Избори у црној хроници

Пише Никола Врзић

Упркос томе што овдашње невладине организације финансиране из САД-а стају у његову заштиту, председник Социјалистичке партије Србије Ивица Дачић морао би да пре предстојећих избора објасни – јавности или надлежном државном органу – своје везе са наркокартелом Дарка Шарића

Ивица Дачић, први међу српским социјалистима и заштитницима убогог народа какви су и Душан Бајатовић, Дејан Бацковић, Славица Ђукић-Дејановић или Бранко Ружић („Политичар сам и то није за поређење с осталим грађанима.“) таман што се захуктао у својој безобалној предизборној кампањи на какву нас је већ навикао – од надахнућа Комунистичким манифестом, преко братства и јединства, Волтера и неопрезног признања да се у Србији „такмичимо у преварама, у лажима, манипулацијама, подметачинама, каљањима, пљувачинама“ у Ужицу, па све до ходочасничке посете Хиландару, и све то уз неочекивано надахнут допринос С. Ђукић-Дејановић у виду најаве легализовања марихуане у медицинске сврхе – кад му се политичка кампања са политичке рубрике излила на странице црне хронике. Над Дачићем се, наиме, надвила сенка банане.

 

ЛАЗАРЕВИЋЕВА ОПТУЖБА Прошле среде, 19. фебруара, после вишеструког одлагања и предугог чекања полиција је, у својству осумњиченог за одавање тајни наркоклану Дарка Шарића, саслушала Бранка Лазаревића, некадашњег шефа кабинета Ивице Дачића. Лазаревић је за своју везу са шарићевцима оптужио Ивицу Дачића.

Како су пренели медији, позивајући се на изворе из истраге, Бранко Лазаревић – шеф кабинета министра унутрашњих послова Ивице Дачића до 2010. године, и потоњи отправник послова амбасаде Србије у Атини – рекао је да га је са Родољубом Радуловићем званим Миша Банана, оптуженим припадником Шарићевог наркоклана, упознао лично Дачић 2008. године. „То је Лазаревић изјавио у поступку саслушања у својству осумњиченог у полицији“, потврдио је овај део медијских сазнања инспектор Богдан Пушић, који је и сам учествовао у Лазаревићевом саслушању. Остатак информације објављене у медијима Пушић је одбио да коментарише, што ће рећи да га није ни оповргао. А остатак је барем подједнако катастрофалан за Дачића. Према писању „Блица“: „Дачић је“ – испричао је Лазаревић на саслушању – „Радуловића представио као пријатеља и рекао ми је да је то његов човек од поверења и да му излазим у сусрет кад год му нешто затреба. Након тога сам се видео са Радуловићем, који ме је замолио да проверим да ли се у полицији води нешто против Шарића… Ја сам тада то и проверио…“

Што се Лазаревића тиче, наводи се и да су му током саслушања презентовани снимљени разговори које је водио са Шарићевим сарадницима, као и разговори припадника Шарићеве криминалне групе „у којима се спомиње оно што им је он саопштавао“, а саопштавао им је да су стављени под мере (полицијског) надзора и да им је полиција на трагу.

За Лазаревићем је – изгледа, делимично и захваљујући његовом исказу, то јест признању – приведен и Борис Гара, заменик начелника Службе за специјалне истражне методе (ССИМ) Управе криминалистичке полиције МУП-а Србије, службе која је надлежна управо за праћења и прислушкивања па је отуда и најосетљивија за злоупотребе и кључна за даљи рад полиције јер се налази на самом извору информација. „Политика“ пише да је и Гара – за кога наводи да је на функцију постављен управо по предлогу Бранка Лазаревића – признао оно што му је стављено на терет, односно, да је признао да се саста(ја)о са Лазаревићем у кафићу на Славији и ту му одао службену тајну да су Шарићеви криминалци стављени под обраду његове службе. Па је онда Лазаревић ту информацију пренео даље…

Да су сумње у полицију као извор Шарићевих информација основане, додатно сведочи и податак да је акција „Балкански ратник“ – заплена преко две тоне кокаина 2009. године којом је и отпочео пад Шарићеве империје – спроведена без знања српске полиције.

Али вратимо се Ивици Дачићу и његовој одговорности.

