде, не „плива уз струју“. А најновија испитивања „пулса“ јавног мњења показала су да се две трећине Немаца изричито противи ширем и појачаном ангажовању Бундесвера изван националних граница.

Сама канцеларка је више пута наглашавала, имајући, очигледно, пред очима неуспелу војну мисију у Авганистану, у којој је Бундесвер био веома, и годинама, ангажован, да „војне интервенције ништа не решавају“. У једној анализи (државног) радија „Дојче веле“, саопштеној управо у време Минхенске конференције, сугерише се, међутим, да је канцеларка склона, после вишегодишње „суздржане политике“, да спољној политици прида „друкчију и већу тежину“, наговештавајући потребу „умрежавања војних и цивилних средстава“, чиме, практично, потврђује оријентацију и залагање министарке одбране и шефа дипломатије.

Истицање немачких аспирација на светској политичкој сцени управо у овом тренутку није, очигледно, спонтани плод и производ „иновативности и креативности“ појединих чланова владиног кабинета. Излазак из изолационизма у интервенционизам поклапа се с проценама да на светској сцени наступа политички вакуум пред којим Немци, ето, не би требало да стоје скрштених руку. Рачуна се, наиме, у неким стратешким анализама којима се овде, сада и медијски, барата, да се с Бараком Обамом окончава „америчка хегемонијална фаза“ („Зидојче цајтунг“) и да су САД „прокоцкале историјску шансу“. Уз позивање на Збигњева Бжежинског, „великог, старог стратега“, минхенски дневник подсећа: да се свет 1991. изјашњавао ко би требало да руководи глобалном безбедношћу и да је гарантује, огромна већина би рекла: САД. Данас у овој земљи, не само Немци, виде највећу опасност за мир. Глобус је остао без „гравитационог центра“, без премоћи.

ШМИТОВА ПРОРОЧАНСТВА Човек „без будућности“, а огромне прошлости и искуства, како означавају бившег немачког канцелара Хелмута Шмита (95 му је година) предсказује „драматичне промене“ у наредних четврт века. Америка се, вели, враћа свом „изолационистичком рефлексу“ (грађане више брине здравствено осигурање него суверенитет неког острва у Кинеском мору) што не значи да се одрекла идеје да руководи светом (зашто га толико прислушкује?). Европа? Онако како изгледа Лампедуза (с хаотичним и дављеничким таласом емиграната) сутра би могла да изгледа цела Европа: сиромаштво постаје све драматичнија и глобална чињеница. Русија се концентрисала на суседство и своје проблеме (огромна ненасељена територија, опадање словенског, православног становништва и пораст муслиманског) Кина на саму себе.

Није случајно, констатује „Зидојче цајтунг“, да су сада и Немци открили „свет вакуума“. Украјина се нашла пред грађанским ратом, Европска унија је изгубила сопствени баланс (нико више не говори о немачко–француској осовини!) и када немачки шеф државе, шеф дипломатије и министарка одбране, у исто време, говоре о „немачкој одговорности“, они мисле (и брину се) о месту и улози Немачке у свету, пошто светска политика, на дужи рок, „не познаје (и не прихвата) вакуум“.

И док у владајућој црно-црвеној коалицији (конзервативаца и социјалдемократа) многи егзалтирано аплаудирају немачком „изласку из сопствене сенке“, левичарска опозиција (Зелени и Левица) оштро критикују најаву радикалног заокрета у немачкој спољној политици. Бундесвер не сме бити инструмент спољне политике, упозорава Волфганг Герке, задужен у Левици за питања спољне политике. Ова странка поодавно, а и овом приликом, захтева „окончавање свих војних мисија и операција у иностранству“. Немачка, иначе, има у овом часу, углавном с мандатом УН, војнике у Авганистану (најбројнији контигент: 3135 војника) на Косову и Метохији (784) затим на Рогу Африке, у Турској, Либану, Малију, Сенегалу, Јужном Судану и Судану.

КРИТИКЕ ЗАГОВАРАЊА РАТА Оштре критике на рачун „заговарања рата“ од стране шефа државе, министара спољних послова и одбране, иако се у њиховим говорима у Минхену та реч не спомиње, упутио је, преко страница „Шпигла“, новинар Јакоб Аугштајн, главни уредник недељника „Фрајтаг“ (иначе син оснивача и дугогодишњег власника „Шпигла“ Рудолфа Аугштајна). Пре избора нису, каже Аугштајн, тако говорили, свесни да бирачи ништа од тога не желе. Нису најављивали промену курса у спољној политици иако су то, без сумње, дуго планирали. О немачком изолационизму („стајању по страни“) чиме баратају, одавно се не може говорити: Камбоџа, Грузија, Косово, Авганистан, свуда су, после уједињења, немачки војници гинули. Ангажовање у Авганистану, које се ускоро окончава, било је за Бундесвер највеће и најскупље што се људи, материјала и средстава тиче а било је потпуно бесмислено. Корупција, исламисти, племенске власти, све што је Запад хтео да уклони, опет ће се проширити, чим се трупе Исафа повуку.

Немци су у огромној већини, упозорава Аугштајн, против борбеног ангажовања Бундесвера. Они су свет боље разумели од министара: да се савремени конфликти не могу решавати оружјем. Пророци спољнополитичког заокрета говоре о одговорности и безбедности. Одговорност се, међутим, не дефинише милитаристички а безбедност има данас друкчије значење него некада. Ништа не прети нашој безбедности данас као губитак неповредивости наших личних података: новца, идентитета, моћи, а све је то стављено на коцку. Али, толику (и за то) одговорност Гаук, Штајнмајер и Фон дер Лајен не желе да преузму. Аугштајн критикује и своје колеге који у редакцијама зарађују новац као НАТО заговорници. Њима није довољан немачки прилог војним интервенцијама после пада Берлинског зида, они би још челика (муниције) и меса.

Локални лист „Зидвест пресе“ (из Улма) примећује у том контексту: председник је отворио тему, али није (још изричито) одговорио на питање хоће ли Немачка убудуће и даље плаћати као што је то чинила раније (наша напомена: чувена „чек дипломатија“ из времена Хелмута Кола, кад је Бон подмиривао без гунђања добар део америчких трошкова за први рат у Ираку!) или ће бити у првим борбеним редовима и – пуцати.

И да завршимо: разумљиво је што стратези „нове Немачке“ желе за њу ново место у свету. „Корсет“ који је до сада носила постаје јој очигледно тесан. Морала би, међутим, бити разумљива и бојазан што боји питање: куда то заиста води? Председник Гаук покушава да умири свет: Немци ништа неће учинити на своју руку (фамозни, и фатални, из прошлости немачки „Sonderweg“) деловаће увек тимски (НАТО, ЕУ). Он, међутим, прети „насилничким режимима“ и „диктатурама“ (ко ће их и по ком критеријуму разврставати: дан по завршетку Mинхенске конференције стигла је вест да ће влада у Берлину кредитом од преко милијарду евра подстаћи извоз војне опреме у „супердекократску“ Саудијску Арабију!) да је време неприкосновеног суверенитета прошло (процена преузета од Американаца) и да је (војни) интервенционизам у тим случајевима (и за Немце) не само прихватљив него и пожељан, макар као крајња консеквенца.

Домаћин (председник) Mинхенске конференције, искусни немачки дипломата Ишингер додаје уз то, како рекосмо, да је пацифизам у свету какав је данас остао само лепа идеја која више не „пасује“: без „војне опције“ више ништа не иде…

Све, заиста, савршено „охрабрујуће“ вести и „умирујући“ наговештаји…

[/restrictedarea]