Инвеститор Насер Орић

Пише Миодраг Зарковић

Између трагикомичних призора којима су наши ТВ екрани били затрпавани протеклих дана, промолило се и својеврсно признање Бруна Векарића да се послом за који је задужена његова служба у ствари нико жив не бави у данашњој Србији

Два викенда заредом Александар Вучић бавио се спасавањем: најпре је 26. јануара избављао Ољу Бећковић и гледаност њеног „Утиска недеље“ а онда је првог фебруара носио оног дечака код Фекетића. Између та два случаја, међутим, постоје и суштинске разлике. Ољи Бећковић и њеној блазираној емисији, наиме, заиста је с времена на време потребна инфузија у виду неког високог госта, али велико је питање да ли она такву помоћ и заслужује, иако је добија на свака два до три месеца, како је и сама израчунала учесталост само Вучићевих гостовања. На другој страни, завејано дете је, као и остали људи које је мећава оковала на северу државе, заслужило да му се пружи рука (мада, мање трапава и више стручна) али му помоћ, нарочито онако панична и драматична, изгледа и није била неопходна, с обзиром на то да се – срећом – испоставило да нико из те колоне није био ни близу животне угрожености.

Ко зна кога ће све Вучић спасавати и „спасавати“ до краја предизборне кампање. Извесно је само да спасавање није потребно њему ни његовој СНС, иако „напредњаци“, ко шта ради, непрестано најављују некакву „прљаву кампању“ противу њих. Од те кампање не видесмо до сада ни трага ни гласа, што је показао и „случај Фекетић“, када је тушта и тма режимских послушника (међу њима и председница УНС-а Љиљана Смајловић, са места главне уреднице „Политике“) пожурила да брани првог потпредседника од шаљивих клипова насталих обрадом РТС-овог снимка, које су људи масовно качили по интернету.

 

***

Неочекивана ствар догодила се у уторак, 4. фебруара, када је потпредседник Демократске странке Србије Владета Јанковић гостовао у „Кажипрсту“ код Сузане Трнинић. Било је то прво појављивање неког ДСС кадра у емисији Б92 после вишегодишњег одбијања сарадње, којем је ДСС била прибегла због крајње острашћеног извештавања „новинара“ ове радио-ТВ куће. Ни гост ни домаћин емисије нису се дотакли тог питања, па је остало нејасно чиме је Б92 заслужила да буде помилована. Судећи по понашању Сузане Трнинић, ничим. Ево како се, на пример, одвијао њихов разговор када је Владета Јанковић подсетио на неке ствари из блиске прошлости:

„За владе Војислава Коштунице је, рецимо, блокиран био Ахтисаријев план, и да се наставило тако не би дошло до Еулекса на Косову него би тамо остао Унмик, цела ствар би била у надлежности Уједињених нација и не бисмо дошли у понижавајући положај да потписујемо бриселске споразуме, практично излазимо на изборе које расписује влада Хашима Тачија и на тај начин се одричемо читавог Косова не само јужног дела него и севера, свега онога што је био интегрални део Србије.“

„А да ли је био понижавајући положај Београда када је горео, када су се палиле амбасаде и долазило до онако великих и стравичних дешавања на улици?“, не трепнувши је упитала Сузана Трнинић, стављајући до знања да Б92 није променила ни длаку, а камоли ћуд. „Такође је, као, Косово било повод и такође у време владе господина Коштунице…“

„Ја не знам зашто ви говорите да је тад положај Београда био понижавајући“, одговорио је Владета Јанковић. „Што сте тада имали, то су биле демонстрације које су биле одушка, то је био израз огорчења народа због онога што нам је учињено, а учињено нам је, подсетићу вас, да је 15 посто територије наше земље нам је одузето, и то нам је отето, да употребим праву реч.“

Јадна је ТВ кућа чије новинаре морате да подсећате на то да нам је једна покрајина отета. Можда је обнављање сарадње било преурањено.

[restrictedarea]

***

Дан после Владете Јанковића, у „Кажипрсту“ је гостовао генијални министар просвете Томислав Јовановић. Већ на почетку емисије је, на опаску Сузане Трнинић да је дошао „на место Жарка Обрадовића“, Јовановић одговорио:

„Не, ја сам дошао на место Доситеја Обрадовића.“

Е сад, није да смехотресни Јовановић није у праву, ако узмемо у обзир да је Доситеј Обрадовић одиста био први „попечитељ“ просвете у српској историји. Са те стране, сви каснији министри образовања ходају Доситејевим стазама. Јовановићу, међутим, не иду у прилог оваква, на први утисак урнебесна поређења. Доситеј Обрадовић је припадао скупу изузетних људи који је стварао државу Србију и то на здравим, националним основама. Томислав Јовановић је део тима који се прихватио потпуно супротног задатка.

Уосталом, ево чиме се Томислав Јовановић похвалио неколико минута пошто се подичио Доситејем:

„Ја сам управо добио, пре неки дан, преко амбасадора Финске, позив министра образовања Финске, да посетим Финску. Зашто то потенцирам? Финска има најбољи образовни систем. После наших контакта (sic) и организацији (sic) једног научног скупа везаног за финско образовање, уследио је тај позив и очигледно је то један од знакова признања за оно што је учињено у просвети за ових пет месеци.“

Шта рећи, а не побећи у сауну?!

 

***

Све ово до сада набројано ипак је бенигно у односу на оно што је Бруно Векарић, заменик тужиоца за ратне злочине, изговорио гостујући 5. фебруара на РТС-у, у вези са информацијом да је за Насером Орићем Србија расписала међународну потерницу:

„Нас уопште не радује то што је то изашло у јавност јер смо имали у плану нешто сасвим друго. Дакле, било је шанси, с обзиром да је господин Орић имао комуникацију и пословну и приватну овде у Србији, да он дође и да онда на тај начин буде доступан нашим правосудним органима. Овако, у некој претфази, пре него што је црвена потерница подигнута, кад је била обична потрага за њим расписана интерне природе, то је изашло у јавност и то је нанело велику штету самом предмету.“

„Ако сам вас добро разумео“, зачудио се водитељ Милош Минић, „то значи да је Насер Орић долазио у Србију и остваривао контакте са извесним бројем особа овде?“

„Тако је, да“, ноншалантно је одговорио Векарић, као да не говори о злочинцу којег би баш његова служба, Векарићева, морала да прогања одавде до вечности. „Он је чак и у неким бизнисима био са веома познатим људима некима, који су раније били наш предмет интересовања обзиром на, рецимо, потрагу за Ратком Младићем и сличне ствари. Кажем вам, до 2011. он је често долазио у Србију.“

Све, дакле, имамо у европској Србији, од спасилаца до Доситејевих наследника; само немамо никога да правди приведе „страног инвеститора“ Насера Орића. Наздравље.

[/restrictedarea]