Као посредан доказ његове одговорности могла би да се испостави већ и чињеница да је ССИМ већ дуже време без начелника; министар унутрашњих послова је дужан да га именује а  министар то није урадио, што је Гари омогућило да без адекватног надзора са свог положаја ради то што је већ урадио.

У светлу Лазаревићевог признања, свакако да се сумњивим чини и његово награђивање склањањем у угодну заветрину наше амбасаде у Атини, и то баш када су до јавности први пут, 2010. године, процуриле сумње у његов недозвољени однос са најтраженијим наркокартелом у Србији а и шире.

[restrictedarea]

Ту су, даље, и (још?) до краја непотврђене сумње о непристојној вези двојице земљака из Пљеваља, Дарка Шарића и Светислава Бате Ђуровића, доскорашњег начелника Службе за борбу против организованог криминала (СБПОК) који је на ту функцију дошао баш када је Ивица Дачић први пут дошао на функцију министра полиције, после избора 2008. године. Ђуровић је пре неколико дана ту везу демантовао, али је својим демантијем истовремено и потврдио да је са Шарићем и његовима путовао у Турску на летовање истим летом, и ко зна шта ту још до краја може да исплива, а има озбиљних индиција да испливати може много тога, и у аудио и у видео формату. Видећемо.

Додајмо на све то и два, можда кључна, а свакако сасвим логична аргумента. Дачић је пре годину дана јавно признао да се дружио са Родољубом Радуловићем, званим Миша Банана и означеним (у оптужници) као мозак операције прања Шарићевих кокаинских милиона; али то је учинио тек пошто је познанство обелодањено у јавности. Те се поставља логично питање: ако је то њихово дружење заиста било тако невино каквим га је Дачић представио, па су њих двојица причали само о лепом времену, лепим женама, песмама, тенису и шаху, зашто Дачић о том свом пријатељству јавност није обавестио чим је подигнута оптужница против Радуловића? Да тиме предупреди сваку могућу сенку која би због Радуловића могла да падне на његово име. Него га је крио све док та информација, мимо његове воље, није доспела до јавности. А Дачићево правдање да није знао ко је Радуловић и чиме се бави, и да га полиција о томе није обавестила, не можемо да схватимо другачије до као невешто правдање детета, ухваћеног с прстима у тегли пекмеза, да није знало да је пекмез сладак. Ово из простог разлога што министру унутрашњих послова, по природи његове функције, на сто долазе поверљиве информације о текућим истрагама, у којима је – из очигледних разлога, потврђених оптужницом Специјалног тужилаштва – Радуловићево име било исписано масним словима.

И друго кључно питање, које нас додатно учвршћује у сумњи у Дачића: када је већ у јавност избила тајна његовог познанства са Бананом, и када је до јавности приде доспело сазнање да је то познанство документовано на чак 130 дискова, зашто Ивица Дачић није инсистирао да се њихов садржај моментално изручи пред читаву јавност? Па да занавек скине сенку банане са свог имена. Зашто то не би учинио, осим ако не слути шта би на тим дисковима могло да се налази…

 

ЦРВЕНА КЛЕПТОКРАТИЈА Тако да је сада – после Лазаревићеве оптужбе да га је Ивица Дачић спојио са Мишом Бананом, ако већ није био и пре тога – Ивица Дачић дужан да јавности коначно пружи разјашњење природе својих веза и односа са највећим наркокартелом који се у Србији појавио још од сурчинско-земунског криминалног клана; поготово зато што ни тај клан никада не би постао оно што је постао да није имао дубоке и разгранате везе у политичким и полицијским структурама ондашње власти. Са Шарићевим кланом као да нам се недавна историја поновила. Да ли је Србија имала мафијашког премијера, који је уз то, као у неуверљивој колумбијској серији, био и министар полиције? То је оно што је лидер СПС-а дужан да разјасни Србији; и не само да разјасни, већ да своје разјашњење и докаже, што нас додуше враћа на садржину оних 130 дискова.

Детаљно и доказиво разјашњење утолико је потребније и Дачићу и његовој партији због незгодне репутације коју од раније имају; од „коферчета“ до „Галенике“, „Дунав осигурања“, „Србијагаса“… Дачићеви социјалисти забринути за судбину опљачканих радника и ојађених пензионера све више бивају перципирани као клептократска дружина иза које не остаје ни камен на камену. А свему томе треба додати и да је, пре годину дана, и Дачићев саветник за безбедност Ивица Тончев у медијима оптуживан да је „према полицијским подацима такође био у контакту с Радуловићем“, што је он додуше демантовао, оцењујући да је реч о хајци на њега.

С тим што би Дачићу – остане ли полиција доследна ономе што најављује, али и доследна ономе што нам у кампањи обећавају изгледни победници предстојећих избора – могло да се догоди да се суочи са надлежним државним органом пре него што се суочи са јавношћу. Инспектор Богдан Пушић, потврђујући да је Лазаревић рекао да га је са Мишом Бананом упознао Ивица Дачић, рекао је и – на питање да ли је Дачић предмет истраге – да су „предмет истраге сви који су имали било какву везу“ са Шарићевом кријумчарском групом, те да ће „бити саслушани сви“ за које се утврде елементи кривичне одговорности.

Али Дачић углавном ћути. „Не знам шта је Бранко Лазаревић изјавио и нећу да се мешам у рад истражних органа. Стварно не бих ништа коментарисао,“ изјавио је кратко „Блицу“. (А само четири године раније, када су до јавности први пут доспеле сумње на рачун Бранка Лазаревића, у заштиту свог шефа кабинета стао је апсолутно: „Апсолутно није могуће да је неко на тако високом положају у МУП-у, а да притом ради за једну од криминалних група.“)

А када не ћути, делује као да моли за милост. Истиче да Александар Вучић нема ништа ни са покретањем случаја Бранка Лазаревића нити са тајмингом „када ће се ту шта дешавати. То кажем да не би због различитих изјава дошло до свађа СПС-а и других. Нема за то разлога“, помирљив је Дачић. „Нека одговара ко је крив, ми треба да се окренемо политичким стварима, а не да се бавимо овим процесом… Све случајеве, па и случај Лазаревића, треба ослободити политичких примеса, зато молим политичаре, медије, моју странку, коалиционе партнере и председника Јединствене Србије Драгана Марковића (Палму – прим. аут.) да не уносе у ово политичке елементе.“

Овај Дачићев вапај Палми да се умири уследио је пошто је Палма стао у одбрану Лазаревића („Када је у питању господин Лазаревић, све док се не докаже да је крив, могу да кажем да је он невин.“) и – што је важније – успут оптужио, а кога другог до коалиционе партнере из владе у оставци, да су са привођењем Дачићевог Лазаревића сачекали док Дачић није кренуо у своју кампању заштите опљачканих и обесправљених, која је са увођењем Шарића у игру изгубила ама баш сваки смисао и оно мало пристојности које је у њој било, то јест, ако ње уопште и може да буде када Душан Бајатовић говори о социјалној правди. Но није Дачић Палму зауставио зато што му се није свидело оно што је јагодински олимпијац рекао, већ зато што је оним што је рекао изазвао тешку реакцију СНС-а. Најпре је потпредседник ове странке Небојша Стефановић упитао Марковића „зашто случај Лазаревић није покренут пре два-три месеца?“ и „да ли су он, или лидери његове коалиције, тражили одлагање овог случаја“, да би потом његов колега, потпредседник Братислав Гашић и сасвим отворено рекао: „Није СПС на нас вршио притисак, јер нисмо ми ти који хапсимо, није Александар Вучић тај који хапси, него тужилаштво и полиција. Није СПС тражио одлагање од СНС-а, већ од тужиоца и полиције.“ Е, ова је тешка и озбиљна Гашићева оптужба наишла на онако помирљиву реакцију иначе кочоперног и ратоборног Дачића, што већ само по себи говори поприлично…

 

ПАЛМА И СОЊА БИСЕРКО Палмина пак оптужба указала нам је и на још једну веома интересантну подударност. Са Палмом се, наиме, сложила Соња Бисерко. И Грађанске иницијативе, и Београдски центар за људска права, и Јуком и Центар за практичну политику. Сви они, обилато финансирани из Вашингтона и окупљени у Кућу људских права, упозорили су – а пренела „Слободна Европа“ – „на злоупотребу случаја Лазаревић“. „Ми смо тражили“, рекла је „Слободној Европи“ Маја Стојановић из Грађанских иницијатива, „да медији пробају да буду имуни на ову врсту информација које долазе, очигледно, из врха политичких партија на власти, тј. у овом случају Српске напредне странке. Нама је веома важно да се медији одупру овој врсти притиска.“ „Да ли су нека хапшења у Србији темпирана у време предизборне кампање како би се смањио рејтинг неких од партија а повећао неких других?“, у Палмином се маниру пита и „Слободна Европа“.

А опет, питање – не темпирања, већ одлагања Лазаревићевог саслушања – свакако да вреди поставити. Ко га је, уз СПС, до сада одлагао? Пошто је, наиме, одлагање несумњиво. О саслушању Бранка Лазаревића говори се још од 2010. године када је, како већ рекосмо, његово име први пут у контексту Шарића и споменуто; па се о томе говорило пре тачно годину дана, у јеку „афере Банана“ и открића премијерове везе са тим човеком, и на крају није испало ништа; па је најављивано да ће бити саслушан средином јануара, па крајем јануара, и мало је места сумњи да је нека невидљива рука заиста до сада одлагала његово сведочење. Чија је то рука? Другим речима, да ли је сам СПС (све са Палмом и пензионерима) баш толико јак да би до сада успевао да спречи саслушање некадашњег шефа Дачићевог кабинета? Можда и јесте, али ако није, преостаје нам мало других опција за разматрање; а најизгледнијим се чини да су Дачићев политички живот вештачки продужавали они који су од њега – уцењеног и слабог због везе са кланом Дарка Шарића – добијали више него што би добили иначе, а понајвећу је добит од Дачића представљао Бриселски споразум са Хашимом Тачијем. Како је, притом, и Александру Вучићу несумњиво одговарало да се Дачићев а не његов параф нађе на Бриселском споразуму, Лазаревић се на саслушању и није нашао све док Дачић није окончао своју историјску мисију. Употребна вредност му је, међутим – расписивањем нових избора после којих сигурно неће бити оно што је био дотад – неповратно опала, и сва је прилика да ту негде и треба тражити узроке могућег почетка Дачићевог политичког свршетка.

Све то, наравно, не значи да баш сада није право време да се открије потпуна истина о контактима Ивице Дачића, премијера и министра унутрашњих послова, са наркокартелом Дарка Шарића. Време је, заправо, утолико боље управо зато што смо у јеку предизборне кампање; да грађани буду свесни за кога гласају, ако то већ из неког разлога намеравају. Исто тако је нужно да се до избора – а они само што нису, 16. март нам је све ближи – разјасне и све остале, нове и старе, оптужбе о везама политичара са Шарићевим кланом и империјом. А спомињу се у том контексту и Снежана Маловић која је сада на листи Бориса Тадића, и сам Борис Тадић кога је пре годину дана Александар Вучић јавно питао „где је данас Миша Банана?“, и Млађан Динкић преко некадашњег шефа УБПОК-а Младена Спасића, а никада до краја није разјашњена ни веза Дарка Шарића и Металс банке преко које је прао новац, са њеном наследницом, Развојном банком Војводине и покрајинским премијером Бојаном Пајтићем. Демантији оних који су своје везе са Шарићем досад демантовали ни најмање нас не разуверавају; уосталом, барем једнако је резолутан био и Ивица Дачић док је још свет уверавао у Лазаревићеву невиност. Додајмо свему томе да је и сам Дачић – загонетно колико и изазивачки – приметио да би у случају хапшења Дарка Шарића „многи други требало да се забрину, а не ја“. Да ли је то разлог што, и поред свих жестоких и свакодневних обрачуна међу потенцијалним партнерима СНС-а у новој влади, Дарка Шарића као аргумент против Дачића још нико није озбиљно потегао, изузев Чедомира Јовановића?

Него, узмемо ли у обзир и Чедомира Јовановића и његове (не)доказане везе са вођама сурчинско-земунског криминалног клана, испада да нема проевропског политичара у Србији који није, с више или мање убедљивим доказима, био повезиван са озбиљним организованим криминалом. Мислите и о томе у недељу 16. марта.

[/restrictedarea]